Kako je nastalo samoupravljanje i kako je nestao komunizam

Jedan od izdavačkih događaja sezone jest izlazak iz štampe prvog jugoslavenskog izdanja knjige Milovana Đilasa “Njegoš, pjesnik, vladar, vladika”, u izdanju autorsko-izdavačke grupe ZODNE, koja je ovog ljeta promovirala i rad historičara Vasilija Kalezića “Đilas, miljenik i otpadnik komunizma”. Početkom iduće godine trebalo bi da bude objavljeno kod nas i kompletno memoarsko djelo Milovana Đilasa, u četiri knjige, a uskoro zatim, po svoj prilici, pojavit će se u Poljskoj prijevod Đilasove političke literature (“Razgovori sa Staljinom”, “Nova klasa”, “Revolucionarni rat”, “Vlast i pobuna”). Svakako, ti događaji (ova poplava “zabranjene” literature) ponovo aktualiziraju “slučaj Đilas”, i nevjerojatnu povijest čovjeka po vokaciji književnika, po daru naratora i oratora, po profesiji promašenog političara. Na dnevni red, i pred sud javnosti, opet se vraća taj, nesvršeni student književnosti, rođen 1911. godine u Podlišću kod Kolašina, koji je svoju karijeru vodio, u najmanju ruku, ekscentričnom “krivuljom”: od “religiozne zanesenosti” idejom komunizma, preko “samotnog pobunjenika ideje”, do autora “antikomunističkog manifesta” (“Nove klase”).

Nakon rata, uz Tita, Kardelja i Rankovića, najvažnija politička figura u KPJ, jedna od najmarkantnijih ličnosti u sukobu sa SSSR u povodu Rezolucije Informbiroa i zagriženi zagovornik crnogorske nacionalnosti, prijelazi put od heretika i odmetnika do ideje u čijem je kreiranju i oživotvorenju imao veliku ulogu.

O Đilasu svi “znaju sve”, a zparavo se zna jako malo, a i to, uglavnom, kao kliše: “To je onaj izdajnik”. Recimo: koliko ih je koji znaju da se čitavog života bavio književnošću? Kao i oko svakog čovjeka koji se odrekao svoje slavne prošlosti, iz “dobrih” prešao u “zle” momke, i oko Đilasa se najviše pletu priče sastavljene od poluinformacija, stereotipa i mitologije o “državnom neprijatelju br. 1”.

No, Đilas je istodobno: i čovjek smijenjen 1954. sa svih dužnosti kao “anarhist i revizionist” i osoba koju je strana štampa nazvala “poslijednjim i najvećim istočnoevropskim disidentom, poslije rehabilitacije Saharova”, a također i posljednji živi član kako predratnog, tako i poratnog Politbiroa KPJ. Ta njegova trostruka pozicija dovoljno je bizarna i intigrantna da bi se mogla potpuno ignorirati. U najmanju ruku, on je jedan od najmeritornijih svjedoka naše novije povijesti. Spor rukovodstva KPJ s Milovanom Đilasom izbio je nakon serije njegovih članaka objavljenih u “Borbi” potkraj 1953. i početkom 1954. godine. U njima se on suprotstavlja ustrojstvu demokratskog centralizma u našoj partiji (iako je znao da je to “mlado vrijeme socijalizma”, kad je svaka nedisciplina u ime viših ciljeva morala biti ocijenjena kao revizionizam i sektaštvo), zauzima se za bržu demokratizaciju partijskih odnosa. Po tadašnjoj ocjeni Đilas “kursno” skreće prema “desnoj” socijaldemokraciji (s tih pozicija kritizira jednopartijski sistem kao nedovoljno kritičan i samokritičan) i lenjinističku koncepciju partije proglašava prevladanom (pogodnom, možda, za ratne uvjete), pa predlaže “demokratsku, reformiranu partiju”. Istodobno, žučljivo (mjestimično i pamfletski – član “Anatomija jednog morala”) napada nagomilane negativne pojave u društvu, konstruirajući pojam “nove klase” u socijalizmu (pod tim razumijeva političku birokraciju kao uzurpatora vlasti, iako kao klasa nije vlasnik ni rada ni kapitala). Zbog takvih istupa, pripisuje mu se namjera stavljanja tadašnje partije “u muzej”, a idejna pozicija koju je zagovarao ocijenjena je kao nekoherentna kompilacija raznih teorijskih učenja. U svakom slučaju, ta ishitrena “koketna” razmišljanja Đilas iznosi u doba kada bi ona svakako pogodovala frakcionašenju u partiji, kad jesu bila “istupanja na svoju ruku” i jesu unosila zbrku i zabunu u niže partijske organizacije. Bio je to “početak kraja” karijere predratnog, prekaljenog komunista (koji je za svoje komunističke ideje robijao u mitrovačkom zatvoru), člana Vrhovnog štaba, člana Politbiroa CK KPJ, rukovodioca AGITPROP-a, ministra bez portfelja vlade FNRJ, i predsjednika Savezne narodne skupštine. Razišavši se sa službenom linijom KPJ, i kad je uklonjen s funkcija (pogrešno se misli da je tada isključen iz partije; uskoro će on samoinicijativno izići iz Partije), Đilas ostaje izoliran (“Niko mi više nije dolazio; niti mi se više nije javijao.”) Kao izopćenik društva i partije, čiji je doskora elitni član bio, on, kao vrstu odmazde, počinje objavljivati više spornih knjiga u kojim “falsificira činjenice” i “odaje državne tajne”. Zbog te njegove “kritike komunizma” naše mu je sudstvo dodijelilo dvije kazne zatvora (u kojem je ukupno proveo blizu 10 godina). Tito je ovako ocijenio sva Đilasova idejna laviranja: “Nekad istinski revolucionar, razočaran teškoćama i protivrjednostima socijalističkog razvoja, Đilas je postao renegat komunističkog pokreta. Ponaša se kao uvrijeđena veličina koja ne preza da napakosti svojoj domovini.”

Sećam se, u mom selu, gde nije bilo mnogo nepismenih, svi su seljaci znali napamet “Gorski vijenac”

Postavlja se pitanje kakav je, u biti bio Đilasov revizionizam. On će tek u kasnijim godinama uobličiti nekakvu svoju “idejnu platformu” (približno: moralizam + demokratizam + liberalizam). U doba njegove “pobune” on nije imao, niti je tražio, sljedbenika. U tom smislu nikad nije bilo pokreta “đilasovaca”. Za raliku od tipičnih revizionista socijalizma (kakav je, npr., bio Trocki), koji žele promjenu ideologije “iznutra”, Đilas postaje “kritičar komunizma” tek pošto je prešao “na drugu stranu barikade”, odbacio čitav sistem vrijednosti komunističke ideologije, što znači da njegov zahtjev za promjenom potječe “izvana”. Kod Đilasa je, zapravo, presudno nešto drugo: on se za svoje ideje uvijek borio bez ostatka. Problem je samo u tome što je ideje mijenjao…

Tko je Đilas danas? Gdje je i što radi? U susretu s njim, uz najbolju volju i najživlju maštu, teško ga je doživjeti kao disidenta mučenika. Uostalom, njegovo kritičko političko štivo (ili, antikomunističko, kako hoćete), prodano je u enormnim tiražima (samo “Nova klasa” u tri milijuna primjeraka, na 40 jezika), pa je i zahvaljujući tome postao najcitiraniji jugoslavenski autor u inozemstvu, a te stvari nikako nisu neki preduvjeti za mučeništvo. Đilas je danas dobrodržeći umirovljenik. Novinari koje sačeka u svom prostranom i ukusnom stanu, u centru Beograda, naći će u njemu ugodna šarmantna i elokventna sugovornika. Rođena kozera. U njemu možete vidjeti: davno degradirana general-pukovnika JNA (kome nisu vraćena oduzeta odlikovanja); vlasnika važećeg jugoslavenskog pasoša; ili autora političkog štiva (koje teorijski i nije bog zna što – teško da bi danas nekog “pokvarilo”), ili memoarske literature (koja je zanimljiva i zabavna), ili pisca lijepe književnosti (manje ili više uspjele) i prevodioca Miltonova “lzgubljenog raja”. Jedino ne možete (nakon 35 godina) njegovo izdajništvo doživjeti kao nešto oko čega i dalje treba biti romantičan ili konspirativan.

