Republished: Suzana Mančić, autobiografija
Aasu2

Neukrotiva srca: Suzana Mančić i Petar Luković, 1987. na Mesamu

Photo: Zoran Trbović/XXZ

Kada tvrdo sretne vlažno

Jugoslovenska Merlin Monro: Osvajaju je pesma i gitaraKada sam pre pet godina pisala diplomski, usred leta, onako jadna, umorna, nesigurna, ni slutila nisam da će nekada dobiti smisao to što sam u tri-četiri ujutro, posle još jednog dana pisanja i brisanja, na televiziji ugledala Suzanu Mančić, koja je baš tad (i verovatno jedino tad) delila moje muke. „Pisanje je usamljenički posao“, rekla je večita loto-devojka zainteresovanoj voditeljki-reporterki. „Sad baš pripremam knjigu za Sajam“, nastavila je Suzi, „moram da stignem do oktobra“. Moram i ja, draga Suzana. Samo što se ja ne pripremam za Sajam, niti pišem o svom nepostojećem uzbudljivom životu. A sudbina nam je ista. Pisanje je usamljenički posao. Ti, kompjuter i tvoje misli, iako ovo poslednje nije neophodno. Piši, Mančić, šta ti padne na pamet, moraš da stigneš do Sajma knjiga! Ne želiš valjda da te Jelena Bačić Alimpić, „najčitaniji srpski pisac“, tiražno prestigne.

Samo ti i kompjuter. Nema loptica, bubnja, ekipe u studiju, komisije koja kaže da je sve u redu i da izvlačenje može da počne. Ne brini, tvoje je da budeš iskrena i ono što jesi. Za sve ostalo postoje lektori, urednici, piarovi, a i na kraju krajeva, narod je glup. Ali se ne zadovoljava malim. Narod je kao tvoj vodič iz Buenos Ajresa. Dovoljno je da ti kap vina crvenog kao krv sklizne u dekolte i – pamtiće. Mančić, saberi se i samo piši. Ne brini, tu je i Ministarstvo kulture. Nisi ti gora ni od Marije Šerifović ni od Kežmana. Doduše, njemu samo Bog može da sudi, tebi će suditi svi.

Prvo ti je presudila Vesna Radusinović. „Suzana je, kao čist antipod svom imenu, pisac koji ume i te kako da vas nasmeje i kada vam nije do smeha. Smeje se ona najglasnije sebi i nekako baš onome što je najviše boli“, piše u Vesninom osvrtu ponuđenom na sajtu izdavača. To znači, Suzi, da se Vesna, zajedno sa Milomirom Marićem, smeje i tebi, i vodiču iz Argentine, i ulicama užarenim od koraka i dodira. Kaže da je tvoja ispovest „duhovita, žovijalna, hipersenzibilna i nadasve iskrena“, te da si razgolitila „ono što žene najređe ili gotovo nikada čine: svoju dušu i svoje poraze, otkrila svoje tajne, najskrivenije strahove, podelila sa čitaocima snove i nadanja, želje i dešavanja i pokazala pritom neviđeni pripovedački dar, na kojem bi joj pozavideli mnogi pisci sa dužim stažom od njenog“. U prevodu na radusinović-marićevski, kaže da si budala koja se polakomila na pare i otkup ministarstva, pa rešila da razgoliti svoju dušu pišući o tome kako se, u lepša vremena, razgolićivala i bukvalno. I sama znaš da kompliment o „neviđenom pripovedačkom daru“ nije upućen tebi, već izdavaču, kojem se tvoja prijateljica diskretno preporučuje. Videćemo u oktobru da li je uspela.

Dodaje Radusinović da tvoja druga knjiga, „Kao da sam sanjala“, „nije samo još jedan ljubavni roman u nizu srceparajućih ženskih priča već hiljadu puta ispričanih... već jedan sasvim novi prozor u svet ženskog srca, ranjivog i ogoljenog, baš onakvog kakvo ono istinski i jeste“, odnosno da je iskrenost poslednje utočište starleta i da su tvoji penzionerski dani, sada već umnogome lišeni akcije, vreme da se posvetiš „usamljeničkom poslu“ i prisećaš se seksa na stepenicama od hrastovine.

Došao je trenutak da, za ljubav čitalaca i vrhuške e-novina, zaplovimo kroz, kako piše Vesna Radusinović, „više nego pitku bujicu“ Suzanine proze. Ministarstvo, ja i najverniji fanovi znamo da je Suzana objavila čak dve autobigrafije. Prva, „Neukrotivo srce“, izašla je kad i moj diplomski, u oktobru 2012, dok se „Kao da sam sanjala“ pojavila godinu dana kasnije, pogađate, u oktobru, za Sajam. Izdavači na svojim portalima nude „tester“ koji sadrži prvih 20 stranica knjige, za ostatak se uputite u obližnju biblioteku ili ambulantu. Samo Bog može da vam sudi.

