Pogled unazad: Ko će biti novi tužilac za ratne zločine
Vukcee 03 B

Photo: MC

Kako biti gori nego Vukčević

Srbija od 1. januara 2016. nema glavnog tužioca za ratne zločine, budući da je u decembru 2015. penzionisan Vladimir Vukčević. Penzioner Vukčević nema posao, a baš se spremao da se posveti advokaturi. Ne dadoše u Advokatskoj komori Beograda, vele nedostojan. Ostaje još jedna instanca.

Nema glavnog tužioca u državi u kojoj je ratni zločin bio državni posao, a docnije je to bilo zataškavanje ratnog zločina. Kriva je Vlada Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem, koji je 9. decembra 2015. rekao da je "isključiva krivica Vlade", to što nije izabran glavni tužilac. Do nove godine, prognozirao je i najavio Vučić biće izabran Vukčevićev naslednik na funkciji, ali, eto, nije ni do nove 2016, ali ni do 2017, možda će ovih dana, mada se na to ne treba kladiti. "Ovih dana" je varljiva sintagma, pogotovu kad se Narodna skupština zatvori do izbora predsednika Srbije.

Teško je pronaći novog Vukčevića. To je i jedna od stvari koje su Srbiji zamerili. "Mi taj svoj posao hoćemo da nastavimo i ja se uvek mnogo više osvrćem na to šta mi treba da radimo, a ne šta bi neki drugi trebalo da čine", rekao je Vučić novembra 2015.

Snežana Stanojković, Milan Petrović i Dejan Terzić mogu postati glavni tužioci, s obzirom na to da je, Vlada Srbije njima dala prednost u trci za ovu funkciju, a pre toga dobili su vaučer Državnog veća tužilaca. Jednom već nisu izabrani, jer u Skupštini Srbije decembra 2015. niko od njih nije dobio dovoljan broj glasova.

Glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc kritikovao je Srbiju pred Savetom bezbednosti UN zbog toga što nije izabrala glavnog tužioca, istakavši da je "zabrinut", jer zbog kašnjenja u tom poslu Srbija sporije sprovodi nacionalnu strategiju za krivični progon ratnih zločinaca.

Zvuči ohrabrujuće, koliko i neverovatno, lažljivo i glupo: Srbija nešto "sprovodi". Liči na Bramerca.  Od vlasti u Beogradu dobio je, veli, uveravanja i obećanja, sasvim sigurno da nije jedini.

U decembru 2016. Bramerc je kazao i nešto intrigantno, sebi nesvojstveno, gotovo zabrinjavajuće, da "ima vrlo malo dokaza da Srbija ispunjava svoje obaveze da pruža podršku krivičnim gonjenjima za ratne zločine". Još je primetio i da se u Srbiji slave ratni zločinci - eto, i to hoće da zabrane - kao i do "značajnog nazadovanja" u regionalnoj saradnji, zato što srpske vlasti ne izvršavaju kaznu  izrečenu ratnom zločincu Novaku Đukiću (25 godina robije), izrečenu zbog masakra 71 mlade osobe na tuzlanskoj Kapiji.

Koljačko-tužilački blues

Hipokrizija stranaca i koljačko - pravnički patriotizam u domaćoj upotrebi, preciznije nastavak agresivnog rata i hegemonizma, srbijanska su konstanta tokom svih posleratnih godina, te je gotovo besmisleno postavljati pitanje izbora tužilaca, odnosno da li će novi kreator nacionalnog zataškavanja zločina i prikrivanja krivaca biti lažov i krivotvoritelj Milan Petrović, ili Snežana Stanojković, nacionalno rigidna i, kazaće nam u pristupnoj 'artiji za Skupštinu, solidno pozicionirana, po modelu "dobra sam s Bramercom, ako nešto treba...". Što je glavni tužilac Bramerc negirao (i od njega nešto suvislo).

Ko će nastaviti prećutno i neoborivo pravilo Tužilaštva, da se ne smeju saslušavati pripadnici zlikovačke Srpske dobrovoljačke garde. I ostala, manje ili više sumanuta, da je ispravan odnos prema članovima porodica žrtava vređanje i nipodaštavanje, da vojni i politički vrh Srbije imaju prećutni imunitet, da je poslušništvo prema zločincima i njihovim sledbenicima istinska borba za dobrobit otadžbine... Da Srbija, pre svega, nije kriva za genocid, čak ni za opštinski, poput nekih haških optuženika.

