Kako je Staljin naredio da se izvede drama

Nekako pred samo proleće, jednog tihog i snežnog dana stigao je k meni u Puškino Bulgakov. U to vreme je pisao roman »Bela garda«, pa je zbog jednog poglavlja tog romana morao neizostavno da pogleda kako izgledaju »snežne kape« — maleni nanosi snega, koji se tokom duge zime skuplaju na krovovima, ogradama i debelim granama. Bulgakov je čitavog dana lutao po Puškinu koji je te godine bio potpuno pust, dugo je stajao, posmatrao, utegnut u staru otrcanu bundu — visok, mršav, tužan, s pronicljivim pogledom smeđih očiju.

— Lepo! — rekao je. — Baš to mi i treba. U tim kapama kao da je skupljena sva zimska tišina.

— Dekadent! — eskao je Zuzenko o Bulgakovu. — Ali se vidi da je đavolski talentovan tip. Savesno trenira.

Šta je time hteo da kaže? Nisam shvatio. Na to mi je Zuzenko isto tako nejasno i nerado objasnio:

— Navlači utiske. Majstor!

Po svoj prilici, bio je u pravu. Ako se tako može reći, Bulgakov je požudno hvatao sve što se izdvajalo u životu koji ga je okružavao.
Sve što se izdvajalo iz njegove banalnosti, bio to čovek ili neka njegova osobina, neobičan postupak, nesvakidašnja misao, iznenada zapažen detalj (kao na promaji povijeni plamičci sveće na pozorišnoj rampi) — sve je to on hvatao bez ikakvog napora i koristio i u prozi, i u dramama, i u običnom razgovoru.

Možda je to bio razlog što niko nije davao tako zajedljive i »lepljive« nadimke kao Bulgakov. Time se naročito isticao u Prvoj kijevskoj gimnaziji, koju smo zajedno pohađali.

— Imate otrovno oko i opasan jezik — skrušeno je govorio Bulgakovu inspektor Bođanski. — Kao da tražite skandal iako ste odrasli u uvaženoj profesorskoj porodici. Kakva je to fantazija! Učenik gimnazije poverene brizi našeg direktora naziva pomenutog direktora Bućkarošem! Kakva nepristojnost! I kakva sramota!

Pri tom su oči Bođanskog bile nasmejane.

Porodica Bulgakov je bila dobro poznata u Kijevu — velika, razgranata, autentično intelektualna porodica. Bilo je u toj porodici nečeg čehovskog, od »Triju sestara«, i nečeg teatralnog. Porodica Bulgakov je stanovala na spustu prema Podolu preko puta Crkve svetog Andreja — u veoma koloritnoj kijevskoj ulici. Iza prozora njihovog stana stalno su odjekivali zvuci klavira i čak prodornog roga, glasovi mladeži, jurnjava i smeh, prepirke i pesma. Takve porodice s velikim kulturnim i radnim tradicijama bile su ukras provincijskog života, svojevrsna žarišta napredne misli. Ne znam zbog čega još uvek nema istraživača (možda zato što je to vrlo teško) koji bi proučio život takvih porodica i ukazao na njihov značaj bar za neki grad — Saratov, Kijev ili Vologdu. Bila bi to ne samo značajna, već i zanimljiva knjiga iz istorije ruske kulture.

Posle gimnazije sam izgubio Bulgakova iz vida, i ponovo smo se sreli tek sada, u redakciji lista »Sirena«.

Te zime je Bulgakov pisao svoje satirične priče u kojima su ironija i groteska dostizale razornu snagu. Sećam se zaprepašćenja koje su izazvale Bulgakovljeve priče »Beleške na manžetama«, »Kobna jaja«, »Đavolijada« i »Čičikovljeve pustolovine (Poema u dva dela s prologom i epilogom)«. Hudožestveni teatar je ponudio Bulgakovu da na osnovu romana »Bela garda« napiše dramu. Bulgakov je pristao. Tako su se pojavili »Dani Turbina«. Zlosrećna i briljantna, ta drama je doživela niz peripetija i zabrana, ali je sve pobedila svojim talentom i dramskom snagom. U toku pripreme te predstave iskrsao je niz grotesknih, gotovo neverovatnih detalja. Hofmanijada je pratila Bulgakova čitavog života.

Nije slučajno Gogolj bio Bulgakovljev omiljeni pisac. Ali ne onaj zvanično protumačen Gogolj, koga smo poneli u život iz gimnazijske klupe, već besomučni fantasta koji je naizmenično plašio ljude čas svojim oduševljenjem, čas sardoničnim kikotom, čas fantastičnom maštom od koje se ledi krv u žilama. Gogolj kao da uvek stoji iza čitalaca i svojih junaka i budno im gleda u leđa. I svi se osvrću, bojeći se njegovog probojnog pogleda. A pošto su se osvrnuli, najednom sa olakšanjem primećuju u Gogoljevim očima suze ushićenja nečim tako lepim, kakvo je sjajno italijansko nebo iznad Rima ili besna huka ruske trojke što juri stepama pokrivenim koviljem.

Bulgakovljeva sudbina je bila neobična i teška.

