Kako me je intervjuisao Bob Geldof

Krajem marta 1982. u Zagrebu su gostovali The Boomtown Rats, nekoliko dana pre nego će objaviti svoj peti album „V Deep“. Pred prepunom Halom sportova, u savršeno navijačkoj atmosferi, Bob Geldof i njegov bend otprašili su serijal svojih najvećih hitova među kojima su bile i pesme „Rat Trap“, „Joey's On The Street Again“ i, naravno, „I Don't Like Mondays“, uz hiljade upaljača koji su imitirali današnje mobilne telefone. Bio je to, da se ne lažemo, nezaboravan koncert: irski bend je dokazao ono što se već znalo – da su besprekorni profesionalci koje predvodi neumorni Bob Geldof, u to vreme već velika rock zvezda (koja će već jula 1985. steći svetsku slavu zbog organizovanja koncerta „Live Aid“).

The Boomtown Rats stigli su u Zagreb 24. marta, dan uoči koncerta; odseli su u tad prestižnom hotelu „Esplanada“ gde su se odmah okupili mnogi novinari, obožavaoci grupe, domaći menadžeri – uglavnom klasična menažerija koja je jurila stage-pass ili priliku da nešto poruči i posavetuje Geldofa, jer mi uvek znamo najbolje šta drugima treba. Kako sam u to vreme sarađivao sa kompanijom Ensign Records, koja je bila ekskluzivni izdavač ploča sastava The Boomtown Rats, od njih sam dobio ime press-agenta kojem su pomenuli moju molbu za intervju sa Geldofom. Kad sam mu na recepciji ostavio poruku, odmah je sišao i rekao da nema problema: biću prvi koji će od Geldofa dobiti intervju, neće vam biti problem da to uradite u njegovoj hotelskoj sobi? Dođite tačno u sedam; imaćete 45 minuta vremena.  

Kucnem na vrata i eto ga – Geldof. „Peter, how are you“, kaže i pokazuje mi rukom da uđem. „Very well, thank you“, nastavljam konverzaciju, dok me pita šta ću da pijem; samo mineralnu vodu, kažem. „Good choice“ smeje se Geldof i uzima iz frižidera flašicu francuskog „Perriera“. Prvi put je u Jugoslaviji pa ga sve interesuje; žao mu je, kaže, što nikad nije upoznao Tita („Mislim da je on u duši bio punker“), video je snimke sa sahrane („Unbelievable“). Kaže mi da su mu iz kompanije Ensign pokazali moju recenziju njihovog prvog albuma (fotokopiju teksta iz „Duge“); kaže da nije verovao da se u to vreme (1977) u Jugoslaviji pisalo o njima.

Više i ne postavljam pitanja; Geldof priča o svom detinjstvu u Dablinu, o punku, o prvim koncertima u Londonu („It was scary“). Hvatam pauzu da zovnem fotografa da dođe; Geldof samo kaže „With pleasure“.  Ja gledam na sat; već je prošlo više od šezdeset minuta. Ali, Geldof je nezaustavljiv; „You have to listen to the new album, Peter“, kaže mi. Obećavam da ću napisati recenziju i uzgred da požurujem da siđemo, znam koliko ga ljudi čeka. Kad smo izašli iz lifta, on zamoli fotografa: „Just one photograph with Peter on the stairs“. I tako bi: Bob i ja na stepenicama hotela „Esplanada“.

P.S. Nekoliko meseci kasnije kompaniji Endsign poslao sam review albuma „V Deep“, uz delimičan prevod. U septembru sam primio pismo od izdavačke kuće uz malu noticu: „Best regards from Bob Geldof“.

A jula 1985, dok je ceo svet gledao Geldofa i „Live Aid“, mogao sam sebi s ponosom da kažem: bili smo na istom krevetu together!  

Septembar je 1981: u Beogradu gostuju Iron Maiden, tadašnje ikone heavy metala kojem su udahnuli novim život neslućenom energijom i dinamikom. Njihov nastup na beogradskom Hipodromu ugrejao je desetine hiljada navijača koji su došli da vide i čuju headlinere – Bijelo dugme. Status predgrupe nije smetao britanskim muzičarima da se po prvi put predstave jugoslovenskoj publici – na najbolji način: fascinantno ozvučenje i sjajna set-lista sa njihovim najboljim numerama.

Turneja grupe Iron Maiden pod nazivom „The Killer World Tour“ započela je 17. februara koncertom u Ipsviču, a okončala se uoči predbožićnim nastupom u Londonu 23. decembra 1981. Bila je to poslednja prilika da sa grupom Iron Maiden peva Paul D'Anno kojeg su otpustili iz benda, odmah nakon londonskog koncerta.

Intervju koji sam radio sa dva člana grupe Iron Maiden pamtiću zbog činjenice da je upravo Di' Anno bio mnogo govorljiviji nego očigledno umorni bubnjar Clive Burr.  Budući da su po prvi put bili u Jugoslaviji – nisu očekivali da publika zna sve njihove pesme, pitali su me koliko je njihovih albuma objavljeno kod nas, imamo li dovoljno radio stanica koje puštaju heavy metal, konačno, na moje pitanje šta misle o Bijelom dugmetu odgovorio je bez velikog entuzijazma Burr: „Quite good“.

Iron Maiden i danas postoje; vredno rade u gotovo nepromenjenom sastavu (Steve Harris, Dave Murray, Adrian Smith, Bruce Diciknson, Nicko McBrain i Janick Gers). Impresionira činjenica da su tokom karijere prodali preko 200 miliona albuma, singlova, VHS, DVD i ostalih kompilacija. Još čuvam poruku koju mi je napisao Paul Di'Anno: „We are the future“. Moguće, ali u toj budućnosti za Di'Anna nije bilo mesta...

Tokom svojih putovanja u London osamdesetih godina – bend koji sam najčešće viđao, čak se s njima povremeno i družio, zvao se Girlschool: ženski heavy metal kvartet koji je u svoju muziku inkorporirao punk elemente postao je moj kolektivni prijatelj. Već nakon prvog intervjua 1980, ostali smo u vezi; svaki put kad dođem u London javim se pevačici Kelly Johnstone ili bubnjarki Denise Dufort – pa se nađemo u nekom pabu i slatko ispričamo.

Jednom su me njih dve povele u studio da vidim slavnog gitaristu grupe Thin Lizzy – pokojnog Phil Lynotta koji je urmo 1986. Pamtim kako su me predstavile Lynottu: „This is Petar, our only friend from Yugoslavia“.

Poslednji put smo se videli 1985, nakon njihovog albuma „Running Wild“. U vreme bombardovanja 1999, mailom mi se javila Denise Dufort da pita kako sam; pročitala je moj tekst na sajtu IWPR, zvala ih za moju adresu, da proveri šta je sa mnom. Kelly Johnstone, nažalost, umrla je od karcinoma 2007.  Ali, Girlschool sa dve originalne članice nastavljaju i dalje da rade. Uz slogan: rock on!

(NASTAVIĆE SE)