„Neukrotivo srce“: Ruke k sebi, Mančićka

K'o Barbra Strajsend, sve na svom mestu: Suzi na početku karijereSuzanina ispovest počinje osvrtom na staru Jugoslaviju, sećanjem na letovanja, miris mora i Dalmaciju, koja više ne miriše kao u uspomenama, na mornare i vojnike, Jugoplastiku, Zastavu, Merimu, Saponiju i ina opšta mesta zadužena za mamljenje publike iz regiona.

Već na drugoj stranici ispovesti piše kako je bacila oko na Lazu Ristovskog: „Visok, zelene oči, četvrtasta brada, sve kako treba.“  Međutim, „na moju žalost, već je bio oženjen i otac“, pošteno će Suzana. Iako su se njene nade, kako kaže, i raspršile i potonule, imala je sreću da Laza Ristovski aranžira i producira njen album, što je uradio potpuno besplatno, ali pod jednim uslovom – da S.M. dođe u somborsku kasarnu i tamo nastupi za vojnike i starešine. Tako se Suzanino „na moju žalost“ vrlo brzo pretvorilo u „na moju sreću“.

„Sećate li se Merilin Monro u Koreji? E, isto tako je izgledao moj nastup, ali u Somboru. Na aerodromskoj pisti bila je postavljena bina, a okolo se tiskalo more plavih uniformi, dokle god pogled seže. Na bini je bio i orkestar sklepan od vojnika, a ispred njih Laza Ristovski, ošišan po PS-u, ali i dalje neodoljivo privlačan. Ruke k sebi, Mančićka, govorila sam sebi. Hajde da završimo ovo i pravo kući“, pripoveda autorka, odmah se pozicionirajući kao jugoslovenska Merlinka, žena svesna svoje lepote, ali i ograničenja, rastrzana između zdravog libida i želje za zabavom s jedne, i poštenja i finog kućnog vaspitanja s druge strane. Autorka se ni kao pripovedač ni kao ona o kojoj se pripoveda, međutim, ni u jednom trenutku ne oseća izolovano, neadekvatno, ne mori je egzistencijalna kriza, nelagoda, ona nije suvišna žena, ona je koherentna, ne preispituje svoje mesto pod suncem, ona zna zašto je ovde, čemu služe udaja i dobacivanja i zašto su bitni i nepodložni preispitivanju - loptica je pala u njeno dvorište, dobila je sedmicu, lepa je i svi je žele, njeno je samo da nam opiše svoj uzbudljivi život: „Tih kasnih osamdesetih, bila sam mlada, lepa, cela Jugoslavija bila je pod mojim nogama i dobijala sam džakove pisama od obožavalaca. Tada nisam mogla da ukrotim svoju bujnu kosu. I nisam mogla da ukrotim srce.“

„Umesto Merilin Monro, s mikrofonom u ruci stajala sam ja, duge plave kose s loknama, u svilenoj crnoj haljini do kolena, koja je u struku stegnuta zlatnim kaišem. Na nogama zlatne sandale vrtoglavo visokih potpetica. Oficiri su sedeli u prvom redu, a vojnici su stajali iza njih i đuskali. Njihali su se u ritmu muzike, zviždali, dobacivali i oduševljeno aplaudirali“, nastavlja Suzana, žena čije su potpetice uvek vrtoglavo visoke, nokti crveni poput rubina, a vino crveno kao krv. Ali, nemoj odmah strogo suditi o ovim stereotipnim izrazima, dragi čitaoče, seti se šta je Vesna Radusinović rekla o Mančićkinom spisateljskom daru. „Plavo nebo stapalo se s plavetnilom uniformi, posmatrala su me vesela i radoznala lica mladih vojnika“, naredna je Suzanina rečenica, pa ti ako si olako sudio, seti se plavetnila uniforme koje se se stapa sa plavetnilom neba i onda reci, ako imaš neukrotiva srca, da je to stereotipno.

Nakon što je predstavila svoj odnos sa kopnenom vojskom, autorka se posvetila vazduhoplovstvu. „Samo se jednom desilo da je kapetan zbog mene vratio avion s piste za poletanje“, vajka se ona, ali zahvalno nastavlja: „Kada sam napokon uletela u aerodromsku zgradu, avion je već rulao pistom. Međutim, kontrolni toranj javio je da je Suzana Mančić stigla i kapetan je zaustavio motore. Naravno, stjuardesa nam je kafu poslužila u kokpitu, dok sam sa uživanjem posmatrala kako se odvajamo od tla.“ Tu se veze s vazduhoplovstvom ne prekidaju: „Kasnije sam s tim kapetanom izašla na večeru, u tek otvoreni restoran ’Perper’. Kapetan je bio neviđeni davež i nikad se više nisam videla s njim. Ali hvala mu. Učinio mi je.“ Red je da i ona njemu učini. Srećom, bio je dosadan, u suprotnom, da su se uzeli, ostali bismo uskraćeni za dalje uzbudljive dogodovštine. Suzana bi postala utučena žena daveža i nikad se više ne bi sa onakvim uzbuđenjem odvajala od tla.

