Kakav ti je Facebook, takav ti je život

Influenca velika, al' umreti neće

Kakav ti je Facebook, takav ti je život. To misli svako ko svoju sreću i blagostanje pokušava da dokaže na toj društvenoj mreži, da nas obavesti gde je bio, šta je jeo i koliko mu je divno. S druge strane, ona manjina koja piše na internetu o svojim problemima bez pogovora će biti okarakterisana kao čudna, nejaka, nesposobna, pesimistična, sama sobom opsednuta. Tako da nikako ne možemo biti na dobitku. Jadan je svako ko potvrdu svoje lepote i pameti traži na socijalnim mrežama, još jadniji onaj ko je iznad njih, nema ih ili ima lažne profile. Večita borba i kohabitacija voajera i egzibicionista našla je svoje utočište. Tu su i trollovi, botovi, inceli, tračeri, komentatori, hroničari, svađalice, predatori i žrtve, čitav konglomerat ljudi među kojima ima i onih koji će sutra biti pomenuti u crnoj hronici kao tihi, fini i povučeni. Iako mnogi govore da na društvenim mrežama ne predstavljamo svoje pravo Ja, odgovorno tvrdim da ono ispliva kad-tad u svoj svojoj punoći, i to se mnogo češće dešava na Facebooku nego uživo. Sva uverenja tu izlaze na videlo.

Društvene mreže postojale su i pre interneta, pa su tako svi međuljudski odnosi, kafane, trgovi i ina okupljališta dobili i svoju online verziju. Otkako je internet u široj upotrebi, kulturolozi se ubiše da dokažu da vaninternetske prakse zamiru, međutim, ove godine se pokazalo da ipak nije tako i da je internet samo sjajna, praktična, ali ipak pomoćna stvar.

Ako pak nemaš Facebook, ne znači da nemaš život, znači samo da si mlad. Facebook je mreža odavno prepuštena nama matorcima, a za moju generaciju sve je počelo još davnih ranih dvehiljaditih sa My Spaceom. Bile su tu i čuvene balkanske mreže poput dernek.ba ili hi5, za koju nisam baš sigurna da je sa ovih prostora, ali sa dernekom ne može da se omaši. Svi naši rani blamovi ostali su zakopani tamo i nadamo se da ih niko neće iskopavati. Bili su tu i internet cafei, chat sobe, forumi, messengeri (MSN i ICQ), a sve uz pomoć dial-up interneta i kupovine istog na sate. Bolje da se ne pitamo šta bi bilo da je u naše vreme postojao Tik Tok, društvena mreža za koju tvrde da ne bi trebalo da je ima iko stariji od 30 godina, ali slutimo da sadašnjoj deci neće biti lako kad odrastu, budući da sve što se danas postavi na internet nikada zaista neće moći da se obriše i zauvek nestane.

Ipak, današnje mlade generacije su u jednoj blagoj prednosti – mogu da zarade na društvenim mrežama, dok su one u naše vreme predstavljale isključivo gubljenje vremena. Dolazimo tako do čuvenog influencer marketinga o kojem se toliko govori poslednjih dana da je priča doprla i do šire javnosti. Ukratko, jedna hrvatska influenserka/tiktokerka (sad se svi zajedno oduprimo porivu da budemo cinični, to su prava zanimanja) poslala je jednom porečkom restoranu ponudu sa željom da dobije besplatnu večeru, dok bi oni zauzvrat dobili reklamu od nje. A reklamirala bi ih pred svojih sto, dvesta hiljada pratilaca. Oni su je s gnušanjem odbili, ona je to s gnušanjem podelila sa svetom i tako im svakako napravila reklamu, to je s gnušanjem komentarisao Dalibor Matanić, a potom i svi ostali. Ja sam se, tek s blagim gnušanjem, pitala zašto bi neko ko ima toliko pratilaca radio na takozvanu kompenzaciju, zašto bi reklamirala taj restoran pratiocima koji su uglavnom klinci nezainteresovani za restorane i da li je zaista besplatna večera ultimativni cilj.

No, dok mi koji to ne razumemo i ne snalazimo se u novonastalim okolnostima bistrimo i promišljamo nejasan društveni fenomen, provlače se mnogo važnije stvari od restorana – pomenuta influenserka ima blago rečeno skandalozne stavove o abortusu i silovanju, a protiv jednog ovdašnjeg influensera podignuta je krivična prijava zbog zlostavljanja maloletnica. Međutim, ništa od toga nije uzburkalo javnost kao besplatna večera. I ništa van tih uskih krugova influensera i njihovih pratilaca nije došlo do nas koje to ne interesuje, osim priče o besplatnoj večeri.