Možda je zato najbliži istini onaj sud o Đilasu koji kaže da je on bio idealni komunist. Toliko idealan da se pretvorio u vlastitu suprotnost. Ali, bilo je to i vrijeme idealnog socijalizma.

Poslije 34 godine, koliko je prošlo od vašeg pada s vlasti, ove godine objavljena je prva knjiga u Jugoslaviji: “Njegoš, pjesnik, vladar, vladika”. Recite nam nešto o knjizi, uvjetima u kojima je nastajala, izboru teme?

ĐILAS: Imam samo jednu opasku: Prvi moj rad objavljen kod nas posle toliko godina bila je pripovetka “Rat”, štampana pre par meseci u jubilarnom dvobroju “Književnih novina”. Ali, prvo pravo ozbiljno delo što je ugledalo svetlo naših dana jest ova knjiga o Njegošu. To nije naučna rasprava već literarna studija kako sam ja doživeo Njegoša. Prisutno je mnogo nekakvih crnogorskih priča, kako već mi Crnogorci volimo da pričamo, uz analize koje se nisu mogle izbeći, s ozbirom na to da je reč o mudrom čoveku, o misliocu i pesniku. I morao sam, razume se, da ga obuhvatim i kao političara, vladara, tako da je ovo kompletna slika o Njegošu, a koliko je vredna, stvar je kritike.

Kakvi vas osjećaji vezuju za tu knjigu?

ĐILAS: Meni je ona jedna od najdražih koje sam napisao. To je deo mog detinjstva, života. Još kao dečak, “živeo” sam sa Njegošem, čitao ga od osme godine seljacima. Sećam se, u mom selu, gde nije bilo mnogo nepismenih, svi su seljaci znali napamet “Gorski vijenac”. Bila je to posebna atmosfera u kojoj sam i ja rastao. “Gorski vijenac” značio je tamo više od Biblije.

To što posle tolike pauze izlazi baš “Njegoš” kao prva knjiga sigurno nije slučajno?

Krleža je imao potpuno negativno mišljenje o Isidori. On je pamtio njeno držanje s početka dvadesetih godina kada je ona istupala sa pozicija jugoslovenstva ili – kako je to Krleža doživljavao – srpskog nacionalizma

ĐILAS: Ne, nije slučajno. “Njegoš” je jedina knjiga koja ni sa kakve, pa ni političke strane nikako ne može biti sporna. Može biti sporno samo moje ime. Ali, ni najstroža politička procena, ili najnenaklonjenija politička ocena, ne mogu da spore “Njegoša”.

Često su pokušavali da povuku paralelu između vas i Njegoša, misleći, prije svega, na zajedničku poziciju političara i literata. Ima li mjesta toj usporedbi?

ĐILAS: Nema mesta za takvu paralelu. Možda jedino u smislu da sam ja, kao svaki crnogorski intelektualac, naročito onaj koji se bavi pisanom reči, životno vezan za Njegoša. On je naša duhovna esencija. Ako bismo celokupnu našu misao, sveukupno postojanje na ovom tlu, a možda i pre nego što smo mi Sloveni ovamo stigli, ako bismo sve to zgusnuli, našli bismo Njegoša, kako bi to Matija Bećković rekao – “ono što je bilo i što će doći”. Inače, uopšte se upoređivati sa Njegošem, za mene je, u svakom pogledu, ogromno svetogrđe.

Pominjem ovo dvojstvo: političara i literata. Je li neka od te dvije profesije bila greška u vašoj biografiji?

ĐILAS: Sigurno je da je greška to što sam ušao u politiku, ali to je jedna od onih grešaka koje nas obogate, koje vam daju druge dimenzije. Kao i većina moje, predratne, generacije, otišao sam u politiku i posle se iz nje nikako nisam mogao da izvučem, a da se ne osramotim pred svojim drugovima. Istina je da sam posle rata hteo da izađem iz politike, ali drugovi iz Politbiroa nisu tome bili naklonjeni. Još neko vreme – kako je Tito govorio. Onda su došle svađe sa Rusima. Bilo je to pravo vreme za mene! Kao da sam ga čekao.

Njegoš je bio vaša preokupacija i dok ste bili na vlasti. Tada je nastala i vaša prva knjiga o Njegošu: “Legende o Njegošu”, gdje, između ostalog, napadate Isidoru Sekulić i njenu knjigu o Njegošu. Dosta vas po lošem pamte iz tog spora. No, u ovoj novoj knjizi kao da želite da vratite dug Isidori?

ĐILAS: Vasilije Kalezić u Knjizi “Đilas, miljenik i otpadnik komunizma” kaže da sam postao isidorista. To nije tačno. To s pravom konstatuje i Zoran Gavrilović u recenziji ove druge knjige o Njegošu. Istina je, ja sam prema Isidori bio nepravedan kao prema piscu. Naime, tada sam branio Partiju i partijsku ideologiju. Pojava jedne takve sugestivne, lirične knjige, kakva je bila Isidorina, imala je jak uticaj i van intelektualnog, nepartijskog kruga. Bila je uplivna i na intelektualni partijski krug. Posredni povod za “Legende o Njegošu” dao mi je Mihajlo Lalić koji je hvalio Isidoru preda mnom, a ja sam otprilike, reagovao na način: “Kako možeš da hvališ jednu idealističku knjigu koja hvali nekakve mistične, nacionalne, mitove?”

Priča se da je Isidora zbog vas spalila drugi dio svojih neobjavljenih rukopisa o Njegošu?

ĐILAS: I ja sam to čuo, ali ništa, pouzdano o tome ne mogu da vam kažem. Inače, sa Isidorom sam pokušao da uspostavim kontakt. Doduše, posle jednog mog člančića u “Borbi” protiv njene knjige. Telefonirao sam joj, ali ona nije htela da razgovara sa mnom, što me je još više gurnulo u jedan, kako da kažem, aktivniji stav, da pitanju pristupim temeljitije. Naime, temeljitije sa marksističkog i partijskog gledišta.

U toku pisanja “Legende o Njegošu” o Isidori ste se konzultirali i s Krležom.

ĐILAS: To je bilo usputno. Krleža je imao potpuno negativno mišljenje o Isidori. On je pamtio njeno držanje s početka dvadesetih godina kada je ona istupala sa pozicija jugoslovenstva ili – kako je to Krleža doživljavao – srpskog nacionalizma. Nije je cenio ni kao pisca. Upotrebio je izraz “punjena ptica”.

Krleža je bio i član redakcije “Nove misli”, časopisa koji ste vi pokrenuli i koji je imao najveći utjecaj na sva važnija kulturna događanja s početka pedesetih godina. Kad je došlo do ideje da se formira časopis?