Zar je važno ko će realizovati čvrsto utemeljenu strategiju, ali ne skupštinsku, nego jedinu važeću, strategiju nevinosti države agresora.

Besmisleno je pitanje može li biti gori nego Vukčević, učinak u Srbiji, može se očekivati, uvek je isti,  brutalno nasilje nad pravdom i pravom, proglašenje agresora i masovnih ubica žrtvama, ignorisanje činjenica u izvedbi patriotski napaljenih tužilačkih dijaprojektor-pomoćnika, kontinuitet održavanja Tužilaštva za ratne zločine Srbije kao najsramnije srbijanske institucije. Bez obzira na odsustvo jednodecenijskog Glavnog Asanatora, tog nedodirljivog Rođe Đorđevića srbijanskog deljenja pravde, nastaviće se negiranje nesumnjivih državnih zločina, generali - zločinci će biti deleko, u sledećem stambenom bloku, svedoci ucenjeni, veštaci podmićeni, sudije na istom poslu dokazivanja lažljivih, nepismenih optužnica, fiškal glasnogovornik će bestidno sasluživati u opelu za moral i obznanjivati nove uspehe...

Mislim da smo mi doprineli odlučujuće, promenili smo imidž Srbije u inostranstvu i to se vidi u ocenama međunarodnog faktora...

Ne drema Vukčević, spremajući se da, nakon budžetskih i strogo poverljivih rabota, zaroni u privatne vode; najavljuje još jedan postupak, uželeo se sudnica; moguća meta trebalo bi da bude Dejan Anastasijević, novinar Vremena, koji je pisao o događajima u vezi sa pogibijom jedanaestoro radnika "Grmeča" u operaciji koja je označena državnom tajnom. Resor državne bezbednosti Srbije imao je zadatak da pokrene ilegalnu proizvodnju kompozitnog raketnog goriva. Pokušaj u "Grmeču" imao je katastrofalne posledice, 11 ljudi je poginulo, a istragu je vodio, zanimljivo, Vladimir Vukčević. Državni posao poveren je tužiocu od poverenja koji ga je besprekorno obavio - za smrt ovih ljudi niko nije odgovarao. U poslednjoj instanci, Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, Srbija je izgubila spor koji je protiv nje poveo otac jedne od žrtava. I Vukčević će voditi spor - protiv novinara.

Nikad nije dosadno sa Vukčevićem 

Advokatska komora Beograda  odbila je 19. januara ove godine prijavu Vladimira Vukčevića i odbila da ga upiše u registar advokata, uz obrazloženje da je "nedostojan" za obavljanje advokatske funkcije. Eto nadrealizma, čak 11 od ukupno 12 članova Upravnog odbora AKB veći su patriote od Vukčevića; nedostojnost Vukčevića sastoji se u tome što je, smatraju patriotski nastrojeni advokati, dozvolio da Tužilaštvo vodi  Nataša Kandić, bivša direktorka Fonda za humanitarno pravo, odnosno da se "meša u postupke koje je vodilo Tužilaštvo za ratne zločine". Nezvanično se čulo i to da Vukčevićeve potencijalne kolege, nisu zadovoljne brojem optužnica za zločine nad Srbima.

To je Srbija - država agresor koja paragrafski ostvaruje kontinuitet sa ratnim zločinima.

Sve savršeno funkcioniše, država kojoj je Vukčević kriv za ono za šta nije, kao kad su ga napali Milovan Drecun, taj stari novinarski vuk, što, eh ta vremena!- vadiše paštete i zavoje iz džakčića Soroševih, sve to usred Prištine (za mlađe, 1999.); pa predsednik Srbije Tomislav Nikolić koji optužuje Vukčevića: "Sada će meni jedan čovek iz Srbije, koji je vrhovni tužilac za tu materiju u zemlji, 16 godina posle bombardovanja, da kaže da će nešto da ispituje. I mandat mu je istekao. Neka malo razmisli šta on to kopa po Srbiji". I kaže (Nikolić) da je tužilac samostalan, ali ne i nezavisan.  