Pre nekoliko godina je bilo strašno to što modna blogerka Zorannah nije znala ništa o modi (u stvari je samo smešno), a danas zlostavljanje prolazi kao najnormalnija pojava. Treba li reći da ljudi uglavnom krive te maloletne devojke i njihove roditelje što su ih loše vaspitali? Dok omladina te svoje internet idole obožava i kuje u zvezde, mi ostali ih omalovažavamo i posmatramo kao fenomen koji nas se ne tiče. I, zaista, sve dok priče o njima ne dopru do tradicionalnih medija, odnosno odu van ograde socijalnih mreža, ti ljudi postoje samo za svoju ciljnu grupu i nemali broj pratilaca.

Kada dopru do nas, zgražavamo se nad neradništvom, privilegijama, količinom novca koji zarađuju, glupošću, neobaveštenošću, no nije li tako u gotovo svim profesijama? Najbeskrupulozniji, najgori, najlošiji biće i najplaćeniji, ali samo u slučaju da su i najambiciozniji. Zahvaljujući nepokolebljivoj ambciji oni koji „padaju, ustaju, nikad ne posustaju“ i isplivaju na vrh, u svakom segmentu društva. Koliko se tu zadrže i šta bude posle, pitanje je, ali ne treba da nas čudi pojava novog zanimanja, naročito ne ako je lukrativno, već to da upravo mi sami doprinosimo tome da najnekvalitetniji opstaju. Za to nije kriva nijedna društvena mreža pojedinačno, zna se ko je kriv, da ne citiram sad Balaševića. Svako ko želi da nam proda rog za sveću, to će i uraditi, pitanje je samo zašto to kupujemo.

Neko je nekad rekao da nam je gotovo svima dostupan internet kao jedno od najvećih modernih dostignuća, zahvaljujući kojem možemo da pronađemo i saznamo sve što nas interesuje, a mi smo izabrali da na društvenim mrežama delimo fotošopirane slike, svađamo se i raspredamo o teorijama zavere.

Ništa nije slučajno.

Sandra Dančetović

Pod kontrolom zlog algoritma

Evo kako je jedan običan smrtnik jednom govorio o društvenim mrežama: "Znate, društvene mreže služe za kritiku. Ja još nisam video društvene mreže, izuzev organizovanih, koje bi hvalile. Čak i ove koje kritikuju su organizovane. Pošto ponekad sedim sa prijateljima i kažem: 'Hajde da damo negde neki komentar' i uopšte ne možemo da dobijemo telefonski kontakt da se kaže šta želiš da kažeš“. Bolje upućeni ga se svakako sećaju, a ovo i slična neznanja nas često nateraju da se zapitamo: otkud mi ovde i dokle smo stigli?

Prošlo je nekoliko godina od sada već kultne izjave Tomislava Nikolića, a internet je u međuvremenu napredovao, toliko da nas sa svih strana vrebaju sočne opasnosti. Tako, na primer, možete da ostanete bez sredstava na kreditnoj kartici, ako preko Internet Explorera nepromišljeno posetite neki porno sajt. Napadači koji za širenje malvera koriste reklame ciljaju neoprezne korisnike, te na njihove uređaje šalju alate koji su zaduženi za krađu osetljivih informacija. Nakon što se neko vreme primirio, takozvani „malvertajzing“ – drugim rečima širenje malvera preko malih i velikih oglasa na Internetu, ponovno je u porastu, a meta su korisnici Internet Explorera i Adobe Flash Playera.

Malvertajzing funkcioniše tako što se plaćaju oglasi na legitimnim web-sajtovima, te se u njih krije maliciozni kod koji kada se aktivira eksploatiše ranjivosti u okviru web pregledača. Kao nosioci pogubnih reklama ipak su najpopularniji sajtovi koji ne spadaju u mejnstrim, pa oni koji ih posećuju postaju mete napada u okviru kojih se od njih kradu lozinke, podaci o kreditnim karticama, te druge osetljive informacije.

Tvrdi se da korisnici mogu lako da primete malvertajzing kampanje, budući da se žrtve sa glavnog web sajta prvo preusmeravaju na neku drugu lokaciju. Preporučuje se da oni kojima se ovo dogodi odmah isključe pregledač, te se diskonektuju sa interneta, a posebno se napominje da se nikako ne klikće na linkove na nepoznatoj lokaciji. Još bolja zaštita dolazi ako se koriste moderniji pregledači kao što su Edge, Firefox, Chrome ili Brave.

Kao veća opasnost sve se češće ističe jedan drugi momenat – to što su društvene mreže ušle i u najfinija društvena tkiva, pa sve više kontrolišu i eksploatišu korisnike koji su postali avatari čijim se mišljenjem konstantno manipuliše. Platforme poput Facebooka i Instagrama su posledica viševekovnog društvenog povezivanja, a sve je počelo davno, najobičnijim pismom, budući da je najstarija poštanska služba osnovana još 550. godine pre nove ere.

Onda je 1792. izmišljen telegraf, a prednost je bila u tome što su vesti putovale brže nego bilo kojom konjskom zapregom. Potom je 1890. godine stigao i telefon, pa radio 1891, a obe tehnologije se koriste i danas, mada u mnogo naprednijoj formi.

