Kako da umetnost ponovo postane izraz naše veličine

Lenj sam, pa umesto da se naprežem, uneću u dnevnik sledeći „intervju sa samim sobom“. Napisao sam ga na poziv lista Die Welt iz Hamburga.

Šta se desilo da nama, humanistima, sve postaje drtavije, da nam se muzika usitnjava, poezija presušuje, književnost postaje grozno dosadna

Ne tako davno otrcavali su me u Narodnoj Poljskoj što tobože služim Nemcima za „fordovske dolare“. A sada se Nemci baciše na mene. Neko ko bi u tome video neke suprotnosti, bio bi potpuno lišen osećanja više istorijske logike, koja se izražava time što kad Poljaci bum, bum, bum (gruvaju), onda i Nemci bum, bum, bum (gruvaju).

◊

Intervju sa samim sobom za Di Velt:

Pitanje: Šta imate da kažete?

Odgovor: Ništa naročito.

Pit.: Na primer... šta?

Odg.: Otkud znam?

Pit.: ?

Odg.: Evo. Možemo da počnemo. Taj početak je samo onako, radi opreznosti. Da se ne bi od mene očekivalo nešto previše sjajno. Domišljam se da su na toj scenici u Di Velt, gde pisac ispoveda samog sebe, mnogi od mojih kolega već stigli da zablistaju... pa eto, ja više volim da ne sjajim u sjaju drugih. Više volim da sjajim kad je mrak. Napravimo za to običan intervju, bez vatrometa i arabeski, bez pretenzija.

Mene niko neće kompromitovati kao kesu slatkih karamela. Mnogo se izvinjavam, ja sam Duh

Pit.: Poslednjih meseci pojavile su se u Nemačkoj tri vaše knjige. Porazgovarajmo najpre o Berliner Notizen¹. Podsetimo u nekoliko reči na okolnosti tog pitanja. Fordova fondacija poziva vas u Berlin na jednogodišnji boravak. Vi svoje utiske objav-ljujete najpre u Kulturi, zatim u knjizi pod naslovom Berliner Notizen. Knjiga izaziva vrlo suprotne reakcije nemačke štampe, neke čak neprijateljske. Dovoljno je baciti pogled na naslove: u Cajtu – „Ein Exot in der deutschen Wohnküche“², u Minhen--Merkuru – „Klecks in Berliner Gästenbuch“³, u Špiglu – „Dieses Glitzerding“⁴. Šta imate na to da kažete?

Odg.: Da, neki Nemci su se osetili pogođeni. Ja sam to i napisao da pogodi Nemce.Pit.: Da li ste ih pogodili?

Odg.: Da, pisac mora da pogađa. To je potpuno kao u ljubavi: treba se probiti do živog tela kroz odeću.

Pit.: Ali čime objašnjavate što je vaš dodir za jedne Nemce postao milovanje, a za druge štipanje?

Odg.: To je teškoća veoma načelne prirode i ne dâ se izbeći. Pošto sam neko; pošto sam neko veoma željan oblika, najizrazitijeg oblika... onda sam i neko agresivan... i imam neprijatelje koji me mrze, ne, to je previše jako, koji me ne podnose, koje nerviram... jer samo moje postojanje podriva njihovo postojanje. To je duhovna borba za opstanak, stara kao svet. Gospođa Marija Osterkamp napisala je da sam osoba extreme⁵, usled čega moj dnevnik nije prihvatljiv u celini, ili nije ni za odbacivanje u celini. Dobro. Nisam pristalica mlakih supica.

Pit.: Ali vi ste bili u Berlinu gost. Zar to ne obavezuje?

Odg.: Ne. Književnost koja sebe poštuje mora zahtevati pre svega da je uzimaju ozbiljno. Ja u Berlinu nisam bio gost, već nešto mnogo strašnije, očajnije, snažnije, ja sam bio ja, svoje vlastito postojanje i vlastita drama. Kakav gost! Drama! Egzistencija! Rvanje sa sudbinom! Danas, u vremenu lakih putovanja, pisac sve više postaje nešto poput kulturnog trgovačkog putnika. Ne. Mene niko neće kompromitovati kao kesu slatkih karamela. Mnogo se izvinjavam, ja sam Duh. Duh, naravno, ukoliko je moguće, dobro vaspitan (imam utisak da se u tom pogledu ništa ne može prigovoriti Berliner Notizen), ali ipak Duh.

