Kako je Coachella postala Beychella

Kada sam nakon koncerta u Areni napisala da je Beyonce održala dvosatni čas profesionalizma pred 18.000 ljudi, ni slutila nisam da će pet godina kasnije, gotovo na isti dan, ona to učiniti i pred čitavim svetom, i bukvalno i metaforički.

Kao glavna zvezda večeri (da ne kažem hedlajner) najpopularnijeg muzičkog festivala, Coachelle - koja svima ide na živce zbog svoje hipsterske kvazihipi estetike i ogromne popularnosti među Instagram omladinom - Beyonce je održala čas i toj istoj omladini čiji najveći idoli uglavnom nemaju nikakvog talenta, i svojim kolegama od kojih su neki trenutno popularniji i aktuelniji od nje, i Coachelli kao takvoj, čiji ni najstariji posetioci ne pamte nastup kao onaj od subote, 14. aprila 2018.

Beyonce je, međutim, i doslovno bila inspirisana koledžom, podučavanjem i fakultetskim životom u Americi, a ta inspiracija se mogla primetiti kako na kostimima tako i u izboru pesama, među kojima je bila i takozvana crnačka himna „Lift Every Voice and Sing“, nastala krajem 19. veka. Pesma nije posvećena samo Afroamerikancima, već svim Amerikancima, naročito belcima koji nisu (bili) svesni segregacije i muka kroz koje prolaze njihovi sunarodnici druge boje kože.

Tako je i Beyonce na festivalu koji posećuju mahom belci i čiji vlasnik finansira desničarske organizacije održala predavanje o crnačkoj kulturi i kao privilegovana članica te zajednice skrenula pažnju na neprivilegovanu većinu koja i dalje trpi diskriminaciju i nasilje. I to nije učinila prvi put. Štaviše, njen posledni album „Lemonade“ svojevrsni je omaž i privatnom i javnom životu crnkinja. „Žena koju u Americi najmanje poštuju je crna žena. Najmanje zaštićena osoba u Americi je crna žena“, rekao je čuveni aktivista Malcolm X, čiji se deo govora čuje na albumu, ali se čuo i na Coachelli. Čule su se i reči nigerijske književnice i feministkinje Chimamande Ngozi Adichie iz govora „Svi treba da budemo feministi“ sa TED konferencije.

Ne samo da je čitav koncert posvetila sopstvenom nasleđu i kulturi, već je i, u skladu s temom, dan kasnije donirala novac za stipendije univerzitetima na kojima se školuje pretežno afroameričko stanovništvo (Historically Black Colleges and Universities - HBCUs).

Poslednjih nekoliko godina Beyonce su optuživali za „rasizam“ usmeren prema belcima, podršku „Crnim panterima“, organizovali proteste protv nje, ali je ona uprkos tome nastavila da drži lekcije koje se ponekad najbolje zapamte kad dođu iz pop muzike i od osobe koja ima toliko uticaja. Uostalom, ona je i sopstveni rad zahvaljujući svom nasleđu i boljem razumevanju feminizma od nekadašnjeg „all the women who are independent/throw your hands up at me“ uspela da podigne na viši nivo i da mu dublji smisao.

Ono što joj nikada nije nedostajalo su vanserijski talenat i profesionalizam koji su dovedeni do perfekcije. Njen nastup na Coachelli došao je u trenutku kada kao etablirana pop zvezda više nema kome da se dokazuje, koga da nadmaši, kada je već oborila sve rekorde koje je mogla i promenila pravila muzičke industrije. Održala je koncert zbog kojeg svi mogu samo da joj odaju priznanje, voleli je ili ne.

Bez ikakvih hvalospeva, preterivanja, dizanja u  nebesa i tretiranja kao kraljice majke, takoreći objektivno – Beyonce je imala nastup za pamćenje, pevala je i igrala sjajno, provela prisutne i nas koji smo je pratili preko YouTube live streama kroz dvadesetak godina svoje karijere, delila scenu sa još stotinak (!) plesača i muzičara, koji su bili besprekorno uvežbani i skladni.

O Coachelli koja je postala Beychella pisali su gotovo svi svetski mediji. Od The Guardiana do LA Timesa svi se slažu da koncert Beyonce odlazi u svetlu muzičku istoriju ne samo zbog toga što je prva crnkinja hedlajner Coachelle, već i kao odlična lekcija za one koji dolaze o tome kako se peva, priprema i daje sve od sebe.

„Mnoge generacije pamte Woodstock 1969. kao prekretnicu američke kulture, ali 2018. naš Woodstock je definitivno koncert Beyonce na Coachelli“, piše Rolling Stone.

Mikael Wood za LA Times počinje direktno: „Gledajte, ne može drugačije da se kaže: Nastup Beyonce je bilo nešto najimpresivnije što sam video u poslednjih 20 godina, kako profesionalno posećujem koncerte. Raspon, domet, detalji - i sam osećaj – bili su jednostavno na višem nivou nego što je to slučaj sa drugim izvođačima. I Beyonce je to znala.“

The Guardian, koji ne daje olako svojih čuvenih pet zvezdica, niti je poznat po tome da naročito favorizuje Beyonce – dao je pet zvezdica i konstatovao da je njen nastup na Glastonburyju 2011. bio veliki i značajan za nju, ali da je sedam godina kasnije njen nastup veliki i značajan za Coachellu.

„Koncert nije bio vezan isključivo za nju i njenu karijeru, napravila ga je mnogo većim od toga: reč je o crnačkoj kulturi i izuzetnosti, ženskoj moći i mogućnosti vere u sebe. (...) Njen nastup je omaž soulu, džezu, gospelu, plesu, melodiji i muzici samoj. Dok je izvodila drugu pesmu, „Freedom“, kretala se zajedno sa orkestrom, što je zaista izgledalo kao marš za viši cilj“, piše The Guardian.

Kada sam u nedelju ujutro ustala s namerom da preko YouTubea uživo ispratim koncert, znala sam da će biti dobro i da ću se bar ja kao fan probuditi srećna i otplesati dva sata uz Beyonce. Međutim, nastup na Coachelli bio je mnogo više od dobre zabave i vokalno-plesnih bravura. Znaju to oni koji su bili na samom festivalu, a znamo i mi koji smo s bilo kog kraja sveta mogli u visokoj rezoluciji i sjajnoj režiji da ga pratimo.

Beyonce se neće pamtiti samo kao prva crnkinja koja je predvodila jedan festivalski dan na Coachelli. Iako je statistika na njenoj strani, ona ima odličan nastup kojim to potkrepljuje i kojim sve brojke opravdava. Ima pokriće za to što više ne igra po pravilima pop mašinerije, već ih sama stvara – izdaje albume bez najave, organizuje turneje kad nema novi album, ne daje intervjue i izjave – ne zato „što joj se može“, već zato što je najveći radnik među muzičkim mogulima i zato što je jednostavno najbolja uživo.