Kafka na žaru

Uzmimo da na dan-dva poželite da živite kao junak iz neke knjige, šta bi bilo najlakše? Svakako ne Čendlerov Marlou, ili, još strašnije, bilo koji lik iz dela Dostojevskog. Kafka takođe ne dolazi u obzir iz očiglednih razloga. Ima i lakših slučajeva, ali ono što je često zajedničko mnogim junacima romana, to je da žive sami. Taj preduslov mi se ispunio istovremeno sa završavanjem čitanja knjige pisca koga imam na umu kao idealnog za početnike u disciplini živimo kao junak iz knjige. Junaci dotičnog pisca ne samo da žive sami, oni žive mirnim, monotonim životom, čija rutina uljuljkuje čitaoca u iluziji da je sve na svom mestu, da su dani tek obični, uvek isti, u kojima junak nalazi mir i spokojnost predvidljive svakodnevnice. Po pravilu je opisan i deo dana u kome junak priprema sebi obrok. Nešto kao Mirni dani na Klišiju, ali bez seksa. A onda se u tu opipljivu i prepoznatljivu stvarnost uvuče neka pukotina, koja raste li raste kako roman odmiče. 

Kada sam se probudio, napolju je već uveliko bio dan. Pošto sam u kupatilu umio lice, stavio sam da se prokuva voda za kafu i proverio poruke na telefonu. Glava mi je polako postajala bistrija. Potvrdio sam porukom Katji, devojci koju sam pod bizarnim okolnostima upoznao pre nekoliko dana, dolazak na teniski teren u šest popodne. Imali smo zakazan meč u kome sebi nisam davao nikakve šanse, budući da je Katarina, kako joj je bilo puno ime, nosilac sportske teniske stipendije Univerziteta u Alabami, koji je ove godine imao bivšu studentkinju na Vimbldonu. Kar bo pa bo. Razmutio sam dva jaja, napravio prženice i pojeo ih slušajući vesti i vremensku prognozu sa radija. Na pomolu je bio skandal u vezi predloga premijera za evropskog komesara, otkriven je uzrok skorašnje železničke nesreće, pred obalom Libije se udavilo preko stotinu migranata. Slovenac koji je pao sa skutera u more negde u Dalmaciji i koga još traže je izgleda pao usled infarkta. Kao i obično, ni jedna jedina vest od koje bi ovaj dan izgledao bar malo veselije. Naprotiv, na poslednju vest sam se malo trgnuo, ali ipak se nije dogodilo ništa što bi imalo neposredan loš uticaj na moj život. Sve su to bili događaji koji su se negde daleko dešavali nepoznatim ljudima. Žao mi je zbog njih, ali ja tu u ovom trenutku, a bojim se ni u jednom drugom, nisam mogao ništa da učinim. Vremenska prognoza je pokazivala da će vreme biti prihvatljivo. Neće biti prevelike vrućine za meč koji me čeka u šest. Nije se čula ni uobičajena formulacija moguće padavine. Nikad ne kažu možda, uvek moguće.

Kad su se završile vesti i vremenska prognoza, isključio sam radio i raspremio posuđe od doručka. Ponekad volim da slušam muziku sa radija, ali sada mi nije prijala. Zatim sam seo za trpezarijski sto i razmišljajao ispijajući drugu kafu po redu. Jednostavno sam gledao krovove kuća i šumovit planinski pejsaž u pozadini i samo razmišljao. Najpre sam razmišljao o temi koja je u nekakvom priručniku čiji sam naslov upamtio još iz školskih dana nazvana Šta i kuda posle osnovne škole. Do odluke, koja se nije ticala direktno mene, nego ćerke, je ostalo još oko godinu dana, ali na pamet mi je neprekidno dolazila misao koliko ta odluka utiče na ostatak života. Većina mojih prijateljstava je započela u srednjoj školi, koju sam upisao nasumično, po preporuci drugara iz komšiluka. Kako bi moj život izgledao da sam umesto M. upoznao neku A? Ili da mi je najbolji prijatelj postao neko po imenu, na primer, Veljko. Doduše, onih nekoliko prijatelja koje sam još sačuvao nisu bili isključivo iz srednje škole, ali su se nekako nadovezali jedni na druge. Kar bo pa bo.

Zatim sam razmišljao o događaju od pre nekoliko dana, o smrti kojoj sam neposredno prisustvovao. Katja i ja smo sedam minuta, do dolaska ambulatnih kola, oživljavali čoveka koji se u hropcu srušio na osnovnoj liniji teniskog terena, baš kada je trebalo da udari forhend. Izdaleka je izgledalo kao da je iščašio nogu i srušio se. Kad smo prišli, začuli smo hropac. Čudan izraz: oživljavanje, ali se eto takav koristi. Skoro kao da osoba koja pristupa oživljavanju raspolaže čarobnim praškom, koji pospeš po umirućem, i osoba oživi. Moguće oživljavanje, to bi bilo tačno, kao što je prognoza moguće padavine uvek tačna. Zapravo je u pitanju energična masaža srčanog mišića, uz povremeno po potrebi davanje veštačkog disanja, metoda koja je daleko od toga da bi bila čarobna. Nekoliko dana potom smo se Katja i ja sreli na sahrani. Ni ona ni ja nismo poznavali pokojnika, ali očigledno postoji neka obaveza da se pojaviš na sahrani čoveka kome si poslednja osoba koju je video u životu. Razmišljao sam da li sam ja bio jedini koji je čuo njegove poslednje reči, verovatno jesam, na susednim terenima ne obraćaju pažnju, i koliko često su te reči potpuno banalne.