ĐILAS: Krleža je u “Novu misao” ušao na svoj vlastiti zahtev, tamo negde pred kraj njenog postojanja. lnače, “Nova misao” nastala je iz diskusije između Skendera Kulenovića, Bore Drenovca, Oskara Daviča, mene i, delom, Milana Bogdanovića, da treba stvoriti jedan časopis čija bi osnovna orijentacija bila marksistička, ali postavljena šire od svih marksističkih časopisa. U njemu bi bile otvorene mogućnosti čak i drugim gledanjima koja ne bi bila suprotstavljena socijalizmu, revoluciji, osnovnim postavkama Partije, ali koja bi kritički pristupala svim pojavama. Ideja se stvarala u jednoj fazi naših konfrontacija s lenjinističkom ideologijom, fazi osamostaljivanja našeg komunističkog i intelektualnog – marksističkog pokreta od sovjetskih shema. Kako je “Nova misao” zbog mog članka “Anatomija jednog morala”, objavljenog januara 1954, došla u sukob sa Partijom, dalji je njen rad obustavljen.

Vi ste bili jedan od aktera žestokog međuratnog sukoba na književnoj ljevici? Glavni lik oko koga su se “ukrstile” sablje bio je Miroslav Krleža, njegov razilazak sa službenom linijom Komunističke partije u pitanjima uloge umjetnika u revolucionarnim zbivanjima? Šta biste nam danas rekli o srži tog sukoba i o Krležinim istupanjima?

ĐILAS: Razilaženje s Krležom počelo je nešto ranije. Ja i sada mislim da Krleža nije bio čvrst marksista. Marksizam je za njega, bio jedna od doktrina, verovatno najbliža, s obzirom na to da je pomoću te doktrine izvedena oktobarska revolucija, čiju je blizinu osećao i što je vezano za njegova lična i književna iskustva iz Prvog svetskog rata, iz one klanice koju je Krleža opširno kroz svoja dela obrađivao i vrlo duboko preživeo. Naravno, takvo njegovo poimanje marksizma, gledajući danas, ne bi mu se moglo upisati u manu, ali, gledajući iz onog vremena, kada smo mi dovršavali revolucionarnu Partiju, to se činilo kao ogroman nedostatak. O odnosu između mene i Krleže ja bih vam sasvim ukratko odgovorio. Krleža se na mene naljutio kad je čuo da sam ja u svojim memoarima napisao kako ga je Mile Budak, ideolog ustaškog pokreta, oslobodio zatvora i tada potapšao po ramenu: “Ne brinite, Fric, sve će biti dobro”. To se inače pričalo u CK Hrvatske. Počeo je da piše netačne stvari. Na primer, da bih ga ja ubio; da sam poručivao kako je ruka Agitpropa dugačka itd. Onda je počeo i s tom pričom o “Maderi” (u čijoj je, zgradi bio Agitprop CK Jugoslavije) kako sam ga ja posle rata dočekao namršten, u čizmama, šetajući od zida do zida; i da sam mu tada, navodno, rekao da bi, možda, bio i ubijen da je u toku rata došao u partizane. Možda sam ja tada rekao da se eventualno moglo i svašta dogoditi da je naleteo na neku neupućenu skojevsku ili partizansku grupu, ali nikako da su mu tu sudbinu nametnuli partijski vrhovi, jer takva budalaština nikom nije padala na pamet.

Šta je za revolucionara u ratu veća sloboda od same revolucije, od puške? Suditi kome hoćete po revolucionarnim principima!

Drugo, nama je Krieža bio potreban za vreme rata, više nego mi njemu. Molim vas, pa mi uzimamo Nazora, Augustinčića (koji je pravio Pavelićevu skulpturu), a da nećemo Krležu koji je evropsko ime! Tako je, ustvari, Krleža posle ovakvih priča pao u onu svoju uobičajenu ljutnju kad gubi racionalne granice. Gledajući unazad, s literarne tačke gledišta, Krleža je imao pravo – u smislu da literaturu treba odvojiti od politike, da je ona samostalna delatnost. Ali, nije imao pravo kad je sve koji se s njim ne slažu proglasio glupacima, netalentima, nepismenima. To nije tačno, ne može to da kaže, na primer, za Zogovića, Jovana Popovića. Uostalom, ni oni oko Krleže nisu bili mnogo talentovaniji, s izuzetkom jednog ili dvojice (Oskar Davičo bio je talentovan, i Ranko Marinković, koji i nije bio angažovan u tim čuvenim polemikama i partijskim svađama, i to je sve)…

Razumljivo, kao i oko svakog velikog čoveka, oko Krleže se skupljala neka vrsta kamarile, koja je vlastite nedostatke nadoknađivala njegovom veličinom. Razlika između nas i Krleže bila je, ustvari, samo u pitanju revolucionarnog kursa.

Da li biste danas s istim uvjerenjem ponovili svoje rečenice upućene nekad Krleži da “svet posmatran iz salona, mora biti svet salona”. I, “da puška katkad znači veću slobodu i od najslobodnijeg pera”?

ĐILAS: Ja i danas tako mislim. Šta je za revolucionara u ratu veća sloboda od same revolucije, od puške? Suditi kome hoćete po revolucionarnim principima! Nemate nikakvih drugih granica osim same revolucije i njenih interesa, nemate drugih strasti! Mimo toga sve nestaje, sve se stapa u tu jednu suženu, neodoljivu celinu koja vas vodi u smrt, ili u pobedu.

Kažu da i danas pomalo gajite u sebi suženu, dogmatsku, svijest revolucionara?

ĐILAS: Smatram da to danas nije tačno. Ali i danas mislim da su revolucije uopšte nemoguće bez fanatizma, ma koliko sam fanatizam inače bio negativan. On u revolucionarnim procesima ima određene kvalitete. Tada se celokupna realnost određuje prema nekoliko viših principa i ideala, dok sve drugo postaje sporedno.

Kako biste nam predočili ideale vaše generacije kojima ste se zanosili u vremenu između dva rata i nakon pobjede socijalističke revolucije? U čemu ste, ustvari, vidjeli svoju misiju?

ĐILAS: Verovao sam tačno u ono što piše u mudrim knjigama koje smo čitali. Odnosno, bio sam vernik komunizma. Verovao sam, na primer, da je besklasno društvo moguće. Znao sam da do toga nećemo stići lako, da ćemo prolaziti kroz teške borbe, da se moraju učiniti mnoge nepravde, ali sam, uza sve to, verovao da će, na kraju, biti baš onako kako smo mi zamišljall.

Kakva bi bila sudbina KPJ da nije bilo Drugoga svjetskog rata?

ĐILAS: Da nije bilo Drugoga svjetskog rata, Komunistička partija u najboljem bi se slučaju vremenom legalizovala (ako bi došlo do demokratizacije u Jugoslaviji), i imala bi jedan broj poslanika u Parlamentu (ne mogu reći koliki ne verujem da bi spadala u veću partiju). Prema mom uverenju, ne bi bila tako jaka kao Hrvatska seljačka stranka, niti kao srpska građanska partija, jer ne bi imala toliki uticaj u narodu.

Šta se onda promijenilo za samo četiri ratne godine?

ĐILAS: Promenilo se to što su komunisti bili jedna jugoslovenska partija koja se borila za obnovu Jugoslavije kroz parolu bratstva i jedinstva, nacionalne ravnopravnosti. Ona je bila protiv masakra na nacionalnoj liniji, ona je oživela duh otpora protiv tuđih u onom najborbenijem delu naroda. Postojali su, također, i specifični politički uslovi. Na primer, u Hrvatskoj se javlja ustaštvo i genocid nad Srbima, zatim u Srbiji je narod nezadovoljan što su vladajući slojevi proigrali njegovu ratnu i državnu prošlost, a slična je situacija i u Crnoj Gori.