Ali,Vukčević uzvraća udarac, govori za “Novi magazin”, iako je tu već bio brutalno, svirepo i okrutno ispitivan i dinamično ispreskakan, iako se na njemu bezočno vežbala i demonstrirala žurnalistička kuraž (autorke Jelka Jovanović i Nadežda Gaće): “Svima je jasno da Tužilaštvo nikada nije bilo omiljeno, ali iznenađuju napadi sa nekih ključnih pozicija? Praktično, ovo je leks specijalis za vas? Šta vam je tokom ovih godina bilo najteže?Možete li nam neki detalj reći bez ugrožavanja procesa? Šta je još teško sem tih zastrašujućih opisa? Ima li pisanih tragova o zločinu? Ima li kajanja i olakšanja među saslušanima?”. I on se ne da, ohrabrio se, pa će, onako, primitivno i nisko, da pomene i profesora Vojina Dimitrijevića, kao, mi bili kompa, te ovo, te ono. Al' tu “Novi magazin” tvrda srca beše (autor J.J.), pa nastavi pinkovski, gotovo samoubilački:

Za sudije i tužioce nije uobičajeno da pominju pravdu, govore o pravu, a vi ste pravdu naglasili. Zašto? Šta ste ostavili kao, recimo, amanet kolegama, Srebrenicu? Šta ste propustili? Da zaokružimo priču, šta je sledeći korak?” Ko Vam je pripremao aranžmane za novi materijal (greška, to pitanje je izostalo). Malo dublje ide “Novi magazin”, svrdla, takorekuć: “Koliko su Sud i Tužilaštvo za ratne zločine doprineli rasvetljavanju istine o zločinima i kažnjavanju zločinaca?(Novi magazin, 27. januara 2017.)

Ne dade se Vukčeviću Vlado, i on kuraž svoju pokazuje. Al' kritičan prema sebi beše: "Mislim da smo mi doprineli odlučujuće, promenili smo imidž Srbije u inostranstvu (podvukao B.T.) i to se vidi u ocenama međunarodnog faktora..."

Državni zločini i pravosudna indulgencija

Rad Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije obeležili su, od njegovog osnivanja 2003, selektivne optužnice, tendenciozno dodvoravanje vrhovima države, sa ciljem da se umanji ili negira državno učešće u osmišljavanju i realizaciji ratnih zločina, otezanje postupaka, regionalnim bahaćenjem, uz korišćenje dokumenata iz nezavršenih predmeta vojnog pravosuđa.

Fond za humanitarno pravo analizirao je poreklo Albanaca i dokumente u vezi sa ubistvima civila i ratnih zarobljenika, čiji su posmrtni ostaci pronađeni u poslednjoj od otvorenih masovnih grobnica u Srbiji zvanoj “Rudnica”, opština Raška. A iskopani su u okviru predistražnog postupka Tužilaštva.

Ova faza, slobodno se može reći inoviranog "suočavanja sa prošlošću", završena je drugom presudom koju je, protivustavno i preteći glavnom tužiocu Vukčeviću, izrekao predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Iako dosad nije dolazila u pitanje bespogovorna poslušnost i ponižavajuća instrumentalizacija Tužilaštva za ratne zločine, Nikolić je lupio šakom o sto, protivustavno preteći Vukčeviću koji bi, ionako, učinio sve što mu se kaže.

Kakav paradoks - Vukčeviću preti neko iz vrha vlasti.

Pod pritiskom Borisa Tadića

“U ovom trenutku napadi na Tužilaštvo su besmisleni. Oni ne mogu da poriču ono što je i neukim posmatračima jasno, ma ko im dao takav zadatak. Sve je na zdravorazumskom nivou belodano”, konstatuje Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo. Ona podseća da je Tužilaštvo u posebnoj situaciji, budući da se 2012. izložilo blamaži, jer je povodom prvog dela Dosijea Diković reklo da su, u roku od 24 sata, “sa dva klika” pretražili sve i da nema osnova za bilo kakvo sumnjičenje Dikovića da je počinio bilo kakve zločine na Kosovu.

Izgledalo je da je Vukčević viđen za smenjivanje još novembra 2014, kada je poslanik podsetio na kriminal u Tužilaštvu za ratne zločine i izrazio visokopatriotsku zabrinutost zbog tobožnje ugroženosti države tužiočevom komunikacijom sa stranim ambasadama.

Vukčević, pak, tvrdi da ga poslanik optužuje zato što se našao na optužnici za ratne zločine, proistekloj iz knjige Tužilaštva "Reči i nedela", o angažmanu novinara u ratnoj mašineriji devedesetih. Knjiga je štampana preko NVO koja je radila u Tužilaštvu, gde je imala sedište i broj telefona, odgovorno lice Jasnu Janković Šarčević i računovođu, suprugu bivšeg premijera i predsednika Nove stranke Zorana Živkovića.

