Film "Cruella" (2021)
Cruella

Photo: Disney

Kako je Estella postala Cruella

Cruella

2021.

Režija: Craig Gillespie

Scenario: Dana Fox, Tony McNamara

Uloge: Emma Stone, Emma Thompson, Joel Fry, Paul Walter Hauser, John McCrea, Emily Beecham, Mark Strong, Kayvan Novak, Kirby Howell-Baptiste

Ne tako davno, Disney se bavio predominantno animiranim filmovima i oni su se u velikoj meri oslanjali na sposobnost imaginacije kod publike. Disneyevi zlikovci su bili efektni i strašni i zbog toga što su bili definisani svojim (zlo)delima, a ne poreklom svoje zlobe. Došla su, međutim, nova vremena s novim pravilima, animirani filmovi gotovo serijski dobijaju svoje igrane verzije „napucane“ CGI-jem (što se, recimo, u filmu 101 Dalmatians iz 1996. godine pokazalo kao dobar štos, makar je Glenn Close dobila svoj šou kao Cruella), a filmski, stripovski, bajkoviti i crtani negativci dobijaju svoje „origins story“ filmove koji služe da pobude razumevanje za njih, ako ne i da ih opravdaju. Primera za potonje je u poslednje vreme dosta, od druge Star Wars trilogije, preko Maleficent (2014) zasnovanog na psihoanalitičkoj teoriji i njenog bezdušnog nastavka (2019), pa do prehvaljenog Jokera (2019) u kojem se naslovni anti-junak formira pod uticajem mentalne bolesti i socijalnog pritiska.

S igranom Cruellom, brojnim nedostacima uprkos, kako smo se nadali – još smo se dobro i „udali“, posebno ako je pogledamo u bioskopu i prepustimo se magiji mraka i velikog ekrana, a ne na nekom od kućnih formata. Da, zaplet je često blesav, njegovi elementi arbitrarno razasuti, efekti namerno preterani, režija i montaža hiperaktivni, a „engleziranje“ i muzika unekoliko inflatorni, ali reč je, sve u svemu, o zabavnoj filmskoj „vožnji“ koja, doduše, ne ostavlja neki naročito trajan utisak.

Cruella je zapravo priča o transformaciji sirote Estelle u naslovnu negativku, modnu dizajnerku opsednutu idejom da napravi bundu od krzna dalmatinera. Nju upoznajemo kao bebu s problemima u ponašanju i napadima besa o kojoj se brine samohrana majka (Beecham), a kasnije i kao školarku koja je zbog svog čudnog izgleda (pola kose joj je crne, pola bele boje) na meti siledžija od kojih se besno i fizički brani. Osim majke, njen jedini prijatelj je pas Buddy kojeg je pronašla na ulici. Kada bude izbačena iz škole, ona i majka se zapute u London usput se zaustavljajući na imanju majčine stare prijateljice. Estella i tamo napravi haos, u raspletu kojeg majka nesrećnim slučajem gine, a jedino što joj od nje ostaje, ogrlica s rubinom, biva izgubljena.

Estella onda nekako pristaje u Londonu, gde je pokupe dva „dickensovska“ sirotana i ona se priključuje njihovoj bandi koja se bavi džeparenjem i sitnim prevarama. Deset godina kasnije, Estella (Stone), Jasper (Fry) i Horace (Hauser) su i dalje zajedno, a njihove fore su postale nešto sofisticiranije. Estella se nije odrekla svog sna o karijeri u modnoj industriji, zbog čega prihvata posao čistačice u elitnoj robnoj kući. Kada razočarana tretmanom napravi haos u izlogu, uspeva da privuče pažnju cenjene, ali psihotične Baronice (Thompson) koja je uvodi u svoj dizajnerski tim. Ubrzo, međutim, dolazi do sukoba dva genija i dva ludila, zakopane tajne se otkrivaju, pa Estella sve više i više postaje Cruella, dok se postavlja pitanje koja je od te dve ličnosti prava, a koja krinka.

Suviše je tu detalja i naglih obrata koje ne bi bilo lepo otkrivati iako su ta otkrića većinom teška naiva uglavnom izvedena mehanikom melodrame. U osnovi svega pak stoji „spoiler“ dat u samom naslovu, što je i „urođena mana“ filmova ovog tipa: znamo da će Estella postati Cruella, pitanje je samo kako. Znamo takođe da se ova priča o njenom formiranju mora povezati i sa originalnim animiranim ili igranim filmom, s dalmatinerima i sa Rogerom (Novak) i Anitom (Howell-Baptiste). Iako se oboje pojavljuju i u filmu, Roger je tako postao Baroničin advokat, a Anita trač-novinarka, konačno rešenje je sačuvano za scenu smeštenu usred odjavne špice.

Film zapravo predugo traje i uglavnom ne pušta prostora za predah, što se oseća i na isforsiranom ritmu, a ni ekstremne situacije koji služe za motivaciju likova nisu baš neko najsrećnije rešenje. Reference iz redova muzičkih, modnih, popularno-kulturnih i akcentualnih su povremeno preterane, ali sve to je zapravo već postalo potpisni stil reditelja Craiga Gillespieja koji je on „prosuo“ u svom prethodnom filmu I, Tonya (2017) gde je takav pristup možda i imao više smisla s obzirom na to da se radi o „stranger than fiction“ istinitoj priči iz domena crne hronike, socijalne analize i bajke o sportskom uspehu.

Opet, i Cruellu možemo posmatrati kao potpuno fikcionalizovanu priču o mladosti Vivianne Westwood koja je očito poslužila kao model za naslovnu antijunakinju, naročito u smislu njenih kreacija koje su ovde možda još i drskije, a Gillespie se oslanja u velikoj meri i na glumce. Emma Stone uspeva da kanalizira ludilo genijalnosti ili genijalnost ludila na način koji pomalo podseća na Michelle Pfeiffer u ulozi Catwoman u Burtonovom Batman Returns (1992), Emma Thompson bi sa ovakvom zlobom i psihotičnošću posramila i Meryl Streep u The Devil Wears Prada (2006), Paul Walter Hauser je postao stalni član postave kod Gillespieja, ali je ovog puta njegova tupost ublažena i okrenuta na dobronamerni humor, a od ostalih blistaju još John McCrea kao prodavac dizajnerske odeće Artie i uvek solidni Mark Strong kao Baroničin sluga, grubijan s dobrim srcem.

Dozu relaksacije u vidu humora pak možemo pronaći u scenariju Dane Fox i Tonyja McNamare, dvojca koji je napisao scenario i za uvrnutu istorijsku dramediju The Favourite (2018) Yorgosa Lanthimosa i ta doza zapravo dobro dođe u hiperaktivnosti i inflaciji dešavanja kojom smo zasuti. Cruella se makar ne uzima ozbiljno, što je možda zapravo i ključ njenog uspeha.

Oceni 5