Moš ti iz Bosne, al će Bosna za tobom
Milljacka 03 S

Photo: www.flickr.com

Kako Miljacka teče Splitom

Da se odma razumimo, meni ta Miljacka nije bila toliko važna dok me neki neljudi nisu počeli zajebavat kao da mi JE toliko važna. Šta ja uopće imam s Miljackom, kao takvom? Bila na književnoj stipendiji u Sarajevu, i dobro, pokazali mi rijeku. Rijeka ko rijeka, od drugih rijeka je razlikuje jedino to šta teče kroz Sarajevo. A sve šta teče kroz Sarajevo iz nekog razloga se razlikuje. 

Dakle, Miljacka. Misec dana svaki dan šetala uz nju. Al’ ne iz nekih poetičnih razloga, nego iz čiste pragmatičnosti. Ja se, naime, lako izgubim u prostoru. Blago rečeno. Znate ono kad neke ljude zavrtite oko vlastite osi pa oni poslije teturaju i ne znaju kud će? E, mene uopće ne morate zavrtit. Samo me ostavite samu negdi u relativno nepoznatom prostoru, i možete se kladit da neću nać put kući. U gradovima uz more taj problem rješavam tako da se uvik držim mora. Ako znaš di je more, znaš i di ti je kuća. Tako sam u Sarajevu zaključila da mi se najpametnije držat Miljacke. Centar Sarajeva mi je bija nizvodno, a kuća uzvodno.

I ništa mi se posebno važno nije dogodilo u tih misec dana što sam ih odšetala uz i niz Miljacku. Nit’ sam srela zgodnog stranca i zaljubila se, nit’ je neko upa u rijeku pa ga ja spasila, ništa. Ok, jednom sam sila na klupu kraj neke starije žene koja mi je potom ispričala cili svoj život i život Sarajeva prije i za vrime rata, sve u pet rečenica. I govorila mi “Razumiješ, ‘ćeri moja?”. Meni ono “ćeri” bilo lipo, a ona to stavila u svaku od onih pet rečenica. Čudo jedno kako čovik uz Miljacku brzo i lako stekne familiju.

Van toga, Miljacka i ja se nismo nešto impresionirale jedna drugom. Pametna je to rijeka, odma joj je bilo jasno da mi služi ka obični putokaz. Mislin da se na to uvridila, a i ja bi se uvridila da san na njenom mistu. I zato, sve ono šta se posli desilo, stoposto je bila njena osveta.

Ne sićan se kad sam prvi put čula pismu. U biti, negdi san čula samo refren. “Ko bi reko čuda da se dese pa Miljacka mostove odneseeee...” . Jest, zastala sam. Nešto mi se dogodilo u tom trenutku, u onom dijelu tijela di se i inače događaju neobjašnjive stvari. Ono oko pupka u stomaku pa unutra. Slično onome kad se zaljubiš, pa skroz drugačije. Ništa, eto, zazvonija mi refren, ali tada nisam znala ni o kojoj se pismi radi ni ko je piva.

Sljedeći susret sa pismom dogodija se u Makedoniji. Tad sam shvatila ono “Moš ti iz Bosne, al će Bosna za tobom...”. Bila ja s jednom pivačkom klapom na nekom gostovanju i posli nastupa organiziralo nam ručak. Ohridsko jezero, dobra spiza, konobari dragi, sve lipo i prijateljski. Zamolimo u jednom momentu konobare da nam puste nekakvu muziku, i ja se ukipim iščekujući “Jovano, Jovanke”, a iz zvučnika krene, pazi, u MAKEDONIJI, na Ohridskom jezeru, krene “Miljacka”. Pa majkuti.

Najedanput cili restoran na nogama. Pivaju moje ženske iz klape, pivaju drugi gosti, pivaju konobari. Ruke u zraku, a na refren su naši glasovi digli valove na Ohridskom jezeru. Svi su bili odvalili. Ali ja, ja...