Postupcima koje je Tužilaštvo pokretalo, otvarajući slučajeve Ejup Ganić, Jovo Divjak, Ilija Jurišić, Mark Kašnjeti, te njihovim vođenjem sa belodanim elementima odmazde, ova je institucija načinila teška ogrešenja o elementarnu pravičnost i pravdu, narušavajući nivo političke stabilnosti u regionu, te na najgrublji način reprezentujući državu Srbije kao nepouzdanog saradnika, progonitelja bez dokaza, afektivnog, necivilizovanog suseda koji pokušava da paragrafima nastavi rat čije bolne posledice još nisu zalečene.

Slučaj Divjak: Izmišljotinama protiv branitelja Sarajeva

U martu 2011. general Jovo Divjak, legendarni prvi komandant odbrane Sarajeva, uhapšen je u Beču na osnovu međunarodne poternice koju je izdala Srbija. Srbija je raspisala poternicu za Divjakom zbog sumnje da je počinio ratni zločin nad pripadnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine.

U slučaju „Dobrovoljačka” Vukčević je istakao da nema prava da trguje mrtvim glavama, te da, bez obzira na kritike, on postupa po zakonu. „Kao tužilac za ratne zločine Republike Srbije, želim ovom prilikom da naglasim da, bez obzira na pritiske i kritike koje čujem, ja nemam pravo i neću da trgujem mrtvim glavama. Da budem potpuno jasan: u 'Dobrovoljačkoj ulici' imamo najmanje 39 žrtava teškog zločina u tri događaja, i ja nijednog od njih neću da zaboravim. Ja njihovim porodicama dugujem odgovor. Zato danas dostavljam dokumentaciju za izručenje Jove Divjaka Srbiji Ministarstvu pravde RS. Smatram da postoji dovoljan stepen osnovane sumnje da se sprovede istrga o ovom zločinu. Bez obzira na odluku Austrije, bez obzira na političke izjave koje stižu, ja postupam samo po zakonu. Ako je takvo moje postupanje, ponavljam samo po zakonu, problem, neka me smene”, istakao je Vukčević.

Na spornom spisku činom, imenom i prezimenom navedeno je 39 ljudi, od kojih je, kako navodi Tužilaštvo, 18 ubijeno a 21 ranjen u Dobrovoljačkoj ulici.” Očekivani epilog Vukčevićevog "patriotskog" nastupa, laži i višegodišnjih izmišljotina u vezi sa slučajem “Dobrovoljačka”, bio je oslobađanje generala Divjaka. Uspeo je, međutim, Vukčević da destabilizuje odnose u regionu, kao i u slučaju Ganić, da produbi neprijateljstvo i naruga se pravdi. Nakon pet meseci zatvora, Divjak je oslobođen zbog toga što, po oceni austrijskog suda, nema osnova za vođenje postupka protiv njega.

Gafovi pravosudnog klovna

Vladimir Vukčević je, nedvosmisleno, i junak paragrafsko­-dijaprojektorskih perverzija i vrsni poznavalac kramp­hirurgije usamljenih, navodno, povađenih srdaca. Primenjujući, ko bi to dostignuće zaboravio, evropske zakone i junački, u duhu svetlih tradicija, zabranivši tužiteljki Haškog tribunala Karli del Ponte da zapali cigaretu ("Raspitajte se kako je Karla prošla kada je htela da zapali cigaretu u mom kabinetu. Pušila je ispred toaleta, zajedno sa pripadnicima obezbeđenja. Pravila su pravila", kakav stameni karakter, najveći uspeh u karijeri).

Sprema se da zapali cigaretu uz kaficu: Karla del Ponte, daleko od Vukčevića

Ipak, malo ko bi se setio da, kao glavni tužilac, uz sasluženje dijaprojektor operatera Bruna Vekarića, autentično predstavi lov na ratne zločince (fotografije i slikovnica); gotovo niko do Vukčevića ne bi se usudio da građanima Srbije, milionskom verujućem auditorijumu predstavi, sa sve upozorenjem da je reč po zdravlje opasnom svedočenju, osobu koja prepričava svoj hiruški uspeh iz učionice, kako je bez anestezije izvadila jedno srpsko srce. ("To se u nekoj učionici i na živom čoveku jednostavno ne može uraditi; besmisleno je. Tvrdnja tog svedoka da je srce iz živog čoveka izvadio radi dalje prodaje obična je budalaština i ja se čudim Tužilaštvu za ratne zločine da to uzima zdravo za gotovo. Tako izvađeno srce, kako je opisano, bezvredno je: nema tog hirurga koji će presaditi organ bez porekla, bez prethodnih medicinskih nalaza i analiza", dr Goran Kronja, Vreme, decembar 2012.).

