Ključ nebeski: Dve poučne priče iz biblijske povesnice
Aveljo 03 s

Photo: www.freebibleimages.org

Kain nije računao na platu po tržišnoj ceni

Izrailjski narod i posledice nesebičnosti

Deklarišući, u više mahova, svoju naročitu ljubav prema narodu izrailjskom, Bog je u jednom trenutku izjavio, manje-više, ovo: Ne zato što bi vas bilo više nego drugih naroda, prihvati vas Gospod i izabra vas - jer naprotiv, vi ste, kao što je opštepoznato, brojno najslabiji. Stupio sam s vama u savez zato što vas milujem.

To je jasno i jedino razumno postavljanje pitanja. Ljubav ne traži obrazloženja. Ponekad ima pokušaja da se ona racionalizuje, govori se kako neko nekog voli zato što je takav a ne drugačiji, što se ovo ili ono u nekom ceni, što ima ove ili one vrline itd. Sve su to obična, nevešta i čak nepotrebna pravdanja. Au­tentično dopadanje ne mora da se pravda - dovolj­no ga je utvrditi; nešto se dopada ni radi čega, bez ikakvog razloga, nesebično. Bog je, po mome mišlje­nju, postupio pošteno izjavljujući to svome narodu. I još više - izjavljujući svoje nesebično dopadanje i ničim nezasluženu volju da pruža zaštitu - on je pre­ma svom narodu preuzeo izvesne obaveze koje su brzo imale da se ostvare. U toj izjavi Bog je blesnuo - priznajmo da mu se to dešavalo samo izuzetno - velikom vrlinom nesebičnosti.

I šta iz toga? - upitaćete. Eto baš to! Šta iz toga! Deklaracija je, doduše, bila data već posle oslobođenja iz Egipta, ali zato pre:

Rimskog Carstva

španske inkvizicije

Drajfusove afere

nacionalno-radikalskog tabora

Trećeg rajha

i nekoliko drugih okolnosti slične prirode.

Razmatrajući problem trezveno, teško je ne zapa­ziti da su se ta potpuno nesebična ljubav i izjave o naročitoj brizi, kakvom je narod božji trebalo da bu­de okružen od strane Tvorca, pokazali, po rezultati­ma, dosta niske vrednosti. Nameće se pitanje: da li je uopšte praktično računati na nesebičnu ljubav? Motiv je bio plemenit - bez sumnje, jer ljubav ni zbog čega, dopadanje čisto i programski, moglo bi se reći, lišeno razloga, sigurno je najviša vrsta naklo­nosti. Motiv, dakle, plemenit, a posledice plačevne.

Naravoučenije: ne uzdajmo se u nesebična osećanja. Računajmo na uzajamnost, ali ne na dobročin­stvo. Primajmo obećanja samo onda kad onaj što obećava zna da ćemo moći da se odužimo. Desetine filozofa - s Tomasom Hobsom na čelu - ukazali su na uspešnost toga principa, a i da ne govorimo o svakodnevnom životu. Računajmo na to da ćemo uzeti onoliko koliko damo. O tome svedoči, uostalom, sama Biblija, naime povest o Avelju i Kainu.

Kain ili Interpretacija načela: svakome po zaslugama

Kao što je poznato, Kain je bio zemljoradnik, a Avelj čuvar stada. Stoga je na izgled bilo prirodno što je prvi prineo Bogu žrtvu od kukuruza, lana, cvekle i sličnih plodova, a drugi pak - od loja, mesa, astrahana i ovčjih grudi. Ali bilo je, na žalost, jedna­ko prirodno da je, s tačke gledišta tržišnih cena, Aveljeva žrtva predstavljala dar neuporedivo veći i da se Bog upravo njime zainteresovao, a na Kainove poklone je prezrivo mahnuo rukom i - možda je čak izustio nešto ne previše učtivo; nema, uostalom, raz­loga da mislimo da je bio vegetarijanac - jer bi tada, možda, stvar poprimila potpuno suprotan obrt. U svakom slučaju desilo se. Posledice znamo.

Eto, reakcija Boga prema žrtvama braće najbolja je interpretacija principa: svakome po zaslugama. Jer taj princip je, usled nesrećne formulacije, bio po­grešno tumačen. Reč „zasluge" pogrešno sugeriše da se u deljenju plate uzima u obzir samo čovekov na­por, količina uloženog rada i dobra volja. Pri takvom sistemu, dabogme, žrtve oba brata bile bi jednake, jer je svaki dao ono što je posedovao na osnovu us­tanovljene podele rada: jedan kukuruz, drugi ovnove. Ali tu je baš Bog ispoljio suštinu pravednosti. Pra­vednost u podeli plate ne može da razlikuje objektiv­ne uslove u kakvima rad, ili pak „zasluge", dolaze do rezultata - ne može da uzima u obzir to što je nekog sudbina učinila zemljoradnikom, a ne odgajivačem stoke. Uzima u obzir samo objektivne rezultate rada. Najzad, Kain je, valjda, mogao da se pobrine za ne­što bolje; u najgorem slučaju mogao je da pokrade svoga brata i plen, zatim, da prinese Bogu na žrtvu; ne bi to bilo mnogo pohvalno, ali sigurno bi bilo mnogo blaže po posledicama nego ono što se desilo, a uostalom može se misliti da bi i Bog gledao kroz prste na sitni prekršaj, od koga bi, na kraju krajeva, sam imao koristi. Ali Kain - ne! Hteo je da bude pošten i prineo na žrtvu šta je imao, a zatim nije iz­držao i nije mogao da otrpi nepravdu kakvu je doživeo u svom ubeđenju. U stvari je pokazao ili nedoslednost, ili ignoranciju i naivnost. Ako je unapred znao na čemu počiva pravednost, a ipak se odlučio da deluje pošteno - bio je dužan da istraje do kraja i da ne dopusti da ga ponese bes zbog činjenica koje su se dale lako predvideti. Ako nije znao - pokazao je naivnost toliko krajnju, da ga, u stvari, ne vredi sažaljevati.

Naravoučenije: računajmo na platu po tržišnoj ceni, a ne po tome koliko smo utrošili rada za naše poslove. To su dokazali mnogi naučnici - među ko­jima i Karl Marks - a da i ne govorimo o svakod­nevnom životu. Naš prijatelj, ili brat, uzeće možda u obzir našu dobru volju, nastojanje, napore i valjane namere; ali ni prijatelj, ni brat neće nam odmeriti pravednost koja je društveno ili božansko delo, koja je u svakom slučaju zakon koji računa rezultate na­šeg delovanja, a ne naše namere. Držeći se tog prin­cipa možemo pribaviti sebi ne malo sreće: svaki neočekivani groš iznad tržišne cene smatraćemo za izuzetan smešak sudbine; a zato dok unapred raču­namo da ćemo ga dobiti uprkos pravednosti, živimo u neprestanom ogorčenju, pothranjujemo uvredu prema celom svetu i na kraju možemo i rođenog brata da ubijemo u ljutini.

*Iz knjige „Ključ nebeski ili Poučne priče iz biblijske povesnice, saveta i opomene radi sakupljene“, preveo s poljskog Petar Vujičić

Oceni 5