Kako je Desanka Maksimović umrla kao fudbalski sudija

Izdavačka kuća NNK Internacional objavila je drugo dopunjeno izdanje knjige “Prodavac magle” Ibrahima Hadžića, sa podnaslovom “Apokrifni život mojih prijatelja i poznanika”. Sa dozvolom autora prenosimo mali izbor iz ove knjige sugestivnih oniričkih priča.

NOĆNA PRATNJA

Sanjam često. Skoro redovno. I to od ranog detinjstva. Snove zapisujem od gimnazijskih dana. Bilo mi je žao da propadne ono što sam u toku noći mukotrpno iskopao, moje noćno „crno zlato”. Shvatio sam da to može biti druga, zatomljena strana moje ličnosti.

Između snevača i sna vodi se stalna borba ko će koga nadmudriti, jer san neprestano nastoji da podmetne laž-fikciju kao zbilju (u snu plačemo, smejemo se, imamo užasne strahove pa i zdravstvene probleme, čak i bolove. Ni erot-ski sni nas ne mimoilaze). Evo jednog od mojih najranije zapamćenih snova: stajao sam sa dva ili tri druga na pragu nekakve štale. Mokrili smo s praga i takmičili se ko može dalje da dobaci. Naravno, pogađate, najviše sam ja dobacio, ali brzo se ta radost pretvorila u nelagodu; probudio sam se u jezercetu mokraće, pokvasivši i mlađeg brata s kojim sam spavao na istom dušeku.

Najdraži su mi bili oni snovi u kojima sam leteo, levitirao. Takvi me i sada, ali vrlo retko, pohode. No, kilometri i kilometri letenja su za mnom.

U neprijatne snove iz detinjstva ubrajam dosta česte one kada bi mi noga propala kroz neku rupu, kroz satrulu podnicu, ili u ponor. Tada sam se trzao i budio. U mom zavičaju kažu da to deca rastu, istežu se. Ja sam zahvaljujući tom „trzanju“ izrastao do 1,90 cm.

Ponekad u toku noći sanjam više snova. Većinu zapamtim, a one koje ne zapamtim, verovatno bog snova, Hipnos, dodeljuje drugim snevačima.

Snove zapisujem svakog jutra, ili bolje, još istog trena kada se razbudim. Znači, vodim dnevnik-noćnik-sanovnik.

Sam sebi tumačim snove. Mnogi su bez vidljivog porekla, verovatno su došli iz tamnog, genetskog nasleđa. Takvi su bili moji brojni, vrlo teški snovi u kojima sam sanjao neku moćnu reku strmih obala poput kanala u koju upadam. Ti prizori su mi dolazili često u san sve dok nisam 1974. godi-ne, zajedno s prijateljem Miroslavom Đurovićem, otišao da vidim reku Cijevnu koja teče kroz kameno polje nadomak Podgorice, tadašnjeg Titograda. Zapanjio sam se videvši prizor iz svojih snova. Oni koji su videli ovu reku, znaće o čemu govorim. A govorim i o tome da su moji preci, kako se priča, došli u Rožaje iz tih kučkih krajeva.

U tumačenju lutam po gustom tkanju života, pretražujem svoj dnevno-noćni dvostruki život. Nemam odgovor šta je to san, kao ni savet kako tumačiti snove, ali s radošću uranjam u svoju podsvest koja je raznovrsnija i bogatija od moje stvarnosti i svesti.

Što se tiče tehnike zapisivanja sna, stvari stoje ovako: san, odnosno atmosferu sna dobro pamtim i preživljavam na javi, ali znam da mi nebrojeni detalji izmiču iz sećanja i redosleda. Njih naknadno pokušavam da udenem u radnju, da ih ukrotim, da ih dovedem u vezu s ličnostima i događajima. Trudim se da zapisani san bude što bliži aktu sanjanja. No, nažalost, teško je sve iz sna rečima dočarati. U snu su boje neverovatne. Predeli su neverovatni. Vreme je neverovatno. Mešaju se radnje i ličnosti. Neobjašnjivo mi je kako su se poznate, a još više nepoznate osobe uvukle u moj san. U mom zavičaju koriste sintagmu: dođe mi u san.

Često se pitam da li je san san ili je nadomeštena fikcija. Neću da se zaklinjem i da tvrdim da su moji snovi autentični, ali ja sam na jednom mestu napisao da mi je najveći problem u kojem vremenu ih zapisati, jer, bez obzira na to što sam zapisao na stotine i stotine svojih snova, do danas nisam siguran da li ih treba preneti u prezentu, aoristu, perfektu, pa i pluskvamperfektu. Jedino sam siguran, ne u futuru.

Insistiram na datumima. Oni su svedočanstvo, iliti ogledalo mog dnevnog „života“ i zbivanja, u meni i oko mene.

RASPRAVA

Gledao sam sa prozora neke trospratnice na ulicu. Odjednom se pojavi Aca Ilić (1) i kada me primeti viknu na sav glas:

– Bolje je da uzmemo Dragišu Kalezića (2) da on piše eseje za Vidike (3) nego ti. On je jedan bolji nego svi vi.

