Kafanskim arhipelagom, od ostrva do ostrva

Kišov arhipelag

Junak Kišove satirične poeme Mansarda, kao antipod junaka iz podzemlja, odnosno, suterena, živi svoj imaginarni život-san, ali čak i u tom milieu nadrealističkih toponima kafane označavaju ključne tačke njegovih krstarenja. Posle jedne košmarne noći, junak romana -poeme svraća u Pigmalion i naručuje ni manje ni više nego bocu džina. Zatim u društvu Jarca-Mudrijaša ispija Žutu groznicu, koktel dva soka od nara, dva konjaka, dva maraskina, dva palmova vina, dva džina, dva viskija, malo metvice, revede, vanile, karanfilića, nekoliko kapi esencije od ljubičice i još nekih pića čijih se imena junak Mansarde ne seća. Žuta groznica se pije na eks, a pijanka se završava ispod stola. I boemski i nadrealistički u isto vreme. U potrazi za pravim imenom kafanice, koju su iznajmili na obali mora junaci Mansarde pominju ove nazive: Luka spasa, Poslednja šansa, Duos desperados, Kod Orfeja, Kod slomljene laute, Kod dva pištolja, i još neke koje su odmah odbacili kao vulgarne: Obala, Kod tri palme, San letnje noći, Zaliv delfina. Pošto su se razočarali u sve, nesposobni za ljubav i život, odlučili su junaci Mansarde da otvore kafanicu i da se odaju studijama, jer se jedino tamo može studirati život. Knjige su priče za malu decu, izmišljene priče. Oni će slušati priče okupivši oko sebe desperadose autentičnog iskustva. I u toj pravoj školi života, za kojom čeznu junaci satirične poeme, evo kako izgleda Carte de vins Kod dva desperadosa: Malaga a la Orfeus, Euridikine oči, San desperadosa, Satirska ambrozija, Tugava a la Mansarde, Hosszu lepes mudrijaški, Večernjača, gorka, Zornjača, ljubičasta, Tourmaline bicolore, Calitera menandar (Asie) - to su neka od više od četrdeset importnih vina. Domaća vina imaju ovakva imena: Dubrovački madrigal, Ohridska legenda, Slovenska legenda, gorka, Markovi drumovi, mutno, Zlato Skadra (žilavka), Pehar Banović Strahinje, Kosa Majke Jevrosime, Lazareva mišica, San Vuka Mandušića (belo), Kaluđerski rukopis, da pomenemo samo neka od petnaestak domaćih vina što ih desperadosi nude svojoj klijenteli. Ni jelovnik Kod dva despredosa nije manje izazovan: Vilin konjic u majonezu, Kolumbovo jaje, Kineski ratnik s metvicom, Leteći koral sa pomfritom, Morska trava sa špagetama, Maestral sa pomorandžom, Maestral sa maslinovim uljem, Maestral na žaru, Maestral u konzervi, Morska lasta sa jajima, Tahićanski pictor, Nastojnica u limunovom soku, Hvarska gitara bez sordine, Hvarska gitara sa sordinom, Bračka havarija u belom sosu...

Kiš je Mansardu završio u maju 1960. godine, a krajem jula iste godine objavio je u Politici tekst Posmrtno slovo boemije. Ovaj tekst je mnogo više od malog ogleda o problemu boemije i njenom odumiranju, to je, zapravo, posmrtno slovo Kišovom boemstvu i oproštaj s junacima Mansarde. Ono po čemu su svi boemi sveta isti, ili bili isti, jeste ta neodoljiva potreba za rezonatorom, ta do maksimuma dovedena potreba i paradoks da se živi svojim životom a da se bude pri tom javna ptica. Kafana nije bila nikad za pesnikovo bekstvo od sveta, nego ulaz u svet, zagrljaj ulice. Alkohol je pak stimulans da se skinu rukavice, da se izvuku iz krvi gitare i balalajke - piše Kiš u svojoj dvadeset petoj godini.

