Prave Beograđanke
Igor Marojević

Photo: Dalibor M. Danilović

Kako je Igor Marojević izvršio samoubistvo

Na vrhu svoje zgrade obreo se u zoru. Vešajući se o omču koju je privezao za šipku satelitske antene pri rubu krova zgrade, Igor Marojević je sebi pucao u usta – pravilno je naslutio da će mu omča pući, mada ni šipka antene nije izdržala. Poleteo je s vrha osmospratnice i smrskao se o natkrilje isturenog balkona stana u prizemlju. Trostrukim samoubistvom skončao je na limu tog krova, nadomak terase svog stana na prvom spratu.

Na postobdukcionom službenom prepoznavanju leša, majka Anđelka nije mogla da identifikuje sina. Od tada je radikalno promenila ponašanje.

Privatno obezbeđenje koje je unajmila bivša Marojevićeva devojka, Olga, tražilo je onima što su prilazili prostoriji za ispraćaj za kremiranje na Bežanijskom groblju uvid u mobilne telefone, odnosno u primljene pozivnice s datumom i mestom sahrane i tekstom Pokojnik je sa zadovoljstvom očekivao Vaš dolazak na njegov ispraćaj za kremiranje. (U drugom atačmentu imejla, Olga je poslala cirkularni konkurs za posmrtni govor dužine do 5.400 karaktera s proredom, “napisan u duhu pokojnika”.) Radnici privatnog obezbeđenja udaljili su od prostorije za pretkremiranje svakog ko nije imao pozivnicu, odnosno dovoljno jak telefon da je pokaže. Takvi obično nisu umeli da na tuđim smartfonovima uđu u svoj inboks i dokažu da su pozvani na sahranu. Bar polovina nezvanih a izbačenih otišla je odmah ali približan broj njih je ostao u blizini prostorije, kao da nije imao gde da ubije vreme planirano za pretkremiranje.

Jedna kučka – no vrlo lepa, haski Eni – ušla je s pozivnicom dok je izvan prostorije za ispraćaj bilo četrdesetak ljudi. Koliko i unutra. Enina vlasnica, Dina Starčević, došla je u crnini, ili je delovala kao gotička dama. Olga je pićem i mestom za stajanje zbrinjavala one što su ispunili uslove da pristupe. Puštena je pokojnikova omiljena pesma I Can’t Controll Myself grupe The Horrors. Susrevši pogled s očima scenariste Petra Belana, Olgu mu je, uprkos tome što je imala veštačke zube, uputila veoma lep osmeh. Ushićeno joj je rekao zdravo.

Kada se numera završila, saučešće su primale Marojevićeva majka i tri tetke, sve u tamnoj odeći. Magličasto svetlo prostorije bilo je toliko gusto i napadno kolebajuće između žućkaste i bele da je zakrilo mnoge detalje, pa I odgovor na pitanje da li je poneka tetka bila u modrom ili sve behu u crnini.

Ispred zdanja za pretkremiranje, Nina Obradović je prišla jednom od bezbednjaka u vrsti i nešto mu šapnula. Sudeći po izrazu lica, u sebi je procesirao kolebanje. Osmehnula se i diskretno liznula svoju gornju usnu.

– Ima hitne vesti za majku onog nesrećnika! –uzbuđeno je viknuo svom šefu koji je široko mahnuo rukom, kao da odobrava sve što njih dvoje dogovore.

Nina je uspravno stupila u prostoriju za pretkremiranje i prišla pokojnikovoj majci. Tiho ju je zamolila da načas napusti red, ali kao da je gospođa Marojević nije razumela. Kao ni dok ju je Nina tiho izveštavala da joj je pokojnik za neke ispovesti i odštete ostao dužan, uz kamatu, 1.200 evra.

– Isplatu vam tražim na sahrani sina da bi’ dobili ogroman popust – nek sve bude samo 1.000 – rekla je s toplim i žalosnim poluosmehom i pružila ruku. – I, naravno, da bi’ vam izjavila saučešće. Primite moje saučešće, gospođo Marojević – bučno je prošaputala, sklopljenih očiju, klimajući glavom.