Vi ste, znači, vjerovali da može doći do spontane promjene “historijske” svijesti u svim slojevima stanovništva na čije čelo je trebalo da stane Komunistička partija?

ĐILAS: Razume se da sam verovao. A to se odnosi i na sve rukovodeće drugove. Verovali smo, na ovaj ili onaj način. Neko više emocionalno, neko racionalno, neko kroz konkretni program, ali to su bile samo individualne razlike koje su se gubile na opštem planu revolucionarne realnosti. U samoj orijentaciji, u samoj veri, nije bilo razlika.

Ušao je mladić kome je islednik rekao da ga u tom i tom selu optužuju da je zaklao četvoro. Mladić se na to obrecnuo: “Nije istina, zaklao sam samo dva!” Nakon ovoga sam i ja ućutao i digao ruke

U vašoj knjizi “Revolucionarni rat” (na engleskom “Wartime” – “Ratno doba”), čije se prvo izdanje očekuje početkom iduće godine, vi, između ostalog, spominjete i našu delegaciju koja je išla na pregovore s Nijemcima 1943, u kojoj ste se nalazili vi, Koča Popović i dr. Vladimir Velebit. Uzimajući u obzir da ovakvi pregovori ne predstavljaju nikakav vis major u ratnim taktikama, zašto se o tome uporno šutjelo?

ĐILAS: Da, to se skrivalo radi savršenije, lepše slike, radi naše totalne čistote, radi ratne nepomirljivosti, a posebno zbog idealizovane slike o samom vođstvu. Razume se, ako gledate sa jednog čisto pragmatskog političkog giedišta, tu nema nikakvog greha. U ratu se svi tuku i svi pregovaraju. Nama se također desilo da smo u jednoj teškoj situaciji pokušali da nađemo nekakav privremeni izlaz. Danas, gledajući iz ovog ugla, smatram da su pregovori o primirju bili greška. Ja sam i tada, u vezi s tim, osećao nekakvu nelagodu, nervozu, nesigurnost, ali ne mogu da kažem da sam bio protiv. Uostalom, rekao sam vam da su to bila vremena u kojima su se potirale sve naše sumnje, slabosti, strahovi i neverice. To je moguće doživeti samo u ratovima.

Na provokativan način u svojim memoarima govorite o taktičkoj, ideološkoj, psihološkoj i etičkoj strani problema strijeljanja zarobljenog neprijatelja. Sa stanovišta morala, to posebno šokantno djeluje u epizodi koju spominjete u “Revolucionarnom ratu”, kad su partizani u Sloveniji 1943. godine osvojili jedno utvrđenje i zarobili oko 700 tzv. “domobranaca” (kontrarevolucionarne, prookupalorske formacije, slične četnicima u Crnoj Gori, prema M. Đilasu). Navodite da su partizani “u času nacionalnog slavlja zbog sloma Italije, pobili sve zarobljene iz Turjaka”. Kad ste pitali Kardelja zašto su tako postupili, zar su morali baš sve da ih pobiju, on vam je, navodno, odgovorio: “To će ih demoralizirati”!? U knjizi ste, dakle, izrekli misao da su masakri plod ogorčenja boraca i procjene voda?

ĐILAS: Taj podatak o domobrancima, prema istoričaru Pleterskom, kasnije se pokazalo, nije sasvim točan. Nisu ih sve pobili, nego je bilo govora o tome. Pobijene su vođe, a jedan deo osuđen je na zatvor. Međutim, kako partizani svoje zatvore nisu imali, kada je došlo do nemačke ofanzive, nije se znalo šta sa zarobljenicima uraditi, pa su i oni postreljani, uprkos presudi. Ovu ispravku ističem jer sam pročitao recenziju Pleterskog na “Revolucionami rat”. Želim da kažem da su streljanja u ratu neizbježna. Sećam se kad smo postreljali čitavu jednu četu ustaša u Livnu. U tome zaista ima, sad govorim kao pisac, nečeg neizbežnog i nečeg vrlo tragičnog. Gledao sam te mladiće ustaše… U najlepšim godinama, lepi, naš narod… Tada sam isledniku rekao: “Izdiferenciraj, ne streljaj sve”. On mi je rekao da samo sednem i slušam. Pozvao je sledećeg na saslušanje. Ušao je mladić kome je islednik rekao da ga u tom i tom selu optužuju da je zaklao četvoro. Mladić se na to obrecnuo: “Nije istina, zaklao sam samo dva!” Nakon ovoga sam i ja ućutao i digao ruke.

Međutim, upravo vi ste često bili prozivani kao jedan od partijskih vođa kome su pripisivane suviše represivne mjere u toku rata u Crnoj Gori (da ste naređivali strijeljanja bez konzultacija s Partijom i slično)?

ĐILAS: Ne, to nije tačno. Ja nisam bio u Crnoj Gori u tom najoštrijem periodu, a to prepustimo istoriji. Čuo sam da mi pripisuju mnoge stvari u vreme kad nisam mogao biti u Crnoj Gori, ali to potiče iz kasnijih političkih kampanja protiv mene. Ukratko, otvoreno: nisam bio ni gori ni bolji od drugih vođa: sve što sam radio, radio sam za Partiju i Ideju.

Je li točno da su ideali komunista bili tako veliki da do danas, nikada, ni zbog čega iz tog vremena niste osjetili kajanje? Zar zaista postoji nekakav “sindrom komunističkog nekajanja”?

ĐILAS: Po mom mišljenju, ako gledate događaje u celini, nema kajanja ni kod jednog pravog komuniste. Ali, ako ulazite u pojedinačne slučajeve, pojedine događaje, osećate da vam je žao što je bilo ovako, a ne onako – moglo je biti bolje, blaže, praktičnije… U celini, osećali smo se istovremeno kao robovi i kao kreatori zbivanja oko nas. Naša svest biia je identična s onim što smo radili, naše emocije stopljene u ono u šta smo verovali. Ta je, ustvari, situacija u kojoj se prevazilazi okvir religiozne kategorije kajanja. Gledajući sada unazad, rekao bih da je revolucija najveće zlo koje može da zadesi jedan narod, ali da su istovremeno revolucije u svakom narodu s vremena na vreme neizbežne.

Kome zapravo “pripada” revolucija? Vama? Našoj djeci? Narodu? Povijesti?

ĐILAS: Narodu. Revolucija pripada narodu i istoriji. Ona će svoje pravo mesto dobiti tek kad se završe sve podele koje još traju. Tek kada revolucija postane samo tema intelektualnih polemika između istoričara. Na primer, Francuzi do dana današnjeg diskutuju o tome da li im je ili nije zaista bila potrebna revolucija u onom sjajnom, najboljem, kraljevstvu kakvo je bilo francusko.

U redu. Rat je završen. Revolucija se nastavlja u miru. Vi aktivno sudjelujete u izgradnji novog društva. Iznenada, jednog dana mijenjate svoj ideološki kurs, iznenađujući svoje dojučerašnje istomišljenike, možda čak i sama sebe. U seriji članaka u “Borbi” potkraj 1953, predlažete bržu demokratizaciju društva, pluralizam mišljenja, opoziciju u Partiji. Ukratko, vaše stanovište ocjenjuje se približno kao desno socijaldemokratsko. Na Trećem plenumu, koji se zakazuje povodom “slučaja Milovana Đilasa”, vi se, medutim, odričete svojih novih uverenja, priznajući, izmedu ostalog, da i nisu originalno vaša?