U Enciklopediji mrtvih, u punoj stvaralačkoj zrelosti, Kiš ne propušta da enciklopedijskoj jedinici svog junaka Đ.M. priključi i kalane u koje je junak svraćao! Na jednom zelenom sifonu za sodu-vodu ispisao je, na akvamarinskoj osnovi, imena beogradskih kafana, slovima kakvim se beleže na mapama ostrva: Brioni, Boka, Galeb, Mornar, Zora, Srpska kafana, Vidin-kapija, Stambol-kapija, Skadarlija, Tri šešira, Dva jelena, Pod lipom, Tri grozda, Šumatovac, Sedam dana, Marš na Drinu, Kalemegdan, Kolarac, Domovina, Orač, Obrenovac, Oplenac, Dušanov grad, Ušće, Smederevo, Lovački rog, Znak pitanja, Poslednja šansa. Slutim da poslednje dve kalane u ovom nizu nisu tu gde su slučajno.

Kada smo se oprostili od Kiša, u potpunoj pometnji osećanja, uspomena, utisaka i želje da se sve to dovede u nekakav red, stao sam se, pre svega, ni sam ne znam zašto, prisećati svih kafana-ostrva gde smo zajedno pristajali.

Gradska kafana, Srpska kafana, Metropol, Arhiv, Mažestik, Palas, Dva jelena, Kolarac, Dušanov grad, Zora, Proleće, Vuk, Papagaj, Freska, Union, Klub književnika, KlubKPZ, Bife narodnog pozorišta (onaj stari), Klub u Šafarikovoj, Međunarodni Press centar, Stupica, Park (hotel), Zmajko, Lovac, Ušće, Atelje 212 (bife, onaj stari), Dom JNA (restoran), Kafe TP (terazijski prolaz), Kod konja, Mažestik, Night clab (Mažestik), Korona...

Još uvek se nadam da spisak tih ostrva nije konačan i da ću se sa smeškom otkrića setiti još neke luke spasa u koju smo pristajali. Kiš se tu nikad nije osećao kao brodolomnik ni kao ukleti pesnik već kao misionar i prosvetitelj.

Bgd. '93.

Majstor bufonerija

Kišu su poslednjih godina više od bilo kakvih ozbiljnih razgovora godile igre duha koje je najčešće sam inicirao. Obično je uzimao naslov neke aktuelne knjige, sumnjivog smisla, ili neki poznati stih, tekuću neku frazu, pa je to onda vrteo i prevrtao, rastavljao na slogove tražeći najskrivenije jezičke mogućnosti tog naizgled banalnog sklopa reči. I često se rađalo nešto neobično i duhovito.

Tako su u oktobru 1988. on i, naš zajednički prijatelj, M. Karaulac zakucali na vrata Biblioteke u Knez Mihajlovoj posle ponoći. U Biblioteci su nam u to vreme, uz redovne poslove, bila uvedena i noćna dežurstva kao dodatna obaveza zbog neke opšte opasnosti koja preti svima pa i bibliotekama i knjigama. Mladić iz redovnog obezbeđenja se prepao, jer je mislio da je reč o nekakvoj inspekciji, a oni su onako u dobrim mantilima, sa naočarima, opušteni i samouvereni kroz staklena ulazna vrata odista i ličili na inspektore. Tim pre što su kucajući ponavljali: Kontrola, kontrola! Ponoć beše uveliko prošla i oni su stvarno došli da prokontrolišu da li sam budan pošto su se našli tu negde u blizini. Momku iz obezbeđenja, kako mi je šapnuo, dok je otključavao vrata: onaj visoki (mislio je na Kiša) nešto mu poznat, kao da ga je negde već video. Kiš je ušao i umesto pozdrava, sa podignutim kažiprstom desne ruke, izgovorio je:

Feruz paša kadu pita,

a lavabo odgovara!