Sa Katjom je na sahrani bila i njena majka, raspoložena za priču, i pošto je usled okolnosti znala da sam i sam nekakav teniser, rekla je da bi bilo fino da odigramo, Katja i ja, neku partijicu. Pogledavši još jednom snažnu devojku moje visine čeličnoplavih očiju, odgovorio sam da bi to verovatno bilo besmisleno obzirom da je moj najveći uspeh finale u igri parova na takmičenju našeg veoma malog teniskog kluba. Gluposti, rekla je majka, ženskama uvek dobro dođe da igraju sa muškarcima. Pa dobro, rekli smo, ja dodah još i čujemo se onda, a majka reče pa razmenite telefone (misleći naravno na brojeve). I tako me danas očekivao taj meč.

Pogledao sam na sat i shvatio da imam sasvim dovoljno vremena da odem do buvljaka. Bila je nedelja, jedini dan kada je buvljak otvoren. Mariborski buvljak je delimično pod tezgama, na kojima se prodaju kineski i turski tekstil, alati i slično, ali postoji i deo gde ljudi iznose polovnu robu. Tu se uglavnom zadržavam među starim pločama. Kolekcija ploča se može shvatiti kao završeno delo, ali je mnogo zanimljivije ako se tu i tamo dopunjuje. Vremenom, kako se prostor smanjuje, kriterijumi postaju sve oštriji, a neke ploče završe i na tavanu. Muziku sam najčešće slušao preko kompjutera spojenog na pristojan hifi, ali tu i tamo bi me uhvatila želja da poslušam nešto sa ploče. Posle oko sat vremena prebiranja po tezgama, izabrao sam ploču Dionne Warwick, prvenstveno zbog pesme Alfie, i Emotional Rescue od Rolingstonsa. Potom sam svratio u prodavnicu da kupim hleb, i vratio se kući da pripremim sebi ručak. Potpuno sam smetnuo sa uma da ne raspolažem sastojcima za njega. Nije mi se ponovo izlazilo, pa sam zavirio u zamrzivač, gde sam pronašao kesu sa iseckanim spanaćem. U ostavi sam pronašao konzerve tunjevine, a u frižideru je ostalo još nekoliko jaja.

Najpre sam pustio Stonse. Ploču sam kupio želeći da vratim onaj trenutak kada sam po prvi put čuo Emotional Rescue (to je bilo sa ploče), i kada nisam shvatio o kakvoj je dobroj stvari reč. U međuvremenu jesam, ali je nikada više nisam čuo sa ploče. Moglo bi se reći da je ovo bio moj način da se iskupim Rolingstonsima, ali zapravo sam samo jednostavno hteo da ponovo čujem Emotional Rescue, ali sa ploče. I tako sam, dok se sa albuma vrtela B1 stvar, istresao polovinu spanaća iz kese na malo ulja, narezao hleb koji je ostao od juče na kockice, drugi put od jutros razmutio dva jaja, pa njima namočio hleb. Spanać sam izdinstao, pa u tiganj ubacio i hleb. Na kraju sam još izručio tunjevinu iz konzerve. Bilo je nešto bosiljka na terasi, pa sam ga naseckao makazama preko već zgotovljenog obeda. Ispalo je u redu.

Posle ručka mi se prispavalo. Stefan Edberg je u jednom intervjuu krivio sebe što je pred finale Vimbldona otišao da spava (kakav čovek). Kaže da nije mogao da se rasani tokom čitavog prvog seta protiv Bekera, seta koji je izgubio 6-0. Budući da ionako nisam računao na bolji rezultat, prilegao sam i navio sat za slučaj da se uspavam. U polusnu sam ponovo prežvljavao događaj od pre nekoliko dana. Nikada ranije nisam video onog čoveka sa tenisa. Bio je nešto stariji od mene, ali u dobroj formi. Izašao sam da na pola sata malo udaram loptu u zid, a on mi je predložio da razmenimo koju na terenu, budući da je njegov partner otkazao u poslednji čas. Ulazeći na teren, video sam mladu plavokosu devojku kako na susednom terenu silovito razmenjuje forhende sa nekim mladićem koji joj je na jedvite jade parirao. I nas dvojca smo počeli sa laganim forhendima, padalo je veče.

U koliko sati se smrkava, bile su poslednje reči čoveka sa druge strane mreže.

*Tekst prenosimo sa bloga B92