Većina zvanica gledala je u stranu. Pažnju su isprva obratili tek digitalrealistički pisac Aleksandar Ilić i poznati pesnik Duško Novaković, koji je i dalje držao pozivnicu za pretkremiranje odštampanu na papiru A4, kao spreman da je pokazuje koliko god bude potrebno. Žena za koju će se pokazati da je Marojevićeva tetka Neda, iz Nikšićke Župe, prišla je Nini koja se instinktivno izmakla i dograbila je za obe ruke. Nina je bila mnogo mršavija, ali Neda je bila sporija i znatno niža i imala tridesetak godina više:

– Skrnaviš našu sahranu, gnjido!? – pitala je, bučno i nemoćno. Radnike obezbeđenja je gušanje dve žene blizu odra začudilo toliko da nisu prišli da pokupe Nedin mobilni. Nisu primetili ni naizgled običnu, onižu lepuškastu devojku kako prolazi kroz njihov red i vrata sobe za pretkremiranje i zatrčava se. Pre no što bi Nina savladala Nedu, tek pridošla devojka ju je bacila na leđa udarcem noge po natkolenici. Posle se sagnula po Nedin odbačen mobilni, jer je pao tako da Nini načas bude nadohvat ruke. Bezbednosni sektor se tek tada upleo i na različite strane izveo devojku i Ninu. Dok ju je bezbednjak odvlačio, potonja je psovala i maha- la pesnicom u pravcu neznane cure koja ju je udarila, a onda i Nede i gospođe Marojević. Ninu je snimilo nekoliko fotografa koji su još stajali među nezvanima. Tuča je oraspoložila gotovo sve njih, kao i poneku zvanicu. Ali ne i kučku, koja je mašući glavom prema vratima, psećim dijalektom ljudskog jezika tražila od gazdarice da idu. Dini se ostajalo; kučka je bila suptilnija. Dina je povodac uzela čvršće i lako pomerila Eni, koja je bila i jača ali gazdarica ju je ubedila u suprotno; žena je bila lukavija od najprepredenije i najlepše kučke.

Dok je Belan izjavljivao saučešće gospođi Marojević, pružila mu je ruku gledajući u plafon. Vrsta za saučešće se rasformirala, kao i sahrana; Marojevićev koncept bio je neodrživ.

– Snaja je isto ovako o’sutna bila u bolnici kad su joj dok joj je umirala ćera, a moja bratanica, javili da joj je dotle zdrav brat iz Vojvodine umro od moždanog udara. Tad joj se isto kô danas pogled zaledio – Neda je govorila o pokojnikovoj majci. – Pohitala sam do doktora i rekla mu šta se desilo. Snaji su dali in’ekciju i brzo je opet izgledala prisutno. Rekla je lekaru da ne dâ da joj rođeni brat i još rođenija šćer stradaju u isti dan. Ganuto joj je obezbedio litar kiseonika da ga daje ćeri do posle ponoći. Majka je to činila polako, u pravilnim razmacima, ljubeć moju sirotu bratanicu. Potonje što je ona učinila, brzo po ponoći, jest da se pridigne, poljubi majku, vrati glavu na jastuk i izdahne.

                                                *        *        *

Ubrzo pošto su kola hitne pomoći došla po pokojnikovu majku, Olga je zamolila okupljene za njihovih dragocenih i ljubaznih nekoliko minuta. Na licu su joj bili tamni cvikeri što su prikrivali suze koje najverovatnije nije pustila. Izjavila je da je od svih prispelih na konkurs, izabrala da bude pročitan govor spisatelja Dušana Nedeljkovića, ali da to ne znači da nije bilo još nekoliko jednako dobrih.

I inače krupnih očiju, blogersko-radijski mag i spisatelj Nedeljković počeo je da ih rogači kao da je tek prešao u slabo osvetljenu odaju pa odbija da se vizuelno privikne na nju. Njegove iskolačene beonjače su presudile da prostorijom ne izdominira žuta nego bela.

Olga je tom snažnom i zgodnom kazivaču, koji je nekad bio i stjuart, tražila da se obrati prisutnima. Latio se nekih papira i naglas pročitao da mu neće biti teško da održi poslednje slovo liku koji mnogima nije bio drag. Imao je vremena da se spremi jer je znao da će Igor umreti, a posle je rekao i da je mislio kako je ovaj birana duša koja će vladati nekim delom sveta.