Tek to je potpuno zbunilo čoveka iz obezbeđenja, gledao je u čudu one za koje je do maločas mislio da su u najmanju ruku nekakva republička inspekcija. Ni to što sam mu rekao da su to moji prijatelji književnici, nije mu pomoglo da se razabere. Možda je, siromah, mislio, da su izgovorene reci nekakva šifra koju on ne zna i da će zbog toga kasnije imati problema? Kiš je ušao u prostorije sa katalozima i rekao: Tamo dole, u onom delu, sad je to nešto promenjeno, bila je čitaonica, tamo sam provodio dane dok sam bio mlad student. Zatim je krenuo prema katalogu i počeo da traži nekog ruskog autora, istoričara. Nismo ga našli. Nažalost, zaboravio sam o kome je bilo reč.

Ta iznenadna ponoćna poseta biblioteci bila je samo jedna od Kišovih spontanih akcija, ali i u tome je kod njega bilo nekakvog pravog reda i sistema. Došao je da iznenadi i obraduje prijatelja, da ponovo pogleda mesto gde je nekada provodi sate i sate, da potraži knjigu i najzad, ili pre svega, da saopšti svoju varijaciju na Zmajeve stihove iz Tri hajduka.

- Šta si radio u Dubrovniku? - pitao sam ga jednog leta.

- Ništa, ništa pod milim Bogom, osim što sam napravio jedan distih.

Neki piju vekiju

a neki ju ne piju!

I na momenat je izgledao zadovoljan kao dete kad dobije igračku. Imao je i razloga, mislim, jer u tih osam reči ja sam video i dubrovačke kafiće i ono čuveno: Šta ćete popit? i M. Milišića i one beskrajne njihove šetnje od kafića do kafića, uvek sa onim krucijalnim pitanjem: Šta ćete popit? U tom neki ju bila je zapisana tajna dubrovačkog govora, ono sitno ali bitno odustajanje od standarda gramatike i svih drugih ozbiljnih tema u dokolici dubrovačkih letnjih bdenja. Takav je bio Kiš i kad ništa nije radio, a on je najčešće i govorio da ne radi ništa, zato što je mrzeo svaku patetiku i prdnjavu oko porođajnih muka pisanja. On je stvarao male bisere i rasipao ih, pa ko primeti primeti, on o tome nije brinuo smatrajući to svojom svakodnevicom.

Voleo je umesto uobičajenog pozdrava da izgovori neki distih, praveći ga verovatno usput, prema prilici. Tako je jednom dolazeći u biblioteku rekao distih, koji za nas, bivše studente svetske književnosti, znači mnogo više nego za drugi svet, valjda sam ga zato i zapamtio:

Njegova glavna duhovna hrana

Mahabharata i Ramajana!

Sećajući se onih prvih dana studija na svetskoj književnosti čovek ne može a da se ne seti kako je daleko i egzotično zvučalo kada bi profesor V. Đurić izgovarao Mahabharata i Ramajana podvlačeći naročito u svom izgovoru ono bh kao nešto u čemu se krije tajna istočne starine. Bio sam na jedan humorno-setan način vezan za te dalekoistočne književne teme pa sam u Kišovom distihu prepoznao baš to, tu duhovnu hranu kojom smo se hranili u nekom periodu svog života.

Kiš je voleo neobične, nepravilne rime, asonance, i uvek im je davao prednost nad onim poznatim i očekivanim klasičnim rimama, smatrajući velikom zabludom mišljenja tradicionalista da naš jezik ne podnosi asonance i sve vrste nepravilnih rimovanja. Govorio je da bi jedan veliki pesnik sva ta perfekcionistička naklapanja jednim pravim delom zauvek osporio. U tom smislu je i tražio, igrajući se jezikom.

Bilo bi neobično korisno pretražiti po našim sećanjima i zabeležiti sve njegove bufonerije.

Bgd. okt. '89.

*Tekst preuzet iz knjige Saveti mladom piscu ili književna početnica (Radio B92, 1996, Beograd)