Vlast i zločin
Hitler

Photo: http://www.salafi-islam.com/

Kako je Hitler mobilisao dobrovoljne dželate

A najviši poglavar treba da zadovolji sebe, a ipak da bude čovek. To je stoga najteži od svih zadataka; rešiti ga savršeno nije ni moguće; od krivog drveta, od kakvog je načinjen čovek, ne može se izdeljati sasvim pravo. Od prirode nam je dato da se toj ideji samo približimo.
Emanuel Kant, "Ideje o opštoj istoriji u kosmopolitskom cilju", 1784.

U ovim vidovitim, a u osnovi skeptičnim rečima velikog filozofa, napisanim šest godina pre izbijanja Francuske revolucije, ipak provejava i nada, uzdanje da, uprkos svim čovekovim slabostima, u budućnosti mora postojati mogućnost da se za upravljanje državama nađu ličnosti koje svoju slobodu neće zloupotrebiti. Tok svetske istorije u poslednjih 200 godina izgleda da je opovrgao Kanta, "približavanje" idealu koji je on postulirao izvitoperilo se u suprotnost; aveti nacionalsocijalizma i nove totalitarne ideologije dovele su do, do sada nepoznate, političke radikalizacije širokih krugova stanovništva, propagandna mašinerija koja radi svim sredstvima i trikovima gradila je mitove o samozvanim izbaviteljskim figurama koje su svojim zemljama donele ipak samo patnju i smrt. Kao predstavnike tog razvoja ja sam u svojoj knjizi "Diktatori u ogledalu medicine" u prvi plan stavio imena Napoleon, Hitler i Staljin, pošto ti vladari nasilja markiraju njegove vrhunce, one perverzne trenutke novije istorije u kojima šuplja fraza vredi sve, ljudski život, naprotiv, više ništa.

Ova biografska studija, načinjena prema patografskim stanovištima, omogućava da se sasvim jasno shvati da vladavina užasa jednog diktatora nikada nije neobjašnjiva "nesreća pri radu" istorije, jer se za nju uvek mogu stvoriti specifične individualne i društvene pretpostavke. One su u stanju da pokrenu dinamiku čudovišnih razmera koja se sama oplođuje, a koja je u Hitlerovom slučaju imala vrhunac u novom, jezivom kvalitetu diktatorskog postupanja - ubijanju, kao trezvenom birokratskom činu koji milione nedužnih ljudi samo na osnovu spoljašnjih obeležja - bilo da je to njihova rasa, ili njihova nacionalnost - šalje u smrt. Pod dominacijom cinično-tehnokratskog proračuna, u Trećem rajhu se, najkasnije od vojnih poraza u ratnom pohodu na Rusiju, po Firerovom nalogu otpočelo sa utvrđivanjem "produkcionih brojeva" žrtava koje treba likvidirati - u istoriji do tada nepoznata "podela rada", u kojoj je ubijanje, čak i za prirode koje su važile za "bezazlene", očigledno postalo svakodnevna rutina.

Pred takvim nezamislivim zločinom stalno se iznova postavlja pitanje, kako je za izvođenje jednog toliko neljudskog nauma bilo moguće pridobiti voljne, ropski predane i beskrupulozno surove poslušnike. Užas koji ime Adolf Hitler sve do danas izaziva ne odnosi se samo na njegovu ličnost, već još više na činjenicu da je svojim primerom celom svetu demonstrirao kako čovek može lako da manipuliše masama i zloupotrebi ih za sopstvene interese moći. Ovo uznemiravajuće saznanje bez sumnje je razlog što Hitlerov preteći lik, od njegovog kraja 1945, stalno raste i "senka koju on baca postaje dublja i duža, a užas zbog njegovih nedela sve veći". Interesantan doprinos davanju odgovora na, za svako bavljenje politikom goruće pitanje, kako je Hitler za svoju "svetsku borbu uništenja" mogao da nađe toliko pomagača bez prepoznatljive psihičke deformisanosti, pružio je Lipo Scondi u značajnoj monografiji "Kain: likovi zla".