Telo me bodri: Mančić i Luković u prijateljskom razgovoru kasnih osamdesetih

Našu autorku-junakinju prizemljila je surova realnost – imala je slabe nokte. Kako sama tvrdi, osamdesetih godina prošlog veka noktima je mogla da pomogne jedino „Dikla“ i tri očenaša. Posle recite kako nije bilo verskih sloboda u Jugoslaviji.

„Kako američke glumice imaju nokte, a ja nemam? Barbra Strajsend, na primer! Jeste da ima i nos, ali ima i nokte! Smiri se, Mančić, niko nije savršen: ona nema lep nos, a ti nemaš jake nokte. I kvit ste“, piše Suzi, dok Vesna Radusinović sa suprugom čita i puca od smeha, iako joj nije do toga jer mora da piše ditiramb Suzani.

Neukrotivo srce rešilo je i problem noktiju. Zahvaljujući Ljiljani Nikolovskoj, koja je Suzani promenila život otkrivši manikirku koja joj može nalepiti veštačke nokte, naša zaustavljačica aviona letela je često u Split na manikir: „Nakon dva sata, ili dvije ure, eto mene, kô Barbra Strajsend. I nos, i nokti, sve je na mestu. Mrzim ove pekarske letove! Teško ustajem tako rano. Tek što sunce izađe, jedva gledam, ali moram biti tip-top: našminkana i nafrizirana, inače me majka ne bi pustila da izađem iz kuće. – Ljudi te gledaju na televiziji, dive ti se, a ti hoćeš tako napolje. A, ne, ne! Vraćaj se i doteraj se, kao da su te našminkali u Aberdarevoj – govorila je. Tako sam stekla naviku da s prvom jutarnjom kafom, bila ona u pet ili u devet sati, izvodim molerske radove po licu, da se građani i građanke ne razočaraju u lik i delo obožavanog bića, to jest mene.“

Obožavano biće, TV lice kao sav normalan svet, na jednom od letova srelo je sestre Barudžija. Svoja iskrena zapažanja nije krilo ni ovoga puta, na radost brojnih čitalaca i bračnog para Radusinović: „Da vidim ima li koga od poznatih na letu. Aha! Sestre Barudžije. Dobro da sam se šicnula. Prelepe su. Onakve oči! A tek one duge noge! Ma dobro, ni moje nisu za bacanje! Ćao, ćao, cmok, cmok! One idu kući u Split. Eto! Tri puta su nas predstavljale na Evroviziji, tolika popularnost, naslovne strane, nastupi, ali teško da će se one udati! Ne vole muškarci uspešne žene. U stvari, vole, ali se ne žene njima. Hm, neću sad o tome da razmišljam. Ni meni nije bolje. Popićemo kafu u avionu, malo ćemo proćakulati, saznaćemo šta ima novo. Baš me zanima gde su kupile te cipele... Bože, daj mi da sam stonoga! Toliko volim cipele! To je bolest. U Trstu, kažu one. Gde u Trstu? Znam ga kô svoj džep. ’Bruno Malji’, ili ’Frateli Roseti’“, pita uspešna žena. Smiri se, Mančić, udaćeš se ti. Pogledaj Barbru Strajsend, i ona se udavala. Sa onolikim nosem! Dobro, ona ima i ozbiljnu karijeru, vrhunski peva, dobro glumi, osvojila je i Oscara, Emmy, Zlatni globus, politički je aktivna, poštuju je… Ali, nemoj sad o tome da razmišljaš. Pričaj sa sestrama, gledaj u beli grad i stjuardese istovremeno, uveri se da je Barbra postigla sve zbog jakih noktiju i – biće ti bolje. Samo nemoj da razmišljaš.

Dok konstatuje kako voli avionsku kafu jer ima neki poseban ukus, Suzana primećuje lepotu stjuardesa na sebi svojstven način: „I gledam ove doterane stevke: vrhunska šminka, maskara koja se ne otire, zlatan nakit (smena u Dubaiju!), sve fenomenalno mirišu... Ala su uobražene! Pa i neka su, samo najbolje ribe mogu da budu primljene, pa još i da znaju engleski. Ljubazne postanu tek kad im napomenem da je moja sestra perser na desetki. (…) A tek što je zgodan stjuard! Ali neću da ga gledam. Gleda on mene. Imaću rupu na glavi koliko pilji! Šta mi to priča Lola Barudžija? Ko se udaje? Za koga? Ljiljana Nikolovska za mog bivšeg dečka? Ha, ha, ne mogu da verujem. Ma neka im je sa srećom! Bilo je to davno i trajalo je kratko. Eto kako neke stvari idu u životu. Bila je to fer razmena – ja njoj muža, ona meni nokte. Jedino mi je žao što odlazi u Ameriku i što više neće pevati. Magazin bez nje više neće biti isti.“ I taman kad ju je sistem prostih asocijacija od Nikolovske doveo do „Sve bi seke ljubile mornare“, sa kopnenih trupa i avijatičara Suzi ponosno prelazi na mornaricu: „Sve bi seke ljubile mornare, vrti mi se po glavi njihov stari hit. Da, da. A i ja bih. Moja ljubav prema jugoslovenskoj mornarici datira iz davnih dana, kad ova pesma nije ni postojala.“

