Kako mi je Messiah vratio veru

Tek što smo objavili spisak omiljenih serija 2019. godine, a lista za 2020. je već krenula da se popunjava, potpuno spontano i neočekivano. Netflixova serija „Messiah“ pojavila se 1. januara i odmah je postala predmetom raspredanja i kontroverzi. Krenulo je najpre najnižim ocenama na IMDb-u koje su dolazile uglavnom od onih kojima je serija povredila religiozna osećanja uprkos tome što je nisu ni gledali. Potom je usledio talas desetki i hvalospeva, dok su u najmanjem broju one (o)srednje ocene. „Messiah“ je, gle čuda, podelio čovečanstvo, strane su zauzete čvrsto, mišljenja se zastupaju nepokolebljivo. Nema „ljubi bližnjeg svog“, ništa pruži ruku, pomozi drugu u nevolji, „neka ljube se Istok i Zapad“.

Počela sam da gledam seriju, potpuno nesvesna svega što je prati, na julijanski Božić, prigodno. Naravno, ne zbog tematike, već zbog toga što na najradosniji hrišćanski praznik valja sve započeti, pa i gledanje nove serije. Crkva ne propagira sujeverje, ali recite vi to vernicima ili probajte da uključite mašinu na crveno slovo.

Od serije nisam znala šta da očekujem, niti sam uopšte imala ikakva očekivanja. Bila sam spremna da je ugasim posle deset minuta ako mi se ne dopadne i započnem neku drugu u slučaju da je glupa i(li) dosadna. Ne zato što bi mi povredila verska osećanja. Upravo suprotno – ova serija je u meni probudila davno potisnuta verska osećanja, a nije me vratila crkvi kao instituciji, utvrdivši tako moju religioznu poziciju koja bi se mogla opisati kao više od agnostika, manje od vernika. Ili standardi pre statusa, oličeni u imenu jedne grupe na Facebooku koje glasi: „Isus Krist kao primjer OK ponašanja“. Upravo tako sam videla i našeg mesiju iz serije, kao primer OK ponašanja, uz veliku dozu harizme, tajanstvenosti i izvesnu dozu natprirodnih moći. Ne bi me, da se iz fikcije preseli u realnost, mesija iz ove serije ponukao da ga sledim, ali ni da ga osporavam. Međutim, upravo su te dve krajnosti dominantne u seriji, što se pokazalo kao pravi izbor, s obzirom na reakcije koje su usledile.

Mesiju, ispostaviće se, svi prate – i oni koji u njemu vide božjeg sina, poslanika ili proroka, i oni koji pak žele da dokažu da je lažov, terorista ili tek šarlatan. Prvi mu pristupaju u skladu sa učenjem o drugom Isusovom dolasku koje zastupa religija kojoj pripadaju, potonji su pak surovo racionalni i skeptični. Među njima prednjači Eva, službenica CIA-e, čiji je vrhovni bog, kako sama kaže, istina, a put do nje popločan je crno-belim stavovima jer sredine i sive zone ne sme biti. No, i njena će vera biti pokolebana na više nivoa, kao i kod svih ostalih likova, s tim da njen ima najviše potencijala da se u narednoj sezoni razvije i otkrije sve moguće slojeve.

Mesija, ipak, nikog nije pozvao da ga prati, niti je sam sebe ikada nazvao mesijom. Svi atributi, pohvale, prezir, prihvatanje i odbijanje došli su od drugih, što se takođe prenelo i izvan ekrana. Mesija je neobično ćutljiv, toliko da jedva čekate da progovori, a njegovo prisustvo se oseća i u scenama u kojima ga nema, što svedoči o tome da je izbor glavnog glumca bio nepogrešiv.

Mesija ima natprirodne moći, vidovit je, intuitivan, ali i dobro informisan, pronicljiv. Ne postupa uvek onako kako se od njega očekuje, pitamo se da li je pravedan ili milostiv. Toliko je zagonetki i otvorenih pitanja na koja sami dajemo odgovor. Sve vreme, tokom svih epizoda. I upravo tu se otvara čitavo polje mogućih značenja za koje smo zaslužni upravo mi, gledaoci. Šta ćemo iščitati iz njegovih postupaka, iz same njegove pojave i postojanja, zavisi samo od nas. Zato je lik mesije savršeno ogledalo. Koga i šta vidimo? Da li će isplivati naše religiozno učenje, vera ili cinizam? Možda sve troje? Šta će preovladati? U šta ti tačno veruješ i zašto uopšte veruješ? Sve su to pitanja koja postavlja lik mesije samo jednim pogledom u kameru i definitivnim rušenjem „četvrtog zida“.

Neki su u njemu videli antihrista, neki Hrista, neki Isu, proroka, čoveka, iluzionistu, prevaranta. I svi imaju validne argumente. A on je bio uz pripadnike sve tri glavne monoteističke religije i jedino što u vezi s tim izgovara je: „I walk with all men.“ Iznenađuje li onda što ljude deli serija koja je uspela da uprkos ovakvoj tematici s poštovanjem i razumevanjem tretira i islam i judaizam i hrišćanstvo? Kakav je to naš odraz u ogledalu ako nismo u stanju da vidimo čoveka? Zašto ne dopuštamo sebi drugi izbor, van onog hoćemo li biti ovce ili mašine? Zašto je tako teško biti čovek, a najlakše ujediniti se u mržnji?

Kakva god da su vam verska osećanja, uverenja, postojala ona uopšte ili ne, osećanje koje se javlja nakon gledanja ove serije, naročito nakon poslednjeg kadra, neopisivo je i čini mi se jedinstveno za svakog ponaosob.

I dok mi tekst sve više liči na Božićnu poslanicu, neću ga završiti cinično i sarkastično, iako bi to bilo najjednostavnije. Nadam se ni da seriju neće dalje snimati u tom duhu, već da će nastaviti da nam drže ogledalo, sve vreme nas zavodeći pitanjem jeste li ili nije reč o „pravom mesiji“.

Nikada nije bila reč o „pravom mesiji“. Reč je o nama.