U MHAT-u su se igrale samo njegove stare drame. Nova drama »Molijer« je bila zabranjena. Njegovu prozu su prestali da objavljuju. On je zbog toga mnogo patio, mučio se i najzad nije izdržao, pa je napisao pismo Staljinu u kome je došlo do izražaja njegovo osećanje dostojanstva ruskog pisca. U tom pismu je insistirao na jedinom i svetom pravu pisca — pravu da bude štampan i tako bude u mogućnosti da kontaktira sa svojim narodom i služi mu svom snagom svog bića. Odgovor nije dobio.

Bulgakov je bio tužan. Nije mogao da zadrži svoje spisateljske ideje. Nije mogao da baci na bunjište svoju maštu. Gore kazne nema i ne može biti za čoveka koji se bavi pisanjem. Lišen mogućnosti da objavljuje, on je za bliske ljude izmišljao neverovatne priče — i tužne, i šaljive. Pričao ih je kod kuće, za čajnim stolom. Na žalost, pamćenje je sačuvalo samo mali deo tih priča. Većinu sam zaboravio ili, da se izrazim staromodno, većinu je progutala Leta.

U detinjstvu sam sasvim jasno zamišljao tu Letu — sporu podzemnu reku s crnom vodom. U njoj su vrlo dugo i nepovratno, kao da se gase, tonuli ljudi i čak ljudski glasovi.

Sećam se jedne takve priče.

Bulgakov navodno svakog dana piše Staljinu dugačka i zagonetna pisma i potpisuje ih sa »Tarzan«. Staljin se redovno čudi i čak oseća neku zebnju. Kao i svi ljudi, radoznao je i zahteva da mu Berija smesta pronađe i dovede autora tih pisama. Staljin se ljuti: »U službi bezbednosti ste zapatili parazite, jednog čoveka ne možete da uhvatite!« Najzad je Bulgakov pronađen i doveden u Kremlj. Staljin ga promatra pažljivo, čak pomalo blagonaklono, puši lulu i lagano pita:

— To mi vi pišete ova pisma?

— Da, ja, Josife Visarionoviču. Ćutanje.

— A zašto pitate, Josife Visarionoviču? — pita uznemireni Bulgakov.

— Onako. Zanimljivo pišete. Ćutanje.

— Znači, vi ste — Bulgakov?

— Da, ja sam, Josife Visarionoviču.

— Zašto su vam pantalone zakrpljene, a cipele poderane? Ne valja to! Apsolutno ne valja!

— Pa, znate... Slabo zarađujem, Josife Visarionoviču.

Staljin se okreće narodnom komesaru za snabdevanje:

— Šta si se zablenuo? Ne možeš da obučeš čoveka? Kod tebe mogu da kradu, a jednog pisca ne mogu da obuku? Zašto si prebledeo? Prepao si se? Smesta da ga obučeš. U gabarden! I zašto si se zalepio za stolicu? Mlatiš praznu slamu, a? Vidi ti njega kakve je čizme nazuo! Skidaj te čizme i daj ih čoveku. Sve moram ja da ti kažem, sam ničega ne možeš da se setiš!

Elem, Bulgakov je odeven, obuven, sit, počinje da odlazi u Kremlj i neočekivano se sprijatelji sa Staljinom. Staljin je ponekad tužan i u tim trenucima se žali Bulgakovu:

— Shvataš, Mišo, svi viču — genijalan, genijalan. A ja nemam s kim ni konjak da ispijem!

Tako Bulgakov malo-pomalo, crtu po crtu gradi Staljinov lik. I snaga Bulgakovljevog talenta je tako dobra da je taj lik čovečan i čak u izvesnoj meri simpatičan. Čovek i nehotice zaboravi da Bulgakov pripoveda o onome ko mu je naneo toliko nesreće.

Jednom je Bulgakov došao Staljinu umoran i snužden.

— Sedi, Mišo. Zašto si tužan? U čemu je stvar?

— Napisao sam dramu.

— Treba da se raduješ ako si napisao čitavu dramu. Zašto si tužan?

— Pozorišta neće da je izvedu, Josife Visarionoviču.

— A gde bi želeo da je izvedu?

— Naravno u MHAT-u, Josife Visarionoviču.

— Pozorišta su se obezobrazila! Ne brini, Mišo. Sedi.

Staljin uzima telefonsku slušalicu.

— Gospođice! Ej, gospođice! Dajte mi MHAT! MHAT mi dajte! Ko je to? Direktor? Čujte, na telefonu je Staljin. Alo! Čujte!

Staljin počinje da se ljuti i snažno duva u slušalicu.

— U narodnom komesarijatu za vezu sede budale. Telefon im je uvek u prekidu. Gospođice, dajte mi još jednom MHAT. Još jednom, govorim vam ruskim jezikom! Ko je to? MHAT? Čujte, samo nemojte spuštati slušalicu! Na telefonu je Staljin. Nemojte spuštati slušalicu! Gde je direktor? Kako? Umro? Maločas? Vidi, molim te, kako je svet postao nervozan!

*Tekst preuzet iz knjige Sećanje na Mihaila Bulgakova (Beograd, Narodna knjiga, 1985); prevod Milivoje Jovanović i Milan Čolić