Dok piše o svojoj detinjoj fascinaciji mornarima koji pevaju i sviraju, zaključuje da nam je još u ranim godinama pokazan put i određena sudbina: „Uvek će me momci osvajati pesmom i gitarom. Možda je to bio prvi put da sam osetila magnetizam muzike, da sve zaboravim kad pesma počne.“ Pored muzike i pesme, Suzi voli i more. Zaista neobično i nesvakidašnje: „Uvek sam volela to beskrajno plavetnilo i šum talasa. Voda odnosi loše misli, strahove i napetosti, oduvek sam imala taj osećaj.“ Jeste, Suzi, osim ako nije u pitanju poplava.

Avion je sleteo u Split. Suzana je, pogađate, opijena morskim vazuhom, mirisom, suncem, solju, Mediteranom… I brzo se vraća u realnost, kao da namerno želi da ugodi svojoj prijateljici Vesni: „…stavljam naočare da zaštitim oči i da ne dobijem bore“, iskrena je. Dok korača po aerodromskoj pisti sa sestrama Barudžija, vetar im njiše marame i svi ih gledaju. Zamišljate li već tu originalnu scenu? Šta takvoj sceni nedostaje? Jasno, fudbaler. Iako je ex Yu Merlinka došla u Dioklecijanov grad samo kako bi sredila nokte, nije zgoreg da upozna i Ivana Gudelja, fudbalskog reprezentativca koji se tu, eto, zatekao. „Pozdravlja se sa Izoldom i Lolom, ali očigledno je prišao zbog mene. Tačno znam kad muškarcu privučem pažnju. To ne mora niko da mi kaže“, samouvereno će ona. Suzi, a kad muškarac nije prišao zbog tebe i baš tebe primetio?! Hajde, nemoj biti lažno skromna. Dobro je da nisi dobila rupu na glavi koliko te je onaj stjuard malopre gledao, sećaš se? Pusti ti sestre. Lepe su, ali nije to to. Nisu one ti, nemaju tvoju loto-harizmu i lepotu. Zašto ne bi, posle manikira, okušala sreću sa fudbalerom? Vidiš da se i Nikolovska udala.

„Dva sata kasnije, s lepim noktima boje rubina i informacijama prikupljenim od moje tada već prijateljice, jer naše druženje traje već celu godinu, idem malo da prošetam Splitom. Posle toga ću se naći s najpoželjnijim fudbalerom, da vidim hoće li mi objasniti šta je to ofsajd. Moliću fino! Mnogi su pokušali pre njega, ali u moju plavu glavicu to ne ulazi“, slatko će ustvrditi Suzana. Šta je posle bilo sa nogometašem, da li je naša junakinja shvatila šta je ofsajd, da li je nešto ušlo u lepu plavu glavicu, ili je i Gudelj bio neviđeni davež, ne znamo. Suzi je počela da se priseća uspeha na Splitskom festivalu, kada se naša saga od besplatnih dvadesetak straica u PDF formatu završava. Zato je tu druga knjiga, „Kao da sam sanjala“, gde vas čeka zrela žena uzavrelog tela, spremna na akciju, vrelu avanturu, ples, ludilo, noć. Nema više „ruke k sebi, Mančić“, zamenilo ga je „želim ga sad i odmah“. Urnebesni erotski odlomak sa plakanjem i bombardovanjem čeka da vam se poda.

„Kao da sam sanjala“: Saberi se, Mančić!

Srce želi u Moskvu, u Moskvu: Mančić čezne za VladimiromPogrešili ste ako ste mislili da je „Neukrotivo srce“ vrhunac umeća Suzane Mančić. Druga knjiga ne samo da nije razočarala nego je i primarni razlog našeg oduševljenja dogogodišnjom starletom. Kako biste se osećali kada bi rečenica „Don’t cry for me, Argentina“ predstavljala početak nečije autobiografije, a da pritom nije reč o Evi Peron? Baš tako počinje Suzanina druga knjiga kojoj jedva čekamo da se prepustimo: „Otvorilo se nebo nad Buenos Ajresom. Nigde i nikada nisam videla tako snažne mlazeve kiše koji zasipaju ulice. Za taksistu to nije bio problem. Njegova kola klizila su kroz avenije neprobuđenog grada, bacajući vodu sa strane kao amfibije. Kiša je hladila vrele ulice, užarene od tanga, koraka i dodira. Ovaj grad je lud i neumoran. Prošla noć je bila sparna, ljudska tela lepljiva od znoja, razdražena od čulnosti. ’Tango je misao koja se pleše’, piše u svim vodičima za La Boku. La Boka su usta puna strasti, centar tanga gde neki učestvuju a većina samo posmatra. Na drvenoj stolici sedi svirač i razvlači svoj abandeon u tužnu melodiju isprekidanog ritma.“

