Kako je hiljadu žutih leptira pojelo Kikija iz Pilota

PILOTI - Dan koji prolazi zauvek (Komuna)

Samo mi je 18 dana bilo potrebno da se suočim s novom pločom Pilota; 18 dana sam, svakodnevno, pokušavao da preslušam jednu ili bar pola ili bar četvrt prve pesme (Zamisli), ali me je blagoglagoljivo sjećanje na Pticu Na Dlanu stalno sprečavalo da se ozbiljno i profesionalno posvetim tzv. recenziranju, u čemu mi je podršku pružao moj ekstremno prljavi CD plejer, odbijajući da emituje Pilote u skraćenoj ili integralnoj varijanti - svejedno.

Konačno, šest dana uoči ličnog rođendana, naoružan "Krstačem" iz 1993. godine i kompjuterom na umoru - suočio sam se sa svojim omiljenim bendom koji predvodi Kiki Lesandrić, čovek koji je u reinkarniranoj Dobrovoljnoj Pevačkoj Fazi odlučio da bude srpski Paul McCartney, uvlačeći gudače u numeru Zamisli s fascinantno aktuelnim tekstom ("Zamisli da letiš kao ja/ i ljuljaš se u ritmu bubnjeva/ beskrajno nebo iza nas/ i hiljadu žutih leptira/što padaju po našim rukama/ sa hiljadu planeta iznad nas"); s lakim zakašnjenjem od 32 godine, gudači a la Eleonor Rigby moralna su i politička podrška Kikijevim leptirima, od kojih svaki leptir - što je Kiki propustio - ima pendrek, štit i pištolj sa suzavcem.

Ali, ah... nije Kiki rođen da piše o leptirima u plavim uniformama; Kiki je rođen da seiri o "vozovima koji nigde ne stižu" (Okreni, okreni se), o "prvom jutru proleća", za Kikija je najdivnija slika "divlja ruža u vrtu beznađa", što je politički i te kako ispravno kad Kikijev glas, po uobičajenom scenariju svetskih muzičkih moćnika, prate impotentne gitare, šačica nejakih bubnjara i hor evnuha koji se kešaju o onaj vlak bez voznog reda, kao da je Veljko Bulajić režirao seljačku solo-deonicu nasuprot kvaziseksualnom Kikijevom glasu.

Dobar je Kiki, dahće kad nije penetriran, pominje Kiki prašinu, prati ga pa-ran-pa-pa refren, sve je veselo, ona divlja ruža samo što nije prevremeno ejakulirala, Okreni se, okreni... a onda, priča o neverstvu (Neverna si), ona sa sobom nosi "tugu" i "osmeh ranog proleća", sve to uz brzopotezno povlačenje ljigavo-šećernih gitara, nesrećni Kiki opet je ostavljen na "praznim ulicama", već je treća pesma a Kikija 3 (tri) puta šutiraju, možda će imati sreće u numeri Šta radi proleće s njom! Neće: Kiki je gubitnik, miriše ova ulica i diše srce njegovo, uzalud, on je videti neće, na-na-na-višeglasje upozorava da baš nije sve tako strašno, maj, maj, maj, leto dolazi u njegov kraj, ali uporni Kiki stalno se vraća u proleće, sve gori jer voli je on.

Onda Hodaj u snu: bio je mesec mlad, ona je posmatrala grad, a Kiki je pisao pesmu Meseca, poklonio srebrne stihove, naterao bubnjara da se probudi i, onako bunovan, udari u instrument ispred sebe - što je, valjda, moralo da rezultira opsesivnom pesmičicom u kojoj imamo Dire Staits solo, Dire Straits šaputanje i Dire Straits histeriju, sve uz naredbodavni slogan Hodaj u snu, jer Kiki tako jedino može sa ženama, još ako u snu hodaju po krovu... Onda je sve zeleno, oko moje ljubavi, obojilo je sve, jer sam ja Lud zbog nje, iz čega proizilazi da Postao sam drugi čovek ("Postao sam drugi čovek/ čovek koga nisi sanjala/ Reći ćeš da sam blesav/ Da sam samo sebi dovoljan"), tj. Kiki je postao McCartney, opet gudači, opet nežne solo-deonice, da se ne naljute oni sa TV "Pink" koji vole nežno, meko, somotski, umilno a beskrvno, baš za njih je pesma Kao da si tu, akustika u genima, noć uoči Božića, sve i dalje prolazi, Kiki nije spokojan, za Kikija ne brini, ne piši mu nikad... ponovo pa-fa-pa-fa-refreni, nesrećni Lesandrić otvoreno plače, CD se vlaži, sve je tako tužno, ne spašavaju tugu srceparajuće solo-deonice, jeca gitara, jeca Kiki, jeca slušalac, jeca CD plejer... konačno, deveta pesma, gudači, kraj, izgubila si sve, sigurna u sebe, oprosti mi - kaže Kiki - violine mu pomažu u porazu, gude gudači kao što gudili nikad nisu, ovo je album Pilota, ima li pilota u avionu?

Samo 35:12 minuta krupnih suza, papirnih maramica, uložaka sa krilcima, cik-cak vate i mnogo veštačkog cveća; ovo je spomenar ličnih mentalnih menstruacija, bolnički karton, album koji će svaki gostujući pripadnik MUP-a s radošću suzavca poslati rođacima u unutrašnjost, ploča koja počinje sitnom a završava krupnom suzom, kako je i red kad je u pitanju Kiki, Čovek Sazdan Od Tuge, bljak-svetionik festivalskog Beograda koji pati pod kordonima depresije... Što jezikom simbola, znači... smrtonosno!

* Tekst objavljen marta 1997,  u magazinu XZ

(NASTAVIĆE SE)