– Znam, dragi moj, da bi sada iskočio iz sanduka i udario me prvim predmetom kog bi se dohvatio. Zato sam na vreme posklanjao lopate. Nisi mogao da dođeš do reči od mene, nervirao si se zbog toga, ja sam se obuzdavao da te saslušam, ali došlo je mojih pet minuta. Sada ja komotno pričam, a ti ćutiš.

Nedeljković je malo hvalio jednu pokojnikovu priču koja je po njemu lansirala poetiku digitalnog realizma. Šačica devojaka i žena je zaplakala dok je pominjao android koji mu je spakovao u sanduk. Kad se ponovo moglo razlučiti o čemu Nedeljković priča, ovaj je efektno finiširao:

– Nadam se da se više nikada nećemo videti. Na zemlji sigurno a ni na nebu. Hoću da barem u paklu budem bez tvog patronata. Razmazio si me na zemlji, pusti me bar da na nebu postanem čovek poput tebe. A to može samo na jedan način. Mrzeću smrt kao što si ti mrzeo život. Fuck you, Marojeviću!

Grobari su prišli sanduku i gurnuli ga u impro­vi­zo­va­nu pećnicu.

                                      *        *        *

Olga je Belanu prišla pošto je dala intervju jedinoj novinarki s pozivnicom. Dopijao je pivo i planirao da krene.

– Vi ste scenarista, jelda, jedan od poslednjih ljudi s kojima je Igor pričao? – rekla je i načas se uplašio da je predmet neke istrage. Smirila ga je pruživši mu ruku.

Napipao je kako joj je koža nadlanice sveža na dodir I glatka kao u tek punoletne devojke.

Olga je bila harizmatična, visoka i malo pogrbljena devojka, dugih nogu i kose između svetlokestenjaste I nijanse kafe s mlekom. Nosila je štikle srednje visine, teget sako i pantalone i svetlozelenu košulju. Belan je izustio da ne zna da li da joj izjavi saučešće. Slegla je ramenima I načinila plitak osmeh. Nije propustio priliku da joj kroz izjavu saučešća još jednom opipa kožu.

Pitao je da li joj je Marojević tražio da mu organizuje takvu sahranu.

– Još pre pet godina, Petre, kad me u Beču vodio na grob Tomasa Bernharda – govorila je zabacujući vlati duge kose iza uha – rekao mi je da želi ovakvu sahranu. Ni njegovu želju i nagoveštaje da bi se mogao ubiti, ni svoje obećanje da ću se baviti njegovom sahranom nisam uzela zaozbiljno. Ali naš boravak u Grincingu, delu Beča gde je Bernhardov grob, bio je specijalan. Nikada neću zaboraviti kako se Igor nervira dok po groblju traži Bernhardovo obeležje pridržavajući se smernica iz njegove španske biografije. A onda ja nalazim grob i on se raduje. Dopalo mu se što su Grincing I Debling različiti od ostatka Beča, dopao mu se mir tog dela grada, brdo Rajzenberg i, na njemu, zamak-restoran Kobencl. Dopali su mu se groblje i mogućnost da zbog njegove blizine mentalno komunicira s njegovim viđenim žiteljima, ne samo s Bernhardom nego i piscem Fon Dodererom, kompozitorom Malerom čije su nam se simfonije oboma dopale i tako dalje. A ja sam osetila da je Grincing jedino mesto gde smo bili zajedno a gde nema tih spoljnih faktora koji mogu da nam uzdrmaju unutrašnji, koji time jača…

– Valjda uzrok uvek treba tražiti prvo u sebi – prekinuo ju je Belan. – Jer ako ljubav toliko zavisi od spoljnih faktora, da li to može da bude prava ljubav?