Vratim se u Split, odma na jutjub, tražin Miljacku, ajmo sad oči u oči. Nađem, tek TAD saznam da je piva Halid, kojeg ja u životu nisam slušala niti posebno pratila. Odslušan jedan put, pa drugi put. Peti put mi je sin izletija iz svoje sobe i reka da će me deložirat ako ne prestanem.

Onda mi se brat zajubija i iša se ženit. Na tulumu povodom vinčanja ljudi su bili uglavnom nezainteresirani za poslove DJ-a pa su prepustili meni da stavjan muziku. Krenila ja sa rokijom, tulum sav pristojan svi smo fini i tako. I onda mi padne na pamet aj da vidim kako Miljacka teče Splitom. Čim se začuja Halidov glas, rokeri od prije pet minuta skočiše na noge, ruke u zraku a sa refrenom, ono kad Miljacka mostove odnese, odnilo i nas. Zagrlismo se svi, i tek TAD je bilo jasno da se tu neko ženi.

Svi smo dakle bili razdragani, osim moje neviste. Ona ublidila. Jerbo ona inače sluša, ček, kako ono, aha, soulfull house, jazz, funk, lounge i slično. I od Halida i Miljacke doslovno joj dođe slabo. Tad san prvi put pomislila e moj brate.

Poslin je dotična okolo pričala da san joj uništila svadbeno veselje. Čuj, uništila joj vinčanje sa Halidom. Pa đe je to raslo.

Onda je krenilo. Kad god bi me zvali recimo na neku feštu bilo bi “Ali NEĆEŠ puštat Miljacku, jasno?”. Ja bidna pristanem, šta ću. Nije u redu ljudima nametat svoje glazbene ukuse, to znan odavno. Ali jebemu, nije ti Miljacka stvar glazbenog ukusa. Miljacka je Miljacka, razumiš.

Ne razumin, kaže ona meni.

Ne razumin ni ja, ako ćemo pošteno.

Nakon nekog vrimena, na vratima jedne sobe u bratovu stanu, koja se inače ne koristi, osvanija natpis:”BOBINA SOBA ZA SLUŠANJE MILJACKE”. Eto ti, kad dođeš kod nas, moš slušat te svoje Miljacke, ali daleko od naših ušiju.

Nemate pojma kako san se osjećala. K’o da san obilježena. K’o da san neka manjina. A opet, kako moš bit manjina uz onoliku rijeku. Đaba san in objašnjavala. Doduše, ne mogu ni sebi objasnit. Nikad ja takve muzike nisam slušala. Prije. Objašnjenje ne postoji, pomirila sam se s tim u međuvrimenu. Meni Miljacka nije stvar glazbenog ukusa. A nije ni da me vezuje uz nešto. Nisam uz nju doživila nikakvu ljubav, ništa značajno. Ali kad krene, ja poletin, digne me nekako neopisivo dobro i ja u tom trenutku nekako i tugujem, ne znam za čim, i veselim se, a nemam pojma zbog čega.

Neki dan svratin kod mog prijatelja Edija nakon duže vrimena. On prvo zavrne očima kad me vidi, uvik to radi. Ko fol ajme evo je opet. A onda, sveudilj mrmljajući nešto u stilu “Samo si mi ti falila u životu”, ode do svog glazbenog kantuna u dnevnom boravku, i odvrne Miljacku. Na maksimum.

Ja se raspala. To je pravi prijatelj. Voli te iako slušaš Miljacku.

Sve u svemu, ta rijeka je postala glavni okidač zajebancije na svakom okupljanju moga društva.

Tako mi i triba, kad san je uvridila, onomad.

Kad jednom Miljacku uzmeš ko putokaz, više je se nikad ne riješiš.

Ćeri moja.

*Priča iz knjige Bobe Đuderije „Zovem u vezi posla“ (Adamić, 2016)

Oceni 5