Odbaciti sve estetičke teorije proizvedene tokom poslednjih pedeset godina, koje potajno teže slabljenju ličnosti; čitavo to razdoblje je zatrovano stremljenjem prema nivelaciji vrednosti i ljudi, dole s njim!

Pit.: Hm... treba priznati da vaši oponenti uzimaju stvar manje patetično, a više drastično. Izrazito vam je stavljeno do znanja da ste za okruglu sumu u dolarima primljenu od Fordove fondacije mogli biti malo... usrdniji na peru....

Odg.: Hélas!⁶ Taj argument je takođe iznet. Plašim se da od strane tih oponenata to nije bilo ni mnogo pravedno, ni mnogo otmeno. Fondacija nije pozvanim umetnicima postavljala nikakve uslove; doputujte, posedite lepo u Berlinu, činite šta hoćete, niko od vas ništa ne očekuje. Te ako sam napisao taj berlinski dnevnik, to nije zato što sam bio pozvan, nego što već godinama pišem dnevnik svuda gde se nalazim... u Buenos Ajresu, u Parizu, u Berlinu... Ali, postajem nepažljiv kad se previše opširno branim od prigovora. Moglo bi se činiti da su Berliner Notizen izazvale bogzna kakav skandal, međutim bilo je mnogo više veoma naklonjenih i iskreno prijateljskih glasova.

Pit.: Valjda niko tu naklonost nekih Nemaca nije izrazio bolje nego Karl Korn, u Frankfurter algemajne cajtungu. Evo završetka njegovog članka: „Gombrovič je izvukao što god se dalo iz svoje uloge gosta. Odlučio se za najveće umeće, da bude odista svoj... Danas se o Nemcima ćuti. Taj Poljak je dao do znanja da smo – hteo to on ili ne – njegov problem. On je postao naš problem, hteli mi to ili ne.“ Šta velite na to?

Odg.: Da li se tu izražava neka, danas vrlo bitna potreba nemačke duše. Tu Nemac od stranca traži slobodu, iskrenost, a osobito suverenost, pošto zna da bez toga sâm ne bi mogao da bude slobodan, iskren, suveren u odnosu na stranca. Na stranca, ili na svet. Na svet, ili na samog sebe.

Pit.: A šta traže vaši kritičari?

Odg.: Oni bi voleli više... poštovanja... Neka mi bude dopušteno da iznesem svoje skromno mišljenje: ta protivrečnost u tendencijama nemačke duše produbiće se uporedo s rastom... komfora. Materijalnog komfora, a još više duhovnog. Doduše, oba idu u paru.

Pit.: Pređimo na vašu sledeću knjigu, koja se nedavno pojavila, Aus dem Tagebuch des Witold Gombrowicz⁷, popularno izdanje vašeg dnevnika iz perioda 1953–1956. godine.

Odbacivši teorije, okrenuti se ličnostima, velikim ličnostima prošlog vremena i u savezu s njima pronaći u našim vlastitim ličnostima večne izvore poleta, nadahnuća, zamaha i ljupkosti

Odg.: Kad bi u ovom trenutku svojim saradnicima, to jest svojim čitaocima (jer čitati nije manje stvaralački nego pisati) trebalo da dam neki najvažniji savet, rekao bih: ne olakšavajte sebi zadatak zbog toga što „on to tako radi zbog paradoksa“, ili „iz hira“, ili „da bi nervirao“. Paradoksi, poigravanje, zadivljavanje... ne, to već nije za nas, to je preterano, to je bilo dobro dok je još bilo moguće šokirati nevinost čestite buržoazije. Pokušajte da mi poverujete, i videćete kako će te moje nastranosti i poigravanja početi da vam se povezuju u celinu, organsku i sposobnu za život. U meni je izveštačenost ono što olakšava iskrenost, jer šala vodi ozbiljnosti, ćudljivost istini. Pokušajte da me obuhvatite najdublje moguće. Časna reč, ja ću se pokazati na visini!