– Nema veze – odgovorila je Olga blagorodno. – Poenta je da za čvršći savez na Grincingu ne bismo imali prepreke. Oboje smo to osetili pa među našim neostvarenim planovima, posebno mesto po meni nema ni plan da živimo zajedno u Zemunu ili na Vračaru, nego plan da živimo zajedno u Grincingu. Mislim da je njegovo neispunjenje bilom kobno za Igora. A naravno da je moguće ispunjenje propalo jednim od naših raskida. Inače nemam toliko dobro pamćenje, ali sam upamtila sve što smo tamo izgovorili, pa i njegova uputstva za sahranu. Pridržavala sam se svakog, na svoju ruku samo sam birala kojim mogućim govornicima poslati poziv na učešće i odabrala ovog. Malopređašnju frku, ako ste na to mislili, nismo organizovali ni Igor ni ja – osmehnula se I lice joj je poprimilo boju zrele nektarine. – Izvinite ako sam se raspričala, morala sam odmah s nekim da podelim…

U tom trenutku, Eni se otrgla gazdarici s povoca i pojurila kroz otvorena vrata prostorije za ispraćaj za kremiranje, pa kroz red bezbednjaka. Dina se nije ni pomakla dok je pogledom sledila kučku koja je već bila na tridesetak metara od nje.

– Više nemam kucu! – bolno je viknula i tek tad pojurila za polarnom lepoticom. Trčeći u cipelama s potpeticama od desetak centimetara, iskrenula je nogu i pala. Pridizali su je Duško Novaković i neki visoki lik pedesetih godina. Pesnik se naglo uhvatio za levu preponu i pao, ispustivši Dinu. Šarena košulja čija je dominantna boja bila najverovatnije plava, pomerila mu se tako da je otkrila kilu između pesnikovog golog trbuha i, koliko se moglo naslutiti, njegovog levog testisa u farmerkama. Umesto njega, Dine se latio Aca Ilić. Novakovića niko nije pridigao, pa je morao da, veoma polako, diskretno I ponosno, ustane sâm.

Izgledalo je da Dina nije ništa ni uganula a kamoli slomila, osim štikle. Kao da nije ni pala, dok su joj dva muškarca pomagala, zapanjeno je gledala u Eni. Kuca je zastala i, merkajući je s tridesetak metara razdaljine, pišala po nečijem grobu. Onda je pobegla još dalje. Šačica ljudi izvan prostorije se cerekala i bodrila njenu podlost. Dina je zakačila napuklu štiklu i, odlazeći sporim korakom, prebacivala težinu na nogu u zdravoj cipeli.

Olga je dugom i vitkom šakom prikrivala smeh, koji je Belan uhodio iz profila. Okrenula mu se i svukla ruku sa lica. Njen osmeh delovao je kao da ga ona tvori samo u tom trenutku i isključivo za Belana. Usne su joj bile dovoljno krupne da ih osmeh dopadljivo razlije. Nije sta vila karmin a sunčane naočare je skinula. Brisala je cvikere ivicom košulje naslepo otkako je tamne, krupne i živahne oči okrenula prema Belanu. Zadrhtao je od intenziteta njenog pogleda. Kad je osetio njenu žurbu, lecnuo se. U sledećem trenutku, rekla mu je  da mora formalno da okonča skup. Setno je gledao njenu vitku, visoku i malo pogrbljenu figuru kako se smanjuje. Kao da je osetila pogled, zastala je i okrenula se. Uputila mu je još jedan svoj unikatan osmeh, mada je donekle ličio na prethodni.

                                      *        *        *

Nekoliko novinara koji bez pozivnice nisu mogli na mesto gde se dolazi bez poziva, pretvorilo je pizmu spram pokojnika u razumljivu mržnju. Koja hoće da povuče protiv­efekte, pa se jedini Marojevićev bestseler vratio među najprodavanije naslove a neke njegove knjige su, makar nakratko, primljene u to društvo. Zalazeći u detalje Olgine i Igorove veze, neki tabloidi su se zajebavali. Alo je objavio tekst s nadnaslovom i naslovom Ljubomoran kô pas UBIO SE ZBOG FRANCUSKOG BULDOGA!?