Prete Vukčeviću, ima obezbeđenje, a kad dobije knjige ubice na poklon od autora, uzbuni kvart i otkrije gde stanuje. Kad hiperaktivno dete oseti da je zapostavljeno, uprkos tome što je ispunilo sve što se od njega traži...

Ja ih sve pohvatao... 

Godinama Vukčević predstavlja iznuđene političke odluke državnog vrha u hapšenju i predaju haških optuženika, pogotovu komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića. Niti je državni vrh, Boris Tadić, zajedno sa svojim bezbednosnim službama, hteo da preda Mladića, niti Vukčević da pripomogne hapšenju. Ali je tužilac bio uvek spreman da ustvrdi kako je, eto, Mladić “sad bio tu”. Prikrivanje Mladića videlo se i po pokušaju Tužilaštva da se nagodi sa njegovim jatacima. Evropa koju je personifikovao glavni tužitelj Haškog tribunala Serž Bramerc, navodno je verovala ovim izmišljotinama, sve dok nisu usledile kazne, poput odlaganja Sporazuma o pridruživanju. Kada je biološki vek Ratka Mladića, po oceni Borisa Tadića, isticao, trebalo je predati ga što nežnije, napraviti priču o njegovom hapšenju, dramatizovati idiotske sitnice, obeshrabriti poremećeni deo Beograda u nameri da demonstrira.

Raspitajte se kako je Karla prošla kada je htela da zapali cigaretu u mom kabinetu. Pušila je ispred toaleta, zajedno sa pripadnicima obezbeđenja. Pravila su pravila

Fakat, tu se Vukčević iskazao, mada priča o Mladićevom hapšenju u selu Lazarevo deluje opskurno do bola. Bio je iza vrata, te hteo je da otvori, dvoumio se, na kraju se predao. Na ubedljivo povezivanje skrivanja Ratka Mladića i ubistvo gardista Dražena Jakovljevića i Dragana Milovanovića u kasarni “Topčider”, Vukčević je lakonski, ne trudeći se da bude ubedljiv, nastavio priču o nevinosti državnih organa u višegodišnjem skrivanju generala optuženog za genocid: "U trenutku ubistva vojnika Ratko Mladić je bio u jednom stanu na Novom Beogradu. To je prilikom rekonstrukcije njegovog kretanja, koje smo radili sa predstavnicima Haškog tribunala, nedvosmisleno utvrđeno. Dakle, ako je bio na Novom Beogradu, u stanu, nije mogao biti na Topčideru u kasarni u trenutku ubistva vojnika. Neka lica u Topčideru bila su povezana sa haškim beguncima, tako da potpuno razumemo traumu porodica žrtava, s obzirom na to da je uviđaj, pa potom javna predstava na TV stanicama, potpuno iskrivila sliku događaja koji je rekonstruisala kasnije nezavisna komisija.”

Koja lica, kakva krivična dela, nećemo od Vukčevića saznati.

Florence Hartmann, bivša portparolka Tužiteljstva Haškog tribunala podseća da su brojne informacije još 2004. upućivale na to da se Ratko Mladić krije i u vojnim objektama, među kojima je i Topčider. “U tom kontekstu, Haško tužilaštvo, logično, prvo sumnja, kao i mnogi u Srbiji, da je motiv ubistva vojnika to što su žrtve videle Ratka Mladića. Ta teza je još uvek sasvim moguća. Međutim, ako je teza tačna, Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević sigurno nisu bili jedini vojnici koji su u vojnim objektama te godine bili u prilici da vide Mladića i, eventualno, druge begunce. I nije teško bilo naterati ih da čuvaju tajnu, jer bi se izložili prevelikom riziku, ukoliko bi takvu informaciju plasirali javnosti”, kaže Florence Hartmann.

Tagovi

Oceni 5