Već ste se navukli. Ima vas u šaci. Ne treba dugo da čekate, transfer blama je na pomolu. „Ponoć je odavno prošla, treba mi nešto jako da me podigne i odvoji umor od kostiju. Žedne usne ispijaju čašu crnog, gustog vina, dok me pogled tamnih očiju prži u mraku a ruka zgodnog, mladog vodiča spušta se na moj struk“, piše loto-devojka, ne zadržavajući ništa za sebe. „Da probamo jedan tango“, pita vodič, takođe se ne ustežući. Tako je to sa lepim ženama, samo one mogu da vam odgovre poput Suzi: „Telo me bodri, pristani, ova noć je stvorena za izazov. Pripijam se uz njega još uvek nesigurno. Kreni, prati ga, ženo, on zna šta radi. Osećam otkucaj njegovog srca i zategnute mišiće u čvrstom zagrljaju. Ulične svetiljke bacaju treperavu svetlost i otkrivaju parove koji se ljube i pipkaju po senovitim mestima. Muškarci sa ženama, muškarci sa muškarcima. To me dodatno uzbuđuje, mozak mi pulsira. Zadihani od igre, iskradamo se iz gomile, od naših, a meka pomrčina iza svakog ugla prikriva naše korake i ruku koja je još na mom struku.“ Unutrašnji monolog za pamćenje. „Kreni, prati ga, ženo“ ili „telo me bodri, pristani, ova noć je stvorena za izazov“ biseri su naše erotske proze. Lomi se nešto u Suzani, setimo se, ona je pohotna, ali i lepo vaspitana, ona je Samanta u telu Keri Bredšo, zato ovako i piše; čini se da je unutrašnji konflikt razdire, ali ne, Mančić je to, zna ona svoje mesto i zašto je poslata na ovu planetu. Cela bivša Jugoslavija bila je pod njenim nogama, šta je za nju jedan Buenos Ajres. I žena je pristala.

„Iz jednog dvorišta dopire tiha muzika, unutra je nekoliko stolova, drveće magnolije u cvatu i čovek sa harmonikom i tamnim naočarima, pored njega beli štap. Konobar se sprema da zatvori, podiže stolice, ali nam ipak iznosi po čašu vina crvenog kao krv. Spuštamo nekoliko novčića pred svirača i on nastavlja da svira. Tiha, strastvena melodija harmonike tera me da plačem i da se smejem, da zaboravim sve i da ljubim do očajanja“, napaljeno piše Suzana, dok se sprema za seks među magnolijama. Samo to fali ovoj žanr-sceni, koja sve ima – i muziku koju će ljubavnicima priuštiti slepi svirač, i drvo u cvatu, i vino, naravno, crveno kao krv, i opustelu baštu, i predusretljivog konobara…

„Jedna kap rubin-crvene slučajno pada i curi niz moj dekolte, crne oči mog vodiča i njegov vreli dah je sustižu. Druga kap je među mojim dojkama, to već nije slučajno, dugme moje bluze puca i otpada, otkrivajući koliko sam uzbuđena, kao struna violine zategnuta do maksimuma. On me pridiže sa stolice, zabacuje mi telo unazad, naginje se nada mnom i šapatom pita: ’Želite li još jedan tango?’ ’Da, želim.’ Želim ga sad i odmah. Ritam tanga odvodi nas do bogate krošnje magnolije. Opijaju nas mirisi cvetova. U dubokoj senci naslonjeni uza zid, ljubimo se i milujemo. Osećam njegovu muškost, njegove ruke dotiču vlažna mesta, meko i tvrdo se sastaju uz drhtavi uzdah. Spojeni u ljubavnoj igri, plešemo naš tango, klizimo, sustižemo se, znojavi i vlažni, dok ne klonemo od slatkog zadovoljstva.“

Sastanak mekog i tvrdog ne valja prekidati. Znao je to i slepi svirač koji je, kako uočavaju ljubavnici nakon snošaja, otišao. „Možda i nije bio baš toliko slep“, dovitljivo će zaključiti Suzi. Možda samo nije bio gluv. Nakon što je zaključila da joj je bluza potpuno uništena, vodič će Suzani ponuditi svoju majicu, što dovodi do zanimljivog dijaloga koji dokazuje da su se ovo dvoje baš našli: „Daću vam svoju majicu.“

Bože, daj mi da sam stonoga: Razmišljanja mlade Suzane

„A vi ćete tako goli do hotela?“

„Neko mora. Biću džentlmen.“

Kakva hemija, sudar intelekta, duhovitosti, strasti. Šteta što nisu ostali zajedno zauvek. Međutim, Suzana je iskusnija, zna da je ovo samo tren, samo zrnce prašine u kosmosu. „Seks je najbolji kada ste na ’vi’. Nema velikih očekivanja, nikakvih obećanja. Lakše se diše. Ovaj grad je kao stvoren za greh, tango te tera da prekoračiš granicu“, objašnjava nam jednostavno.