Tehnologija je počela ubrzano da se menja od početka XX veka. Pošto su prvi super kompjuteri konstruisani već četrdesetih godina, naučnici su počeli da razvijaju načine na koje bi povezali različite uređaje, što je na kraju dovelo do pojave interneta. Najraniji oblici onoga što danas zovemo internetom, poput CompuServe, razvijeni su šezdesetih godina prošlog veka. Primitivne forme e-mejlova su, takođe, nastale u to doba. Do sedamdesetih se tehnologija umrežavanja poboljšala, a 1979. godine UseNet je svojim korisnicima omogućio da komuniciraju putem virtuelnih pisama. Do osamdesetih godina su kućni kompjuteri postali češća pojava, a prvi četovi pojavili su se 1988. godine, takozvani IRC, koji je funkcionisao sve do pred kraj devedesetih.

Prvi sajt koji zaslužuje da se nazove društvenom mrežom bio je Six Degrees, a napravljen je 1997. godine i omogućavao je svojim korisnicima da prave profile, te postaju prijatelji sa drugim korisnicima. Prvi blogovi pojavili su se 1999, a popularni su i danas.

Posle blogova pojavili su se sajtovi poput MySpace i LinkedIn, koji su postali popularni početkom XXI veka. YouTube se pojavio 2005, otvarajući nove načine za komunikaciju. Od 2006. Facebook i Twitter postali su dostupni korisnicima širom sveta, a i danas su među najpopularnijim društvenim mrežama na internetu. Tumblr, Spotify, Foursquare i Pinterest šunjaju se za njima, pokušavajući da popune komunikacione šupljine u potrebama sve zahtevnijih korisnika. Snapchat i TikTok i da ne pominjemo.

U savremenom mnoštvu društvenih mogućnosti ostaje nam još samo da se povežemo, a mnoge mreže dozvoljavaju povezivanje profila, pa tako pojedinac može da dopre do još većeg broja ljudi, te da se nikada ne oseća usamljenim. Kuda će nas to odvesti za sto godina? Videćemo.

Dokumentarni film The Social Dilemma bi već sada mogao da nam odgovori na to pitanje. Što duže gledamo film, sve nam se više čini da je u pitanju još jedna Black Mirror epizoda, a ne dokumentarac koji se bavi navodno stvarnim stanjem stvari. Našim se mozgovima, kako tvrde autori, stalno manipuliše, a algoritmi već utiču i na procese razmišljanja, budući da su kreirani da nam privuku pažnju i nateraju nas da kupimo neki proizvod. Među ponuđenom robom su se, između patika i najmodernijih telefona, našle i izobličene ideje o svetu, nama samima, te onima koji nas okružuju. Predrasude tako više ne stižu iz roditeljske kuće, već direktno sa malih i velikih ekrana.

Moguće je da se mnogi u filmu neće prepoznati, budući da će retko ko priznati da mu neko kontroliše misli, ali je sve više onih koji tvrde da moderne marketinške strategije danas ne služe samo za prodaju fizičke robe. Činjenica je da u poteri za lajkovima često izgubimo sebe, te da u beskraju ponuđenih sadržaja zaboravimo šta smo stvarno mislili. Teorijama zavere nisu podložni samo „glupi i neobrazovani“, što smo mogli da vidimo i na početku pandemije virusa korona, te u paranoji oko 5G mreže, kada su i „edukovani“ velikodušno učestvovali u širenju Viber i drugih online paranoja.

Tu su i drugi dokumentarci koji se bave kobnim uticajem društvenih mreža - Screened Out, Lo and Behold: Reveries of the Connected World i The Great Hack, ali The Social Dilemma ima jednu prednost – eksperti koji u ovom filmu govore su isti oni koji su nas i doveli tu gde jesmo - bivši šefovi Twittera, Instagrama, Pinteresta, Facebooka. Od početka filma vidimo da im je neprijatno, ali se odmah nameće i misao da su možda prekasno progovorili, budući da smo život već preselili na internet.Uveravaju nas da su im namere bile časne, i da nisu nameravali da nas pretvore u proizvode, glavnu online valutu koja nije ništa više od bezglavog zombija kojem je svejedno šta se napolju dešava, sve dok postoji dobar filter da se to ulepša.

Možda smo i sami krivi, ali nismo umeli bolje. Ako pogledate svoje Facebook postove od pre deset godine shvatićete koliko se toga promenilo. Lične ispovesti postale su alati za samopromociju, pa se više ne radi o jednostavnim rečenicama, već o pažljivo komponovanim pasusima koji se dele u tačno određeno vreme, da bi se dobilo što više lajkova i šerova. Samopoštovanje tako sve češće zavisi od nepoznatih ljudi, a misli nam opsedaju komentari onih koji možda i ne postoje. Nismo se ni ranije gledali u oči, ali danas ne gledamo ni u zemlju. Ogledala su zamenile selfie fotografije, a prijatelji sve više liče na botove koji znaju sve o nama, ne zato što su nas slušali, već zato što ih kontrolišu zli agoritmi. 

Milan Živanović