Senzacionalistički mediji obratili su pažnju i na Olgu, najčešće je opisujući kao visoku službenicu jedne agencije za advertajzing i vitku lepoticu koja se posle trauma sa po jednim poznatim glumcem i pokojnim kriminalcem svetila muškarcima varajući ih i stalno raskidajući i mireći se. U jednom članku opisano je kako je kobna brineta prevarila Marojevića s nekim đakonom, ali se Igor odmah posle pomirenja s njom, iz osvete, verio s drugom. Ubeđen da je Olga u svom stanu s tim popom, pisalo je drugde, u vidno alkoholisanom stanju obio je vrata pa kad nikog nije našao dao je sebi oduška navodno umalo ubivši komšiju koji je reagovao na larmu koju je isti napravio. Kad se zbog toga našao u vračarskom MUP–u, policajcu koji je čitao Infor­mer ponudio je da ga radi lakšeg čitanja nauči svim slovima abecede. Službenik poretka je za sajt Telegrafa izjavio kako se seća koliko je tada bio tužan što radi u vračarskom MUP-u gde zaposleni moraju da poštuju privedene a ne u zemunskom ili novobeogradskom gde bi ’ladno mogao da mu ugrozi život. Možda je Marojevićeva smrt uživala medijsku pažnju nezasluženo dugo jer je, povodom te izjave o njemu, novobeogradski MUP reagovao oštrim saopštenjem za javnost da bi se umešao i zemunski. Po kominikeu policijske postaje nekadašnjeg grada, za razliku od zemunske stanice novobeogradska se ističe bezbrojnim primerima kršenja profesionalnih ovlašćenja. Uskoro su se pojavili naslovi poput NOVOBEOGRADSKI MUP ZEMUNSKOM PRETI TUŽBOM! Očito bez dovoljno tema za svakodnevno naduvavanje, mnogi žurnalisti I portaldžije su polemiku policijskih stanica prikazali kao vrlo rizičan razdor Zemuna i Novog Beograda. Tekstovi o tome praćeni su mnoštvom sladostrasno zluradih komentara četa dokonih i mahom psihotičnih čitalaca raznih portala ali i veb-izdanja beogradskih žutih i šarenih dnevnih novina.

Marojevićev psihijatar Miodrag Babić u Danasu je objavio na neki način oprezan tekst: da je alkohol toliko ugrožavao njegovog tragično stradalog prijatelja, lečio bi se kod nekog stručnjaka za bolesti zavisnosti a ne kod njega, kognitivno-biheviorističkog terapeuta, pisao je. Zatim je govorio o tome kako je nastojao da izleči koren njegove depresije, čiji je piće bilo tek izraz – puki prateći element – da bi u sledećoj rečenici kontrirao sebi napo minjući da ni na trenutak ne treba smetnuti s uma da se pokojnik, neposredno pre smrti, u nekom od zemunskih kafića napio mimo njihovog dogovora. Glavni razlog za svoj profesionalni neuspeh psihijatar je pripisao pokojnikovoj istrajnosti u zabavljanju s jednom manipulativnom devojkom koja ga je obezvređivala kao i majka, ali na mnogo neotesanije načine. Sličnost tih dveju žena ga je I terala toj devojci. Kao i majka, unosila mu je grižu savest i podvrgavala ga putting downu. Marojević bi se spasio da je poslušao svog psihijatra i ukinuo svaki kontakt s njom, što ne mora da znači da je ona uzročnik njegovog samoubistva. Namerno nedorečen tekst je pobrao desetak polemičnih i podrugljivih komentara na internet-stranici Danasa.

I jeste bilo maštovitijih teza. Izvesni Azil Vračar­ski komentarisao je tekst o Marojevićevom samoubistvu na sajtu B92 tezom da ono predstavlja očajnički pokušaj da njegov počinilac obezbedi mesto u istoriji srpske literature u kojoj još od skoka Branka Ćopića s istoimenog mosta 1984, nijedan autor nije počinio pravi suicid. Sarkastični komentator za svoj post dobio je trocifren broj pluseva. Drugi niknejm je objasnio kombinovano samoubistvo kao životnu posledicu Marojevićevog proznog prvenca gde narator tvrdi da nema nepogrešivog načina da čovek sebi oduzme život; po njemu ozbiljan kandidat za samoubicu mora kombinovati više oblika suicida. Bio je to jedini komentator koji nije dobio nijedan plus, a njegov niknejm odmah je zaboravljen.

Oceni 5