Ova izjava jako me povredi. Nisam znao ko su drugi, koje on podrazumeva, pa mu pripretih sa prozora:

– Sačekaj me!

Začas sam se našao ispred njega, kao da sam skočio sa zgrade, i zgrabih ga rukama za ramena. Počeh da vičem:

– Da na svetu postoji još jedan ovakav Aca Ilić, ja bih te zgromio, ali pošto si ti jedini, mogu te trpeti.

7/ 18. IV 1970.

ZAVRZLAMA: KARAMAZOVŠTINA

Sanjam da spavam. Odjednom vidim kako u moju sobu ula-ze braća Karamazovi – Dimitrij, Ivan i Aljoša (4). Došli su da me ubiju.

Uplašio sam se. Pokušao sam da upalim svetlo ali nika-ko nisam mogao da pronađem prekidač.

32/ 1. II 1975.

FUDBALSKI SUDIJA

Doznao sam da je umrla pesnikinja Desanka (5). Nije mi bilo jasno kada se to dogodilo i kako, ali sam znao da je bilo naprasno i da je umrla kao mlada. Potišten vešću išao sam sa Čudićem prema Domu omladine (6). Iza nas je bio Milišić (7). Iz Orfeja (8) izađe Bata Petrović (9) koji odmah otpoče s Milišićem da komentariše Desankinu smrt. Čuo sam iz njihove priče da je pesnikinja, dan pre smrti, bila sudija na nekoj lokalnoj utakmici. Milišić je pretpostavljao da je umrla od uzbuđenja, jer se konačno ostvario njen životni san – da bude fudbalski sudija, dok je Bata pretpostavljao da je umrla od napora, jer je sve vreme trčala po stadionu u želji da se predstavi kao sudija koji sve vidi.

Na rastanku Milišić i Bata pozdraviše se na košaraški način, lupnuvši jedan drugog dlanom o dlan. Milišić reče:

– Ćao slobodni strelac.

Čudić je bio dirnut pesnikinjinom smrću i pri ulasku u WC tresnu pesnicom u vrata i reče: – J. ti život!

41/ 20. VI 1981.

ZIDOVI BEZ PROZORA, USLOV ZA PENZIJU

– Po zakonu Srbije moguće je otići u penziju ako podno-silac zahteva dokaže da ima 18 godina umetničkog staža i petnaest metara zida u stanu bez ijednog otvora – reče neki čovek koji je radio u socijalnom. Počeo sam da premeravam zidove po kući. Stalno sam se primicao broju petnaest me-tara, ali računicu su mi kvarile puškarnice i otvori za ptičja gnezda.

– Zazidaj ih – savetovao me je komšija – ali nemoj pot-puno. Nemoj ih zabetonirati. Ako te slučajno ne penzionišu, da ih možeš i kasnije kao puškarnice koristiti.

54/ 14. IX 1984.

***

(1) Aleksandar Aca Ilić (Znojmo, Češka, 1945), univerzitetski profesor, teoretičar književnosti, prevodilac, diplomata, moj poznanik.

(2) Dragiša Kalezić (Danilovgrad, 1938), esejista, prozni pisac, moj poznanik.

(3) Vidici, kultni i avangardni časopis beogradskih studenata od 1962-1975, koji je od 1966. počeo da se bavi i izdavačkom delatnošću. U četiri-pet kola štampane su prve knjige kasnije vrlo značajnih pisaca.

(4) Junaci iz romana Braća Karamazovi, Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.

(5) Desanka Maksimović (Rabrovica-Beograd, 1898-1993), pesnikinja, dečja pesnikinja, prevodilac, razgovarao sam sa njom par puta. U vreme kada sam nosio samo brkove, kazala mi je da neverovatno ličim na njene seljake iz Brankovine.

(6) Dom omladine, poznata kulturno-politička institucija u Beogradu u kojoj se, na brojnim tribinama različitih profila, neprestano odvijao živ program. Ova organizacija početkom sedamdesetih go-dina počela je da se bavi i izdavačkom delatnošću i tom prilikom štampana je moja druga pesnička knjiga Vežbanje osećanja.

(7) Milan Milišić (Dubrovnik-Dubrovnik, 1941-1991), pesnik, proza-ista, pisac za decu, prevodilac, moj dugogodišnji prijatelj. Poginuo u Dubrovniku prilikom bombardovanja grada od strane JNA.

(8) Orfej, pesnička tribina u Domu omladine Beograd na kojoj su nastupali najpoznatiji strani i domaći pesnici. Na toj tribini, kao mlad pesnik, nastupao sam par puta. Najznačajniji nastup bio je 1968. godine kada je grupu mladih pesnika (pod nazivom Kod Orfeja u 8 Tren za vek), predstavio poznati pisac, „svež” povratnik iz emigracije, Miloš Crnjanski.

(9) Milutin Bata Petrović (Kraljevo, 1941), pesnik, urednik, moj dugogodišnji poznanik.