Kafana i Grčka: Smisao života nebeskog naroda

Strah od bolesti, otkaza ili gubitka drage osobe, onda, svi drugi strahovi, realni ili nerealni, stvaraju u nama anksioznost koja nas takođe plaši. Dobra vest je da je priroda ugradila u naše gene strah i anksioznost kako bi nam dala alarmne sisteme koji će nas štititi. Ili bar upozoriti na realnu opasnost.

Ali, taj strah! Samo da prođe.

Sve će proći. Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život. Zar je nada u tome da sve prođe? – jedan je od poznatih citata iz Tvrđave, Meše Selimovića.

I zaista, svi čekamo da se nekako sve namesti i resetuje na staro, pre pandemije. Bacamo dane, noći, radosti, a trenutke sreće shvatamo kao dobru četvorominutnu muzičku numeru koja nam služi samo da se trenutno obodrimo, čekajući da prođe. Pravimo planove, koji su inače nestabilne tvorevine naših želja, a sada poprimaju prefiks ako prođe ovo, pa time svi ti planovi postaju još nestabilnije tvorevine naših nadanja.

A život se neumitno troši.                                

Gradovi su prazni, a potom, tako puni ljudi, sa ogromnim zvučnicima svuda okolo sa kojih se čuje drhtavi glas Vođe, koji je, eto, dočekao svoj trenutak da pokaže svu svoju teatralnost, dramatičnost i nepopustljivost. Oh, pa to se nekom ispunjavaju želje, što nam pokazuje da ponekad vredi čekati. Slušamo, pomalo sanjivi, usporenih misli i koraka.

Kao da smo u nekom distopijskom filmu B produkcije, po scenariju kloniranog Oldusa Hakslija i živimo neki remiksovani Vrli novi svet, gde svi spavamo dobro ušuškani u nekom prokletom očekivanju izvesnih ostvarenja, i samo nam se ispod kapaka naziru zenice koje živo igraju, zarobljene.

A onda, tako desinhronizovani, kao putnici koji za kratko vreme prolaze mnogo vremenskih zona, primećujemo džetleg simptome, promene biološkog ritma kao posledice loše adaptacije našeg organizma na san, ili sam život. I ti poremećaji koji bi trebalo da traju kratko, razvlače se po vremenskoj karti, gde su meseci – dani, a godina – treptaj oka.

Ali, mi smo narod nebeski i svaka pošast, rat ili pandemija mogu da traju, ali ne dovoljno dugo da ne možemo da sve te loše okolnosti pretvorimo u prednost, i zašto ne, u mala svakodnevna zadovoljstva. Pa, tako, već naviknuti na promenu vremenske zone, stečene navike bacamo u trnje i prihvatamo nove običaje. Kolektivni zaborav na dobra stara vremena, pretvaramo u mogućnosti za gore pomenutu sreću.

Kulturološki šok, ili samo dobra adaptacija.

Popularna kafana u Nišu, čuveni Amerikanac, toliko savršenih noći prepunih radosti i maliganske magle sećanja, u dva popodne, taman (upravo, baš, turska izvedenica od tamam – u redu) dobro zamračen i zadimljen prostor. Prazni stolovi, rekao bih, uobičajen prizor za ovo doba dana. Konobari cokću od dosade, ali nekako neuobičajeno naoštreni, pa nam odmah prilaze i nude meze: kiseli kupus, pihtije, ajvar i dasku. A onda, kao da se vreme poigrava sa nama, kao da noć odjednom pada na grad, ulaze žene (uglavnom žene) sa jakom, noćnom šminkom, doterane i, vidi se, naoštrene za dobar provod, sedaju, zauzimaju stolove. I odjednom, u kafani odjekuju piskutavi glasovi, toliko priče, smeha i različitih jakih parfema. Moram da priznam, nenaviknut na to u ovo doba dana, posmatram sve te doterane žene u kasnim tridesetim, vidim tu spremnost na ludu noć i provod. Čekaj, na ludi dan i provod!

Netom za njima ulaze trojica tamnoputih muzičara i prepoznajem članove čuvenog kafanskog benda. Nameštaju instrumente, proveravaju pojačalo i pripremaju se.

A onda kreće ludilo!

Trubač, klavijaturista i pevač čarobnog glasa. Odmah kreću sa posleponoćnim repertoarom, nema tu šlagera i muzike atmosfere. Jer, atmosfera je već vrela. Bez uvoda i suvišne priče, to je izgubljeno vreme. Prilaze stolovima, primaju narudžbine i pesme su odmah za sečenje vena, ili bar za sevdah. Žene ustaju, podižu kažiprste ka plafonu, pevaju, dok istovremeno drugom rukom sređuju šminku; oh, zalutala tačkica karmina van propisane linije i frizura koja se od skakanja neznatno kvari, pa onda, dok žmure podignute glave projektujući svaki stih poznatih pesama na svoje jade, glasno prate pevača i grle se međusobno kao drugari.

Misli mi rade brzo, pa dok stiže sukana pita i nova tura pića, pevač je za našim stolom. Smeši se udvorički, kaže, izvolite gospodo, pa mi naručujemo neke naše pesme, poneti euforijom, i taman kada smo došli do tačke usijanja, omamljeni alkoholom, dimom i atmosferom, on nam saopštava, da nema vremena, da mora sada za sledeći sto, neka euforična slavljenica i njeno društvo. Negodujemo nemo i bacamo se na roštilj.Pošto nazdravimo vinom, pevač odlazi do stola sa pet-šest najveselijih žena i njima posvećuje vreme koje ističe.

Potom, kada smo svi prisutni, spremni na potpuni i konačni haos, muzičari nas odjavljuju laganim dekrešendom;pevač pritvornim glasom objavljuje da je pet popodne i da je to-to. Zahvaljuje se, i dok se mi za našim stolom komešamo u neverici, vidimo sve one žene kako potpuno podvižnički prihvataju kraj i bacaju se na hranu. Žene su se uvek bolje nosile sa prekidima od nas muškaraca.

U šest popodne, praznimo kafanu. Fajront. Nema jutarnjeg bureka, kako bi rekla moja divna Saša Nikolić, i ne znamo šta sada. Ćutke ulazimo u ranovečernje taksije i odlazimo u... u noć na dnevnom svetlu.

Definitivno smo prihvatili promenu vremenske zone i to je glavni dobitak nakon pune godine pandemije. Nema više džetlega i nerazumevanja noći i dana.

Kod kuće, sećam se još jedne savršene Mešine misli:

Troje nas je, u cijelom svijetu samo troje: moji prsti, njeno tijelo i njegov ujednačeni damar. Nije važno šta se događa u svijetu, nije važno šta će biti sutra, važan je ovaj čas blaženstva bez misli.

Dođite, sve pošasti sveta! Dođite, ja ću samo urliknuti: koji će biti uslovi za ulazak u Grčku jula meseca?

Mada, ni Golubac nije loš. Iz perspektive instagram fotografija.

Pa eto, nosim se sa ovom pandemijom, dostojanstveno i smerno.