Ja se i danas osećam revolucionarom, ne u smislu da bih sad pravio neku revoluciju, nego u intelektualnom smislu – u totalnom negiranju komunističkih poredaka, odnosno “realnog socijalizma”

ĐILAS: O meni često pišu da sam kontroverzna ličnost, a to vidim i u kontekstu vašeg pitanja. Međutim da sam ista ličnost od početka do kraja, ali sam menjao ideje u “skladu” sa saznavanjem, poimanjem stvarnosti. To se dešavalo kroz dužu evoluciju i vrlo mučno, vrlo bolno. Ja se i danas osećam revolucionarom, ne u smislu da bih sad pravio neku revoluciju, nego u intelektualnom smislu – u totalnom negiranju komunističkih poredaka, odnosno “realnog socijalizma”. U stvari, mislim da u njemu ničeg nema što ne bi trebalo promeniti. Neću reći da treba menjati roman Dobrice Ćosića, skulpture, slike koje su stvorene, ali u ekonomskom, političkom, socijalnom smislu treba menjati – ne razoriti, jer svud ima neko malo jezgro iz kojega bi moglo dalje da se ide. A kako je došlo do te promene kod mene, pitaćete? Vrlo postupno – kroz događaje, kroz saznanja, posmatranja, zbivanja u Jugoslaviji u kojima sam imao aktivnu – da ne kažem vidnu – ulogu. Odmah posle rata, to hrljenje komunista ka vilama, automobilima, letovalištima – sve to me je od samog početka šokiralo kao pravog komunistu, mada sam i ja u svemu tome učestvovao, jer se nisam mogao izdvojiti. Hteo sam da se povučem, i da nije izbio sukob sa SSSR-om, ja bih se povukao, zarađivao kao pisac i bio jedan od intelektualnih cinika, koji na sve to gleda sa sarkazmom i ironijom.

Bi li vas i u tom slučaju objavljivali?

ĐILAS: Bi. Ne bih ja išao u nekakav veliki sukob, jer bi mi do svesti došlo samo to da nešto nije dobro, da to nije ono što smo hteli. lli, kako danas stari komunisti kažu da to nije ono za što smo se borili. Za razliku od ovih današnjih, starih komunista, ja kažem: mi smo se baš za to borili. Takva ideološko-politička struktura nije mogla dati druge rezultate, a činjenica je da smo mi bili u iluziji da pravimo jedno drugo, savršeno, društvo. Uostalom, ta iluzija samo je znak naših nedostataka, slabosti. Neću reći da su naše subjektivne želje bile takve kako je sve ispalo, ali, molim vas, šta smo i mogoli da očekujemo kad nam je prvi posao bio da razdelimo vile na Dedinju što je tačno vodilo u ovakvu današnjicu. Ali da se vratim mom odvajanju od Partije. Kad je izbio sukob sa SSSR-om, sa zemljom koja je meni bila apsolutni ideal, svi smo bili šokirani. Znao sam da je to zaostala zemlja, da ima mnogo nasilja, ali sam sebe tešio da sam prema jednom takvom cilju ne može ići bez muke. Pred očima mi je bio jedan daleki ideal, kao i svima ostalima. A onda, kada je izbio sukob, naročito me je šokirao taj imperijalistički, osvajački, pritisak. To je bio prvi prelom sa mojim komunističkim nadahnućima.

Stvarali ste novo društvo? Jeste li, uz dobru volju, imali i znanja za to?

ĐILAS: Pa, vi znate da nisu bila velika, da su se zasnivala na jednoj skučenoj marksističkoj doktrini, a kod nas je u toj doktrini prevladavala staljinistička varijanta. Znanje onih koji su vodili ekonomiju bilo je prosto-naprosto bedno. Ponešto su znali oni ekonomisti koje smo zvali buržoaskima, bili su to da pripomognu u stručnom smislu, ali niko ih tada nije cenio, ni uvažavao njihova mššljenja.

U razdoblju od kraja rata do 1954. Kardelj i vi bili ste nakakav ideološki dvojac s kormilarom! Je li se to odnosilo i na ekonomiju?

ĐILAS: Ne, ja nisam bio čovek koji se bavio ekonomijom. Njome sam se počeo zanimati tek godinu-dve pre mog pada. Naime, to sam počeo da povezujem s ostalim ideološkim i teorijskim razmišljanjima o socijalizmu, i o tome da ova boljševička varijanta socijalizma i nije socijalizam. U toj funkciji bila su moja ekonomska znanja. I danas, kad me strani novinari pitaju o ekonomiji, kažem da ja o tome ne znam mnogo, ali ne znaju ni oni “gore”, pa smo na istom.

Znači, pedesetih godina kad počinje uvođenje samoupravljanja…

ĐILAS: Ne, ne znam, ne znam. Početna je ideja o samoupravljanju moja, ali su to posle razradili Kidrič i Kardelj, a ne ja. Ideja mi je bila da bi sistem trebalo uprostiti: da radnicima sve prepustimo u fabrikama, a mi da uzmemo samo porez. Ustvari, kao u zapadnim preduzećima, s tim što bi svojinski odnosi ostali socijalistički. To je ideja o kojoj se i danas raspravlja. Ako me pitate da li će uspeti, da li će se realizirati, reći ću vam da neće. Ceo ekonomski program naše vlade, pa ni srpske vlade (koji je daleko bolji od onog savezne vlade) ne može da uspe zato što je kod nas – uprošćeno govoreći, ekonomija organ vlasti, nasuprot Zapadu, gde je vlada organ ekonomije. Povodom samoupravljanja, ispričaću vam kako mi je uopšte pala na pamet ideja o njemu. Video sam naglo i skandalozno množenje birokratije i papira, pa mi je palo na pamet – čitajući Marksa – da bi se sve to moglo uprostiti. Dobro se sećam da sam sedeo u automobilu s Kidričem i Kardeljem. Pred mojom vilom (mislim: državnom “mojom” vilom). Padala je kiša; i mi smo dugo pričali. Tada sam im rekao za svoju ideju o samoupravljanju, pomoću koga bi se mnoge stvari mogle uprostiti. Njihov je komentar bio da je za to rano, da je ideja dobra po sebi, ali preuranjena. Posle dva-tri dana telefonira mi Kidrič i kaže: “Ustvari, ono je dobra ideja. Može to!” Zatim se i Kardelj složio, pa smo počeli na tome da radimo.

Pesimistična je moja vizija čoveka. Ja smatram da je čovekova sudbina tragična, da svoju tragičnost može da prevazilazi borbom za ljude, za svoj narod, za ideale

Nije li se toj ideji prišlo pomalo amaterski, laički i brzopleto?

ĐILAS: Amaterski? Da, ali u kom smislu. Amaterski, ako gledate sa stanovišta moderne, efikasne ekonomske misli, ali ako gledate sa stanovišta ideologije, to nikako nije amaterski. To je potpuno uklopljeno u savršenstvo te ideologije.

Vi ste začetnik ideje i o višepartijskom sistemu, odnosno legalne opozicije unutar jedne partije. Vaš je prijedlog bio da se legalizira različitost mišljenja, da se uvede slobodna diskusija o svim pitanjima?