Pit.: A šta biste rekli o Indizien (Kosmosu), vašem poslednjem romanu? Već je u knjižarama.

Odg.: Ne volim porođaje... To je neprijatno...

Pit.: Šta? Niste sigurni u to delo?

Odg.: Ništa ne znam. To je još vruće, tek je izdato na poljskom i nemačkom, u Francuskoj će se pojaviti ovih dana. Ne, nije da se bojim... ne volim... Svi moji porođaji su teški, mučni...

Oko svake moje knjige najpre se stvara nešto poput mraka, ispunjenog lakom nedoumicom. Moji prijatelji su zabrinuti, a često i postiđeni. Ja se trudim da što manje o tome znam, dešava mi se da tek posle nekoliko meseci počnem da pregledam isečke iz novina koji su mi poslati. Do te mere više volim o tome da ne mislim, da gotovo uvek preočim datume premijera, i tek me neočekivani telegram vraća u stvarnost.

Pit.: Kakva je vaša poslednja reč?

Odg.: Prijatelji! Dozvolite da se izuzetno pozabavim nečim drugim no što sam ja sâm: Evropom. Uzbuđuje me to ime Evropa, toliko šire nego Nemačka, Poljska, Francuska, puno uzlazne energije. Ali zamah evropskih tehničara nikako nije praćen zamahom evropskih humanista... zar je duh Evrope zapao u mašinu? Šta se desilo da nama, humanistima, sve postaje drtavije, da nam se muzika usitnjava, poezija presušuje, književnost postaje grozno dosadna. Jeste, tačno je da se evropska svest već dvesta godina nalazi u znaku redukcije: Kant, Marks, ili Huserl, ili Hajdeger, to su u Nemačkoj postepene faze tog opreznog ograničavanja vlastitog duha. Ali pad na terenu umetnosti i književnosti nema ničeg zajedničkog s tim procesom, čija se ozbiljnost ne može stavljati pod sumnju. Kakva propast!

Previše se priča, u svim mehanizmima tog našeg sićušnog umetničkog sveta, te gigantske mašinerije, složene od sto hiljada doktorâ, docenatâ, interpretatorâ, tumača, koji isisavaju bledu krv iz anemičnih tela desetina hiljada otrcanih stvaralaca

Grozna glupost čini da je svi osetimo kao nešto neprijatno, čega god se dotaknemo, u našem načinu stvaranja (koje je postalo cerebralno i odbojno), u našem govorenju o umetnosti (previše se priča, u svim mehanizmima tog našeg sićušnog umetničkog sveta, te gigantske mašinerije, složene od sto hiljada doktorâ, docenatâ, interpretatorâ, tumača, koji isisavaju bledu krv iz anemičnih tela desetina hiljada otrcanih stvaralaca. Šta se dešava? Gde su nestali iz naše umetničke kuhinje divni, krvavi, ošamućujući bifteci, kao Gete ili Betoven? Kako učiniti da umetnost prestane da bude izraz naše prosečnosti, da ponovo postane izraz naše veličine, lepote, poezije? Evo mog programa: Primo, biti što bolnije načisto u pogledu naše drtavosti. Secundo, odbaciti sve estetičke teorije proizvedene tokom poslednjih pedeset godina, koje potajno teže slabljenju ličnosti; čitavo to razdoblje je zatrovano stremljenjem prema nivelaciji vrednosti i ljudi, dole s njim! Tertio, odbacivši teorije, okrenuti se ličnostima, velikim ličnostima prošlog vremena i u savezu s njima pronaći u našim vlastitim ličnostima večne izvore poleta, nadahnuća, zamaha i ljupkosti. Jer nema demokratije u kojoj ne bi bila dostižna neka vrsta aristokratije, neka vrsta višosti. Dixi.⁸ Koristim priliku da srdačno pozdravim gospođu Hanu Gerte iz Sarbrikena.

◊

Ponekad bivam, zaista, lenj.

(1) Berlinske beleške (nem.)

(2) Osobenjak u nemačkoj kuhinji (nem.)

(3) Mrlja u berlinskoj knjizi gostiju (nem.)

(4) Ta bleštavost (nem.)

(5) Sklona krajnostima (franc.)

(6) Avaj (franc.)