Sledeće jutro promenilo je sve. Nevaljalu junakinju probudilo je lupanje na vratima, skočila je iz kreveta, kako drugačije nego „bunovna i topla“. Na sreću čitalaca, sa vodičem je progovorila još par sadržajnih i smislenih rečenica: „Gospođo, Suzana, uključite CNN. Počelo je.“

„Šta je počelo?“, pitam tupo.

Ne pogledavši me, otišao je da obavesti ostale.

„Nemoguće, nemoguće!“, zalupila sam vrata i ustremila se na daljinski.

Ustremila se na daljinski. Pamtite ovo, netalentovani pisci, učite od Mančićke, kako vam Vesna Radusinović i savetuje. Kako je pre samo nekoliko trenutaka bila bunovna i topla, sada joj je hladna jeza klizila niz kičmu: „Sekunde su bile kao večnost. Šta ću videti? Nije valjda da će se obistiniti svi naši strahovi? Sa ekrana stižu zastrašujuće slike: vatra, eksplozije, sve se ruši u mojoj napaćenoj zemlji. Da. Napaćenoj. Koliko godina već traje ova agonija, urušavanje države, sistema, vrednosti, morala, civilizacije... Sada je 1999, tri devetke i strašno proročanstvo. Tarabići su predvideli da će nas ostati, nas Srba, za pod jednu krušku. Da li je moguće da se proročanstvo ostvaruje sada, kada sam stala na noge i posle velike borbe sebi priuštila lepo putovanje?“

Od vrelog Argentinca do Tarabića, u nekoliko jednostavnih koraka. To može samo Suzana Mančić. I pre bombardovanja znala je šta su rekla vidovita braća. Tri devetke i strašno proročanstvo, a koliko juče plesala je tango. Gde baš sad da ostane Srba za pod jednu krušku, sad kad se Suzana Mančić finansijski dovela u red! Hoće li, ako stigne na vreme da se vrati u otadžbinu, biti mesta za nju ispod te kruške? Šta ako je odbiju? Nju, ženu iz napaćene zemlje, ženu kojoj je cela bivša država bila pod nogama!

„Kako da se vratim u beogradsku čaršiju a da svoju lepu guzu ne okupam na Kopakabani“, pita se iskreno Suzi. Jeste, rat je, bira se narod za pod krušku, strahote i stradanja nas čekaju, ali životni izazovi su tu: „Ovo putovanje trebalo je da traje dve nedelje. Prva stanica bio je Brazil, Rio de Žaneiro, sa Kopakabanom i Glavom šećera koja dominira gradom i deprimirajući spoj siromaštva i luksuza. Samba na svakom koraku, lepe guzate Brazilke, tamnopute i sočne. Tange na sve strane i sunce koje prži u martu. Okean koji me plaši snagom i beskrajem, ali kako da se vratim u beogradsku čaršiju a da svoju lepu guzu ne okupam na Kopakabani? Posle razvoda oslabila sam osamnaest kilograma i nekako sam se sva smanjila. Vežbe su me zategle i bila sam zgodna kao devojka, a imala sam dvoje dece.“

Ogledalce, ogledalce: Ti sve tajne na svetu znaš

Kako ne saosećati sa Suzanom Mančić u tom odsudnom trenutku! Vreli brazilski mart je pred njom, a ona da se vraća za Srbiju? Jeste, ima dvoje dece, ali kad je posle njih uspela da toliko smrša, ko je NATO da joj uskrati pokazivanje smanjene guze na Kopakabani! Toliko vodiča, toliko atrakcija pred njom, a ona mora nazad. Stale su u ovaj jedan napaćeni pasus i luksuz i beda, i strah i čežnja, sve čemu bombe tako nemilosrdno prkose.

Dok se sočne Brazilke guze usred deprimirajućeg spoja sjaja i siromaštva, Suzana, onako mala, topla i sexy, trči na aerodrom i viče: „Emergency in Yugoslavia!“, na šta slučajni prolaznici na aerodromu dobacuju plemenito: „Take care, God bless you, peace for your country!“  Vodič je pre njenog odlaska uspeo da izusti samo: „Pamtiću.“ Verujemo mu.

Mančić je bila tako ljubazna da nas obavesti da je noć pre, 23. marta, kada je bila u ljubavnoj igri s Argentincem, bio rođendan njene mame. Lepo ga je i proslavila, roditeljki na ponos.