ĐILAS: U to vreme, 1953, u mojoj glavi ne postoji koncepcija nekakve druge partije. Tačno je ono što ste vi formulisali – ja sam želeo slobodnu diskusiju i slobodna strujanja u Partiji, a ne nekakvu frakciju. Želeo sam, jednostavno, nekakav model socijalizma, različiti od sovjetskoga. Do mog smenjivanja, 1954, dalje od toga nisam išao. Tek posle Plenuma moja misao naglo počinje da dolazi do unutrašnje konvulzije i krize. Tada počinjem da razmišljam o drugim rešenjima, drugim vizijama. Imate na umu da ja “Novu klasu” dovršavam 1956, i to je još marksistička knjiga, marksistička kritika staljinizma i komunizma, njena struktura je marksistička. U to vreme, mogu prihvatiti, postajem revizionista u odnosu na lenjinizam, ali ne i revizionista u odriosu na socijalizam uopšte. Kao što nisam bio revizionista ni u smislu kako me tretirao Kardelj. (Potegne Bernštajna – koga ja nikada nisam čitao pa izjavi da sam ja bernštajnovac.) To je dokazivao čitavim nizom sličnih misli, ali to možete naći kod svakog napada na svakog čoveka koji pokušava da se izvuče iz jednog normiranog, dogmatskog, sveta.

Jeste li vi onda, na kraju, uopće revizionist?

ĐILAS: Ja mislim da nisam revizionista. Nisam želeo da revidiram koinunizam već da ga kritikujem.

Kako se to slaže s ocjenama Lešeka Kolakovskog o vama u njegovoj knjizi “Glavni tokovi marksizma”? Po njemu, ne možete biti revizionist komunizma, jer ga ne kritizirate s komunističkih pozicija?

ĐILAS: Kolakovski revizionizam upotrebljava u smislu negacije, i tu se slažemo. Ja do dana današnjeg nisam napustio teren socijalizma, ali za mene je on danas ono što bismo, uslovno, nazvali socijalnim – želja za pravednijim i slobodnijim svetom, nastojanje na pravednijoj raspodeli dobara. Očevidno je da marksisti veruju, odnosno da su verovali, da se nacionalizacijom, uglavnom, svi problemi rešavaju. To nije tačno, jer s nacionalizacijom nastaje privilegovani sloj političkih i drugh birokratija. U “Novoj klasi” pišem da su u socijalizmu neke stvari dobre, a ne sve. Moja je pozicija uopšte pozicija IZMEĐU. Tako ni marksizam ne napuštam do kraja, napuštam samo marksističku doktrinu kao uokvirenu i definitivnu, kao nešto poput Biblije, ali cenim i dalje Marksa kao mislioca, osobito kao istorijsku pojavu. Razlika između mene i Kolakovskog jeste u tome što sam se ja razvijao pretežno kroz praksu, pa iz tih saznanja išao ka nekakvim teorijama, dok Kolakovski ima mnogo više filozofskog obrazovanja, ali nedovoljno praktičnog iskustva. U koncepciji Kolakovskog vizija je sve pesimističnija, dok je kod mene vizija društva, naroda, optimističnija. Pesimistična je moja vizija čoveka. Ja smatram da je čovekova sudbina tragična, da svoju tragičnost može da prevazilazi borbom za ljude, za svoj narod, za ideale. Taj moj borbeni tragizam povezuje me i s Njegošem.

Obračun sa mnom bio je potpun i žestok, kako od strane onih koji su imali drugačije mišljenje, tako i od onih koji su se do juče sa mnom slagali

Kakvu ste ideju imali, i kakav ste cilj htjeli postići serijom članaka u “Borbi” u kojima kritizirate devijacije u našem društvu i nudite neka druga rješenja?

ĐILAS: To su bili pokušaji da utičem na razvijanje kritičnijeg prilaza u našoj stvarnosti. Razume se, počela su zuckanja protiv tih mojih članaka, ali ja sam mislio da će se na tome, odnosno na polemikama s mojim gledanjima, i završiti. Tako sam još mislio i kad je zakazan Plenum, verovao sam da je u Partiji prevladana monolitnost i da ću ostati član CK. Međutim, obračun sa mnom bio je potpun i žestok, kako od strane onih koji su imali drugačije mišljenje, tako i od onih koji su se do juče sa mnom slagali.

Ustvari, vaše samopouzdanje i više samoljublje bilo je golemo?

ĐILAS: Da li je u pitanju bilo moje samoljublje, ja ne mogu da ocenim. Imao sam nekakve ambicije hoda ka vlasti, ali su one bile sporedne i potisnute. Zato su “ambicije” da iskažem ono što mislim neodoljive – bile su jače od mene i da nije tako, ja to sve ne bih ni radio.

U to poratno vrijeme uživali ste glas izvanredna govornika. Zato je vaša slaba, neargumentirana i nedosljedna obrana u toku Plenuma bila razočaranje za sve koji su vas slušali, a vama, vjerojatno, ostavila gorak ukus u ustima? Je li ta neprincipijelnost bila samo jedan od mogućih oblika uvijek dramatičnog “opraštanja s vlašću”?

ĐILAS: Smatram da je to sudbina svakog komunista, istinskog komuniste, koji dođe u sukob sa svojom vlašću. Komunizam ne postoji bez prakse, bez partije, čim se odvojite od prakse i od partije, vi postajete ništa. Odvajanje od “apsolutnog” ideala, od “ideala” prakse – to je praznina totala, u kojoj sam i ja postajao ništa. Najviše me ipak pogodio sukob sa mojim drugovima od kojih sam očekivao više razumevanje. Tada, na tom Plenumu, kod sebe sam otkrio i crtu mazohizma – kad je sve loše, bar nek bude najgore, kad liči na moskovski proces nek tako i bude. Tada sam osećao i strah, ali ne onaj fizički, već strah od ništavila, od nemogućnosti da bilo šta kažete u vreme kad imate još mnogo toga da kažete. Svejedno, u momentu kad je Plenum završen, dok sam izlazio iz sale, shvatio sam da sam tim “pokajanjem” počinio, možda, najveću životnu grešku.

Tek tada zapravo počinje vaša karijera disidenta?

ĐILAS: Tada sam krenuo dalje. Nisam više imao nikakvih kolebanja.

Kako biste protumačili dio iz napada Moše Pijade na vas na Plenumu, gdje kaže da je moral Milovana Đilasa takav “da se oslobodi svakog rada, i dok njegovi najbliži drugovi grcaju pod teškim teretima državnih i društvenih poslova, on sedi i piše i piše… Trinaest članaka za 17 dana!”?

ĐILAS: Ta Mošina primedba ne spada u to što mislite. Potcenjivački stav prema intelektualnom, nego je to, naprosto, frakcijsko otrcavanje. Spada u red onog gubljenja mere u frakcijskim borbama među komunistima, kad komunista siđe sa onog svetog i jedino ispravnog trona. I Moša je tako, u toj borbi, uzeo bilo šta za metu napada. Pre svega, Moša se ranije slagao sa mojim člancima; ali je preko noći kad je počeo Plenum, skupio sve jade koje je ikad imao protiv mene i sručio ih. Da nađe pravi motiv za napad, nije bilo lako, jer je sam u to vreme obavljao sve svoje partijske poslove. Drugo, nije tačno ovo: “13 članaka za 17 dana”. Preterao je.

Moša vas je napao da ste na tome dobro i zaradili?

ĐILAS: Dobio sam 220.000 dinara. Tada je to bila velika para. Ali, Moša tada nije znao da sam poklonio Nikšićkoj biblioteci. Međutim, ništa ne košta da me optuži i onako, napamet. Ja se od toga nisam branio – branio me Dedijer. A kad smo već kod tih para, u početku sam bio bez ikakvih primanja, još ni moja supruga Štefica nije radila, kad ti Nikšićka biblioteka meni vrati te pare i kaže: neće prljavi, izdajnički novac. A moja majka, pametna crnogorska seljanka, na to će: “Bog ih blagoslovio, inače sada para nemamo”.

