Deca srebrne emulzije (2)
Sgls 05 S

Zima u Beogradu 1986. godine: Cane se sprema za bokserski okršaj sa publikom

Photo: Zoran Vujović

Kadar novog talasa

Kada je Cane s Goranom Bulatovićem Manzom oformio Partibrejkerse, otvoreno je novo poglavlje u istoriji roka. Prvi album im je izdao Jugoton, što je bila još jedna potvrda da je Zagreb uvek bio otvoreniji za mlade talente od Beograda. E sad, zašto su u Hrvatskoj mnogo više vodili računa o tome da talentovani muzičari dobiju prve albume, pitanje je o kome se nije dovoljno govorilo? Nije baš sve bilo u političkim vezama i radnim akcijama. Treba priznati da smo kasnili u prepoznavanju novih nada. Jugoton je uzeo mnogo srpskih muzičara. Od onih koje sam pomenuo, a nestali su, ostale su samo fotke koje na trenutak otkrivaju šta su bili i šta su mogli da postanu. Ti pravi kreativci i rokeri danas rade posao od 9 do 17. A ovi sa estrade, mislim na neke narodnjake, puštaju kosu i misle da su rokeri.

Caneta i mene spajao je isti kraj. Poznavao sam ga još od vremena igranja klikera. Kada smo bili stariji, sretali smo se uglavnom po autobusima, često bi se tu zatekao i Milan Mladenović. Bili smo tada na „zdravo“. Cane je inače svima u kraju bio čudan zbog tog svog govora. Prosto, nikada niste znali kakvog ćete ga zateći. Nekada je prijatan i ljubazan, a nekada mrgud. Ali to je zato što nije folirant. Odličan je kritičar mojih fotografija. Kada mu se sviđaju, onda to pokazuje, ali kada je razočaran, često čujete: „Vidi me, ispao sam kao debil“.

Partibrejkersi u zimu 1986. godine: Cane, Anton i Bire kao tipični gradski blejačiPosle prvog albuma koji se pojavio 1985, bilo je pitanje da li će Partibrejkersi nastaviti dalje i kako. Svi smo navijali da uspeju. E tada smo Cane i ja počeli ozbiljnije da se družimo. Imali smo zajedničke prijateljice. Brejkersi su se na kraju ipak konsolidovali, krenuli s drugim albumom i tu se cela stvar maksimalno razvila. Ja sam na svim fotografijama sledio ideju o stalnoj akciji koja se često viđala na fotografijama pank bendova sa Zapada. Članovi benda se snimaju u neformalnim, gotovo životnim situacijama. Često se osmišljavaju posebni setovi i mizanscen poput trčanja, skakanja i drugih glupiranja kako bi sve izgledalo kao veliko druženje, na koje je, kao fol, fotograf slučajno naleteo. Sećam se, stojimo pored telefonske govornice, a ja nikako da dobijem ideju. Cane me ohrabruje.

– Slažemo se sa svim što predložiš, Vujo.

Gledam u govornicu i onda mi sine:
– A da uđete unutra?

– Kako bre? Pa, ne možemo da stanemo!

– Nagurajte se.

Tako i urade. Glave gore-dole. Ruke tamo-ovamo. Deset minuta su se

mučili dok sam ja lagano okidao, i okidao i okidao... Izašli su skroz znojavi.

– Umalo se ne udavismo!

U vreme performansa Džonija Rackovića: Milan Mladenović ispred SKC-aFotka je bila pun pogodak. Našla se na njihovom drugom albumu. Uvek postoji neki ritam. Znaš kako su Beatlesi to doveli do savršenstva. Kao blesave se, a sve je dobro izrežirano. To smo i mi radili, ali s jednom jasnom idejom o buntu. Tako je nastala i čuvena bokserska serija u parku Manjež. Kreator je bio Ćirilo. On je imao bokserske rukavice. Dok smo snimali, svakom ko bi prošao navlačili smo te rukavice: ribama, tipovima, klincima. Baš svakome ko je bio zaintrigiran da bude deo hepeninga. U glavi sam imao onaj genijalni omot ploče Lats dance Dejvida Bouvija. Taj ikonički momenat. Taj trenutak kada muzička legenda plave kose izvodi kroše, aperkat i direkt. Mi smo napravili domaću parodiju na sve to. Barem sam ja to tako doživeo.

Ali, dok sam s Canetom imao odličnu saradnju, neki drugi bendovi mi nisu išli od ruke. Recimo, Peđa D’Boj se stalno nešto folirao. Želeo sam da gleda u aparat dok ga slikam, a on je stalno govorio kako treba da ga uhvatim dok ne gleda. Ja poludim i odlučim da ga nikada ne slikam. Koja mi je stalno izmicao jer je bio država za sebe. Povučen, retko je dolazio na žurke.

Sa EKV sam imao problema jer sam se zakačio s Bojanom Pečarom. Svađa je bila oko neke ribe, malo je falilo da ga isprebijam. Posle je počeo da me proganja, posebno na žurkama kada nije bio sav svoj. Zato ih nisam mnogo fotkao. Fotografiju Margite Magi Stefanović napravio sam zahvaljujući mom bratu, koji je, kao muzičar, tada imao saradnju s njom. U to vreme je bila otečena jer je nameštala zube, pa sam morao da je snimim tako da se to ne vidi. Inače, razni tipovi su uzimali brdo para onima koji su Magi pokušavali da fotografišu. Bilo je tu svega, čak i mafije. Da ne ulazim u detalje...

Oceni 5