„Zvala sam da joj čestitam, a ona je plakala u slušalicu i najstrašnije me optuživala: ’Kakav rođendan!? Otišla si na kraj sveta i ostavila me sa malom decom, da nas pobiju ovde! Bombardovaće nas, čuješ li, sve će nas pobiti!!!’

Kako je umiriti sa ove udaljenosti?

’Mama, majčice, sve će biti dobro, samo prete, blefiraju. Nemoj da plačeš, molim te. Prete nam već godinama, pa ništa. Molim te... Kako su deca?’

’Dobro su deca, ali šta da radim ako nas bombarduju a ti nisi tu?’

’Ljubim te, majčice, nemoj da brineš. Buenos Ajres je božanstven.’ Prekinula sam vezu i otišla na tango u La Boku. To je bilo juče“, podseća nas Mančić.

Sve je majka bila u pravu, a i ćerka ju je propisno utešila – ne brini, majko, Buenos Ajres je božanstven. Briga majku da l’ je božanstven. Još kad bi znala da kukaš kako verovatno nikad nećeš ni videti Čile, niti osunčati dupe u Brazilu, momentalno bi pala u nesvest.

Bravo, Mančić: Redakcija XXZ nostalgično gleda stare slike

„U ovom trenutku najviše me plaši moja mama koja je sa mojim ćerkicama u Beogradu“, piše Suzana, da bi samo nekoliko redova niže zaključila: „Moji anđeli su sa mojom majkom u koju imam takvo poverenje da mogu da odem na kraj sveta, kao sada, i da joj mirne duše ostavim sve što imam“, nakon čega je opet obuzima strah: „Plaši me jedna priča iz maminog detinjstva. Za vreme rata, Drugog svetskog (svako će na Balkanu imati svoj rat), u Valjevu, moja mama je imala 13-14 godina. Za vreme savezničkih bombardovanja, silazili su u podrum svoje porodične kuće a moja mama bi se na zvuk sirene onesvestila, svaki put. Zamišljam sada istu situaciju, majku kako onesvešćena leži na podu i moje devojčice kako plaču i pište pored nje.“

Čekaj, Mančić, saberi se. Ovo mora da je promaklo i urednicima i Vesni Radusinović. Ako imaš puno poverenje u majku koja čuva tvoja dva anđela, zašto se plašiš da će žena da se onesvesti i ostavi nejač da pišti? Ako si slutila da će bombradovanje, zašto si išla na put? Ako si verovala da do rata neće doći, zašto pišeš „kad je ovde bilo mirno duže od 50 godina“? Ipak, došlo ti je iz neosunčanog dupeta u lepu plavu glavicu: „Moram nazad, u svoju zemlju, da budem sa svojom decom, majkom, porodicom i prijateljima. Ja pripadam tamo. Tako snažnu pripadnost osećam sada još jače na suprotnom kraju sveta. Spakovana i potpuno spremna, sišla sam na doručak. Sačekala su me zabrinuta i smrknuta lica. Imam utisak da su svi spremni da ostanu, možda i duža nego što naše putovanje traje. Mnogi su izneli novac u strane banke, decu poslali na koledže i školovanje po belom svetu. Izgleda da pripadam nekoj manjini koja je mislila da do ovoga nikada neće doći, da smo sigurni na brdovitom Balkanu. Kada je u našoj istoriji bilo mirno duže od 50 godina!?“

U redu je, muče te nelogičnosti, i dalje si kontradiktorna, razumemo te. Natovarena si prtljagom, brigama i strahom, ne ide ti se kući, ali osećaš snažnu pripadnost zemlji u koju ti se ne vraća. Još se brineš da li ćeš morati nešto da doplatiš. Toliki si patriota i opet brineš o doplati! Umesto da kažeš sebi kao što si govorila kasnih osamdesetih, kada bi se previše misli rojilo među loknicama: „Hm, ne mogu sad o tome da razmišljam“, godine su učinile svoje i toliko si počela da razmišljaš da je to nezdravo. Kilogrami su odlazili, misli dolazile, nisi znala šta ćeš sa sobom.

„Opraštam se sa svojim lepim ljubavnikom bez reči. Nema šta da se kaže, sve se zna. Samo zagrljaj i ruka koja ostaje u vazduhu. Don’t cry for me Argentina. Neka mi je bog u pomoći! Smeštam se u sedište do prozora. Vezujem se, polećemo. Pod nama ostaje taj predivni grad, Buenos Ajres, ušće Rio dela Plate u okean i onda satima letimo iznad nepregledne vode. Plavetnilo neba i okeana pretvara se u beskrajno plavo prostranstvo. Tonem u misli“, piše Mančić završavajući svoje prvo poglavlje. Sećate se veselog leta ka Splitu iz prve knjige? Sada je sve teško, tmurno, ispunjeno brigama. Nema više ćakulanja sa sestrama Barudžija, spajanja drugarica i bivših momaka, vijanja po Trstu. Baš sad kad si stala na noge pitanje je da li ćeš stati pod krušku. Vreme je da se u četrdesetim utone u misli.