Rešenja se mogu naći na liniji poštovanja unutrašnjih razlika, i traženja onog što je zajedničko – kroz efikasnu saveznu vladu

Vaš ideološki “preobražaj” završava se na potpunom negiranju socijalizma svih njegovih prednosti. Recimo, na što mislite kad kažete da socijalizmu nema spasa?

ĐILAS: Mislim na to da će u komunističkim državama uvek ostati jake totalitarne struje koje neće dozvoliti mirne demokratske prelaze. Ja danas ne razmišljam više u terminima kapitalizam-socijalizam, nego o kategoriji efikasne privrede, i o demokratiji u smislu ljudskih prava. Zato ne smatram da sam po uverenju socijaldemokrata u smislu zapadnog značenja te reči, već pristalica demokratskog socijalizma. Sa zapadnim socijaldemokratima slažem se samo oko pitanja ljudskih prava i građanskih sloboda… Danas se i kod nas od republike do republike živi različitim političkim životom, i ja verujem da je to proces koji nije moguće zaustaviti. Uostalom, i ne treba ga zaustavljati. Rešenja se mogu naći na liniji poštovanja unutrašnjih razlika, i traženja onog što je zajedničko – (kroz efikasnu saveznu vladu). Znači, po meni, treba imati slobodne republičke i nacionalne identitete i zajedničku vladu koja te identitete ne bi ugrožavala. Želim samo da podvučem da ovaj svoj sud dajem kao građanin ove zemlje, a ne kao neko ko se profesionalno bavi(o) politikom.

Vaša sudbina “obilježena” je nastupanjima s vlastitih pozicija. Sami bez drugih, i sami protiv svih? Opozicioni vuk samotnjak?

ĐILAS: To je tačno. Mislim da sam ja Crnogorac, autentični. Naime, Crna Gora ima mnogo više specifičnosti nego što to misle Srbi iz Srbije koji su nacionalistički orijentisani. Po njima, sve je to isto – Srbin. Mi jesmo Srbi, ali se dosta i razlikujemo. Po tome što Crnogorac ima jače istorijsko pamćenje, tradiciju, određene specifičnosti u psihologiji. Vidite, ja sam, u osnovi, disciplinovan čovek, najdisciplinovaniji što možete zamislite. Kad je bilo u pitanju upravljanje nekim forumom, ja nisam imao posebnih ambicija, već sam samo radio ono što mi je bilo naređeno. Ali, ujedno i paralelno s tim, bio sam svojeglav – tu ste sasvim u pravu. Bio sam i ostao individualac. Kako je primetio jedan strani novinar: “Vi na svim slikama stojite negdje po strani to ne može biti slučajno.

Danas su postale aktualne promjene koje ste vi svojedobno zagovarali: pluralizam mišljenja, demokratizacija u socijalizmu?

ĐILAS: Pluralizam mišljenja o kome se ovde priča posledica je jednog neuspeha komunističke politike u dugom periodu. I ne samo pluralizam mišljenja već i politički pluralizam kakav danas već imamo u Jugoslaviji, samo u nerazvijenoj formi. Recite, šta su vam danas ove republičke partije ako ne politički pluralizam? Kad je reč o demokratskom socijalizmu, ima ga ovde-onde, više u idejama. Ne verujem da se do njega, tako apstraktno zamišljenog, zaista može doći. Jer, kakav je demokratski socijalizam koji ne dozvoljava višepartijski sistem? Za mene je demokratski socijalizam samo onaj koji daje ista prava i drugačijim ideologijama. Inače se socijalizam – bolje reći “socijalizam” uvek na kraju pretvara, u najboljem slučaju, u autoritarni, ako ne u totalitarni režim.

Je li politički pluralizam donio favoriziranje tema nacionalnih pripadnosti? Na primer, kako biste vi objasnili val potenciranja slovenačke “samobitnosti”?

ĐILAS: Kod Slovenaca se u ovom veku razvija, a u Drugom svetskom ratu kulminira, osećanje nacionalnog, državnog, identiteta. Potreba za državnošću. Recimo, Srbi su u to vreme već imali svoju državu, pa kroz revoluciju nisu imali potrebe za potvrđivanjem svog nacionalnog identiteta (za Srbe se on čak i smanjuje). Zato temu “slovenačke samobitnosti” smatram nastavkom tog istog procesa, samo što danas veću ulogu igraju ekonomski faktori. I strah od unitarizma, koji smatram neopravdanim. Nema nikakvih izgleda da Srbi ugroze Slovence, ni govora o nekakvoj srpskoj hegemoniji ili unitarizmu. O tome treba razmišljati u drugom smislu. Strah od unitarizma ustvari je strah od Armije kao organizaciono i partijski centralističke forme. Čitava se Partija raspala na nacionalne partije, jedino kod Armije to nije slučaj. Slovenci osećaju strah od armijskog unitarizma. Pošto je u Armiji većina Srba, to se onda u njihovoj svesti redukuje na strah od srpskog unitarizma, mada u vojsci nema pomena, bar ne javno i aktivno, o nekakvom srpskom nacionalizmu. Druga stvar koja im je bolna jest to što je koncepcija sadašnjeg srpskog partijskog rukovodstva identična sa armijskom koncepcijom u smislu monolitne, centralizovane strukture. Srpska partijska koncepcija nastavak je titoističke Partije, iz koje su Slovenci već izašli.

Ne verujem da bi sam demokratski poredak u Jugoslaviji automatski rešio pitanje Kosova, ali bi se otvorio proces u kom bi Albanci počeli realnije da gledaju na Jugoslaviju – kada bi im kakvo-takvo demokratsko, i ekonomski dinamičnije društvo – postalo privlačnije

I u najnerazvijenijem dijelu zemlje, na Kosovu, sva previranja i razilaženja podvode se pod jedan termin – nacionalno (ili nacionalističko). Kako vi, kao jedan od bivših kreatora nacionalne politike nove Jugoslavije, komentirate današnje događaje na Kosovu?

ĐILAS: Ako se uporedim sa zvaničnom srpskom ili jugoslovenskom politikom prema Kosovu, rekao bih da su moji stavovi istovremeno i radikalni, i liberalniji. Po mom ubeđenju, ono što se događa od 1981. do danas, jest nešto što bih nazvao staljinističkim fašizmom, rasizmom, staljinističkim nacionalizmom, šovinizmom – birajte izraz koji vam se najviše sviđa. Istovremeno, albanska nacionalnost ne sme biti ugrožena, pre svega u svojim ljudskim, građanskim i nacionalnim pravima. Uveren sam da se problem Kosova ne može rešiti bez dalje demokratizacije Srbije i Jugoslavije. Koncepcija koju ima srpsko rukovodstvo, da se kroz kontrolisanje Partije na Kosovu, odnosno pomoću demokratskog centralizma reši pitanje Kosova, po mom je mišljenju prevaziđeno. Ona se mogla realizovati jedino u nekadašnjem vremenu totalne vlasti, bez jakih socijalnih diferencijacija, dok smo u osnovi bili seljačka zemlja. Danas vi na Kosovu imate i razvijenu albansku inteligenciju i izdiferenciranost unutar albanskog stanovništva.

To zahteva diferenciran, demokratski prilaz problemima. S druge strane, mora se biti energičan i ne dozvoliti nikakva potcenjivanja i podređivanja Srba na Kosovu. Ukratko, ne verujem da bi sam demokratski poredak u Jugoslaviji automatski rešio pitanje Kosova, ali bi se otvorio proces u kom bi Albanci počeli realnije da gledaju na Jugoslaviju – kada bi im kakvo-takvo demokratsko, i ekonomski dinamičnije društvo – postalo privlačnije.