U ovoj "psihologiji sudbine" Scondi, naime, zastupa tezu da čovekova nastrojenost usmerena na ubijanje, u smislu "Kainove prirode", počiva na urođenoj karakternoj dispoziciji koju je on označio radikalom "e". On ceni da u prosečnoj populaciji oko šest odsto ljudi pokazuje ovakvo Kainovo obeležje, a daljih 14 odsto su prikriveni, maskirani nosioci obeležja, koje on naziva "aveljisanim svakodnevnim Kainima". Na osnovu obimne psihološke studije o ovom pitanju, Scondi zastupa mišljenje da su masovna ubistva svih vremena, i ona pod nacionalsocijalizmom - isto kao i pod Staljinom - bila moguća naročito samo zbog relativne učestalosti javljanja radikala "e".

Scondi je razvio sopstveni test-postupak za identifikovanje tog karakterističnog obeležja. Ako nosioci Kainovog obeležja, kaže Scondi, nisu u stanju da nagomilan ubilački nagon oslobode odgovarajućim perverznim radnjama, ili burnim ispoljavanjem, onda pod posebnim okolnostima revolucionarnih ili ratnih događanja, podstaknuti političko-ideološkim motivima, apsolutno mogu biti u mogućnosti da ubiju hiljade ljudi. Na taj način, od beznačajnih, bezopasnih "svakodnevnih Kaina" postaju krvoločne masovne ubice i ratni zločinci. Rezultate svojih dugogodišnjih istraživanja, koja su mogla da se iskoriste prilikom psiholoških analiza za vreme procesa ratnom zločincu Ajhmanu u Izraelu, Scondi je ovako sažeo: "Da car, ili kralj, političar, ili vođa sa ludačkim idejama, za sramne poduhvate koje propagira kao 'sveti rat ili borbu' bilo gde u svetu, u svim epohama svetske istorije, može i da bi mogao da mobiliše milione ljudi i natera ih na zločinačka dela, jeste i bilo je moguće samo zbog toga što se takozvani narod sastoji od prikrivenih Kaina. Ti ultra-šovinisti i ultra-rasisti samo čekaju da maskirani kao 'patriote' mogu da ižive svoje kainovske prohteve zaštićeno i slobodno. Već je masa po sebi izvanredno maskirno odelo u koje Kain može da se uvuče, jer masa uklanja ličnu odgovornost".

Prema Scondijevoj terminologiji i tezama čovek se može odnositi kako hoće - njegov model bi mogao da ponudi objašnjenje za to kako je jednom narcistički naduvanom, sadomazohistički predisponiranom psihopati sa paranoidnim idejama ludosti, kao što je Hitler, moglo da pođe za rukom da nađe pristalice. U trenutku u kome je kao neograničeni gospodar života i smrti svojim podanicima ili sunarodnicima obećavao apsolutno oslobođenje od kazne, i to i za najneljudskije zločine, iz društva su iznenada iznikle sluge mučitelja i dželati, kakvi su na hiljade mogli da se nađu u nacionalsocijalističkim koncentracionim logorima i zatvorima Gestapoa - Nemci, Austrijanci, Ukrajinci, Litvanci, Francuzi i druge nacionalnosti iz najboljih krajeva.

Zahvaljujući neobičnom strateškom konceptu, Hitleru je, čak i nakon ispoljavanja svog zločinačkog, rušilačkog besa, pošlo za rukom da svoje delo razaranja neometano nastavi sve do samog kraja; u mrežu je najpre uhvatio vojno rukovodstvo, ali kasnije ceo nemački narod, uspevši da ih kao saučesnike u svojim čudovišnim zločinima, ili o tome bar obaveštene, neraskidivo veže za sebe, bez mogućnosti da se povuku. Bečki psihijatar Ervin Stranski, iz škole Vagner-Jauregs, čija sam zanosna predavanja kao mladi lekar imao čast da doživim, postavio je opravdano nerealne zahteve da svaki vodeći državnik sa osećanjem odgovornosti jednom godišnje treba da se podvrgne kontrolnom psihijatrijskom pregledu. Ne bih baš želeo da govorim u prilog takvim konsekvencama, ali jesam za jedno zdravo nepoverenje i kritički razuman stav prema svim primamljivim parolama koje obećavaju slobodu i veličinu, a misle samo na potčinjavanje, disciplinovanje, silu i smrt.

*Iz knjige “Hitler. Ludačke ideje, bolesti, perverzije”, prevela Mirjana Avramović

Oceni 5