U drugom poglavlju, i poslednjem koje nam izdavač besplatno nudi, Suzana se priseća svog braka, muža „Gargamela“ iz Sedmorice mladih, koji ju je ubedio da bi propala da nije bilo njega. „Gargamel oženio Štrumpfetu“, „Lepotica i zver“, to su bili novinski naslovi o njihovoj svadbi. Sad bi bilo: „Da se naježiš“. „Čuvaj ga, Mančić“, poručivali su joj. Svi su imali dobre prognoze osim jedne osobe – Milje Vujanović. Tarabići, pa Milja. Trebalo ih je na vreme slušati, s tim se i predsednik slaže.

Nisam ja za blic romanse: Notni zapis starog Suzaninog hita

„Prva je Milja Vujanović, naša lepotica, pametnica i intelektualka koja se ozbiljno bavila hiromantijom i astrologijom rekla: ’Ovan i Škorpija!? Piši propalo, to nema šanse da uspe.’ Nisam je slušala. Horoskop nije sve što nam određuje budućnost. Jednu trećinu nam određuje genetika, drugu socijalno okruženje, a tek treću označava položaj zvezda, jer ma kako mali bili, mi smo deo svemira.“ Suzi, pokidala si. Objasnila si nam misteriju ličnosti i svemira već na 17. stranici knjige. Genetika, socijalno okruženje i položaj zvezda, kažeš? Više nemam nikakvih nedoumica. Često tako ljudi sede i pitaju se zašto je neko ispao budala, kako je mogao da uradi neku strašnu stvar, zašto se promenio, poludeo, šta mu bi, da li je povukao na ludog deda-strica ili ga je učiteljica maltretirala u školi. Sad je sve jasno – genetika, društvo, horoskop. Nešto kao ideologija krvi i neba. Da se naježiš.

Kad nam je već otkrila veliku tajnu univerzuma, koja je možda i promakla velikim umovima poput para Radusinović, Suzi treba da nas počasti i redom seksa. Argentinac je ionako otplesao u zaborav. Hajdemo u još dalju prošlost. Štrumpfeta će samo za one sa jakim srcem i stomakom otkriti kako je to voditi ljubav s Gargamelom.

„Jedne noći ispratili smo goste, poređali sudove u mašinu da se peru, otvorili baštenska vrata da se provetri od duvana, uključili alarm i otišli na spavanje. Ma, kakvo spavanje. Seks nam je uvek bio da mozak otpada, kad, usred srede, oglasi se alarm. Zavija sirena, mi poskakasmo, da nije lopov? Hrabro muško je sišlo da ispita situaciju. Dok sirena alarma zavija, pale se svetla po komšiluku, a moj muž viče: ’Jao, ne!’ Mašina se nekako otvorila, voda na sve strane, a on šljapka po nakvašenim tepisima ne znajući da li da prvo upali svetlo, isključi alarm ili zatvori mašinu. Smešak mi izmami ta uspomena, pa načas zaboravljam na strah i neizvesnost pred sobom. Stjuardesa nudi tople napitke, kafa će mi prijati. Još jedan događaj veže me za srećan period u našoj kući na Bežanijskoj kosi. I dalje koristim taj termin ’naša kuća’, godinu dana posle razvoda.

Kuće su bile u nizu. Od prvog komšije delio nas je samo zid. Prvih meseci našeg zajedničkog života vodili smo ljubav u svakom delu kuće, krevet nam nije bio dovoljan. Mene je posebno mamilo stepenište od pune, jake hrastovine. Naravno, i ta teritorija je osvojena. (Toplo preporučujem!). Sledećeg dana prvi komšija se požalio Nebojši: ’Pobratime, svaka čast, ali nemoj više onako žestoko, ne trenusmo celu noć.’“

Treba li dodati nešto tom ingenioznom paragrafu? Crkni, sirotinjo, bez mašine i jake hrastovine, vi kojima mozak ne otpada. Žena ima za čim da žali. Suzana, pamtićemo. Pamti i Putin onu divnu muzičku čestitku, pamti i tek će pamtiti. Svestan je i činjenice da si na korice druge knjige stavila Moskvu, diskretno. Pamtiće i ministarstvo koje je otkupilo knjige, kao da odlomci nisu dovoljni. Kako se završio brak s Gargamelom? Ima li još neke scene seksa? S kim? Gde? Kako? Koji su to trenuci bili najteži? Kako su rasla dva anđela? Kako se završilo bombardovanje? Šta bi sa ofsajdom? A sa manikirkom? Udadoše li se Barudžije? Tonem u misli… Hm, neću sad o tome da razmišljam.


Galerija

Oceni 4