Ima li grešaka učinjenih u poratnoj politici rukovodstva na Kosovu iz kojih će biti posijana klica današnjih problema?

ĐILAS: Velikih grešaka nije bilo. One sitnije proizlazile su iz same strukture Komunističke partije i naših odnosa sa Albanijom dok smo još gajili neke iluzije o ujedinjenju.

Problem nacionalnog buđenja nije jugoslavenski kuriozum. On se danas javlja praktično u svim zemljama socijalizma?

ĐILAS: To ide zajedno s raspadom ideologije i socijalnog sistema. Pojačani nacionalni zanos znači da ljudi uzimaju ono što im je najbliže, vraćaju se starim tradicionalnim vrednostima. Ruku na srce, socijalizam ove vrednosti nije baš direktno i totalno gušio, ali ih je veoma zapostavljao, i kao “sporedne” zapustio.

Kako sad razriješiti zabludu vaše generacije da se sa socijalizmom nacionalno pitanje rješava automatski, samo od sebe?

ĐILAS: Mislite, da li su komunisti ikada rešili nacionalno pitanje? Rešili su ga u jednoj etapi, na nivou onih snaga koje su se borile u ratu (ustaše, četnici, domobrani, partizani), ali ga nisu rešili ni zauvek, ni definitivno, a u nekim detaljima ni dobro. Mi smo govorili da je stara Jugoslavija tamnica naroda, bez rešenog nacionalnog pitanja. To nije u potpunosti tačno. Za Slovence je stara Jugoslavija i te kakav pomak u rešavanju njihovog nacionalnog pitanja (dobili su svoje škole, administraciju, itd.); Srbi su imali potpuno rešenje nacionalno pitanje; hrvatska situacija, ako se izuzme period Aleksandrove diktature, također se promenila na bolje – nisu li najzad dobili autonomiju, Banovinu Hrvatsku? Nacionalno pitanje treba gledati kroz njegov evolutivni razvoj. Jasno je da je danas ono u krizi, ali današnji nacionalizam nije identičan s onim nekadašnjim. Rekao bih da, umesto nekadašnjeg, buržoaskog, danas imamo nekakav komunistički nacionalizam. U tom smislu CK Srbije u pravu je kad ostatke tradicionalnih oblika nacionalizma proglašava politički nebitnim. Kao i religija, i nacionalizam menja svoje forme. Pokazuje veliku sposobnost prilagođavanja. Pošto kod nas još nemamo dobro organizovane demokratske pokrete, normalno je da u zamenu za njih, nacionalna i religiozna opredelenja dobijaju na intenzitetu. Njima treba naći protutežu u okviru demokratskih opšteljudskih vrednosti.

Stvarajući novu Jugoslaviju, Komunistička partija nije se zalagala za jugoslavenstvo kao nacionalnost. Zašto?

ĐILAS: Kod komuniste je nacionalno pitanje bilo samo taktičko pitanje u borbi na putu ka vlasti. Korišćenje nacionalnih pokreta kao jedne od pomoćnih snaga, tipično je za SSSR. Kad nacionalno pitanje prevazilazi značaj obične taktike, naročito kroz rat, jer mi do pobede stižemo, između ostalog i kao jedina ujedinjena međunacionalna snaga. Mi smo, ustvari, pobedili podvlačeći i poštujući nacionalne posebnosti. Jugoslavenstvo je u našoj svesti bilo nerealno, identično sa diktaturom kralja Aleksandra, s integralizmom, a u konkretnoj situaciji, i sa srpskim hegemonizmom.

Saznao sam šta je vlast. Saznao sam šta je romantična revolucionarna mladost. Da, mnogo sam saznao, ali naučio nisam ništa. Odnosno, da budem pravedan, naučio sam da neke stvari ne treba raditi

Je li srpski hegemonizam zaista bio realna opasnost, ili je točna teza Ljube Tadića da ne treba govoriti o hegemonizmu srpske buržoazije nego o administrativno-političkoj hegemoniji?

ĐILAS: Mislim da je Tadić u pravu. Srpski ekonomski hegemonizam postojao je jedino kao izraz korumpiranosti državnog aparata, u kojem su pretežno bili Srbi. Međutim, pošto je Srbija ekonomski bila slabo razvijena, nije bilo hegemonizma u ekonomskorn smislu. O srpskom hegemonizmu govorilo se jer su oni imali najizraženije ideje i iluzije o jugoslovenstvu kao jednoj naciji, pa su se toga teško oslobađali.

Znači, jugoslovenstvo nije imalo šansi?

ĐILAS: Ideja integralizma jedna je od najomraženijih u komunizmu. Inače, kasnije je Tito lično bio sklon toj ideji, dok ja u nju nisam mnogo verovao. Moram reći da sam ja u međuvremenu promenio svoja shvatanja, pa mi je ova ideja postala mnogo bliža, ali ne, dakako, kao stvaranje jugoslovenske nacije, nego kao održanje demokratske zajednice ravnopravnih nacija.

Što ste naučili iz svog “izlomljenog života, obilježenog krajnostima, konvertitstvom, kontrastima”? Što ste naučili iz gorljive posvećenosti ideji komunizma, iz razdoblja utjecaja, moći i vlasti, pa gubitka vlasti, osvete, kazne?

ĐILAS: Ništa nisam naučio. Ali sam mnogo saznao. Saznao sam šta je vlast. Saznao sam šta je romantična revolucionarna mladost. Da, mnogo sam saznao, ali naučio nisam ništa. Odnosno, da budem pravedan, naučio sam da neke stvari ne treba raditi.

Na primjer?

ĐILAS: Da ne nabrajam.

Kada biste sve mogli uraditi ponovo, koje greške ne biste ponovili?

ĐILAS: To ne mogu da odgovorim. Napravio sam mnogo grešaka i gluposti, ali, u celini, ni jednog se perioda svog života ne bih odrekao.

Čak ni onih koje su vas doveli u zatvor? Čak ni zatvora?

ĐILAS: Čak ni zatvora. I u zatvoru sam mnogo naučio. Dugo sam bio u zatvoru, bolje bi bilo da sam bio manje. Zatvor, ovako dve, tri godine nije tako loš. Nekako ispitate svoje mogućnosti, osamostalite se u mišljenju, vidite ko ste i šta ste. Međutim, dug zatvor razoran je za psihu i za intelekt. Ja sam, uz velike, teške napore, uspeo da se sačuvam. Neverovatno, ali poslednji zatvor delovao je na mene tako da sam u njemu mogao da ostanem koliko god hoćete. Našao sam sebi rešenje, oslobodio sam se ideoloških pritisaka, iluzija, oslobodio sam se ličnih veza s drugovima, ličnih veza sa poretkom.

Kako danas pamtite osećaj vlasti čijoj ste impresivnosti posvetili čak i naslov posljednje knjige vaših memoara “Vlast”?

ĐILAS: To vam je strast svih strasti. Vlast, odnosno politika, je koncentracija života. Zato je vlast najjača strast. Mene nije nikada obuzela do kraja, ali sam video šta je to. Spasilo me je valjda to što sam uvek imao i spisateljske sklonosti.

Znači, može se reći da je vlast, opijum za odabrane?

ĐILAS: Ustvari je najslađa borba za vlast, slađa od samog držanja vlasti. Jer, u suštini, vlast je neprestana borba za održanje vlasti.

*Intervju objavljen u magazinu Start 1989. godine