Kako misliš da kupiš tri kile mesa sa dvesta dinara?

Svetlost koja nestaje

tvoja nesreća odjekuje u tišini mog stana. njen zvuk se rastapa po zidovima plavog svetla i gledam u trzaje tih senki kao u mesec što se usidrio na kolenima dok smo spavali jedan pored drugog. čujem još uvek tvoje uzdahe u stomaku. osećam kako pulsiraju, koprcaju se i šutiraju leđa s unutrašnje strane kičme i svestan sam da je vreme prošlo. i nastavlja da prolazi. jeftina iznošena puma jakna, u kojoj mi je uvek bilo hladno, pretvorila se u najelegantniji kaput u kom mogu da odem na operu. ili budem sahranjen.

tvoja nesreća odjekuje u tišini mog stana. isključivo mog stana. stana što je stavio tačku na stare, dečačke strahove. i opsesivnu bojazan da će neko dreknuti „gubi se napolje!” i ja bih se izgubio. u očevom siromaštvu i njegovoj kocki koja je dovela do toga da deda broji kore hleba za trpezarijskim stolom. i plače pošto nije dobro rodio paradajz. ti strahovi više ne postoje. neprijatelj je mrtav. grob mu je zakopan tako duboko da se zemljina utroba oseća pritisnuto. opasnost je iščezla. publika je svesna istine koju sam ih molio da uvide.

ti si daleko. tvoja nesreća odjekuje u tišini mog stana. od nje mi se zapušavaju prozori i moram da je čupam po kosi kako bih video mesečinu. to belo svetlo je uveliko izbledelo. njegov hod po mesu uklesao je senku na zid. zid u samo mom stanu. odavde niko ne može da me otera. nema povika što će zapovediti da odem kod oca. prostor ovde je sopstveni prostor. u njemu levim okom gledam tvoje duhove, a ti se smeješ i kažeš „kafa je spremna”. u šaci ti se nalazi glomazna bejbiroze šolja. a onda mi govoriš da smrt pristiže. da smo svi u grobnici mog uveliko mrtvog neprijatelja. i sanjam. sanjam kako ću jednog dana spasiti ja tebe. tvoj duh je bleđi od mesečine u uglu zavese. njegovo prisustvo privijam uz sebe kao poslednji odraz u ogledalu pred izlazak na ulicu.

tvoja smrt odjekuje u tišini mog stana.

Pisma

sve je nestalo. smak sveta nije došao u vidu meteora. u vidu užarene kamenite mase koja bi smoždila planetu i izbrisala svaki trag homosapijensa. posmatram pčelu kako kruži oko jagorčevine. iza njih, prostire se svetoplavo nebo i tamno more. taj prizor je skladan. pčelina putanja je smislena. sve je otišlo. nestanak se najbolje raspoznaje u prisustvu. kad se probudim, čaša iz koje sam pio vodu pred spavanje i dalje će biti na komodi pored kreveta. čak će se i predmeti koje sam zaboravio nalaziti na mestu. sve je nestalo. vazduh u stanu je isti. sunčevi zraci padaju pod identičnim uglom kao i svakog prethodnog jutra. ostali su samo glasovi. njihov vrisak je toliko silovit da svi preostali zvukovi plešu po nenadglasivom zgarištu. jagorčevina se na vetru kreće. stabljika joj se rotira, a pčela još uvek precizno opisuje kružnicu oko te biljke u pokretu. napustile su me pesme. knjige. škola. fakultet. profesorke. psiholozi. ništa se nije promenilo jer ne postoji materija u koju bi moglo da se transformiše. ukus kafe je neophodan i dosadan. zamara me nametljiva aroma što se probija i krči stazu kroz nozdrve.

kad sve nestane, ostaju glasovi i pišu mi pisma. putujem na more da udišem jod, a zapravo udišem isti onaj vazduh sa zajedničkog balkona. more udiše mene. sve je otišlo.

za mene, ti si bio poput rečenice iz romana slavnog pisca, koja dočara preciznije od čitaoca sve što je ikada pomislio i osećao. poput stranice iz knjige koja se fotografiše i čuva na gugl disku da se ne zagubi. tvoji duhovi nose crne mantile. pod njihovom senkom sam se skrivao kao dečak kad se majka prodere „kažnjen si”, iako ništa ne bih skrivio. sve je otišlo. nebo izgleda kao da propada u zaliv i rastapa se u prostranstvu. možda jagorčevina pije nektar iz pčele i podsmeva joj se. pisma pristižu i govore „umrećeš sam.” verovatno i treba umreti sam. sa pogledom na vetar, cvetove i insekte. nebo, vazduh i more su kao oklop u okviru čijih granica se krećemo. i kad razmišljamo o slobodi, kažemo „more”, „vazduh” i „nebo”. mada su ta prostranstva takođe ograničena. sve je nestalo. slamnati šešir čeka da pronađe nečiju glavu. i to nije glava virdžnije vulf. žena iz rama ne gleda u jezero i vrbe. nego u prazninu. u vodu koja joj neće prikazati odraz. jer voda zna da je sve nestalo. i tvoje knjige sa police. i moja rečenica iz romana. ostala su jedino pisma.

Ljudi iz bojanke

Sinoć sam sanjao da me jebe čovek koji se preda mnom skinuo polugo kada sam imao petnaest godina. Tada sam mislio da je kul i da se prosto ponaša opušteno. Danas znam da je to izraz homofobije. Gledaću ga kako balavi i neću mu dati ništa. Nek crkne, pederčina. Pederčina kojoj mogu da budem otac. Pederčina koja je bila fetus dok sam proslavljao dvadeset peti rođendan. Povremeno se prisećam ljudi iz bojanke. Nacrtanih junaka i junakinja iz udžbenika za građansko. Bio sam četvrti razred osnovne. I pamtim kako su me nervirale banalizovane ilustracije. Njima su prikazivali rešenja problema u kojima bi se likovi iz knjige zatekli. Pomislio bih „koji kreten ne zna da je sasvim u redu reći – najavi mi se kad dolaziš?” ili „ne sviđa mi se tvoj kaput, ali jako mi je drago ako se tebi dopada?” Nedugo zatim, u majčinom stanu me je silovao trinaest godina stariji muškarac. Kazao je „neću da stavim kondom, a neću ni da odem dok te ne pojebem. baš da vidim kako ćeš da me isteraš. tvoji sigurno ne smeju da znaju da sam ovde, možda čak i nemaju predstavu da si peder.” uspaničio sam se i svukao. pred tim visokim, trinaest godina starijim muškarcem. njegov kurac mi je pulsirao među prstima poput džinovskog parizera i koliko god voleo muškarce – tad sam drhtao od straha i nisam uspeo da se napalim. visoki, trinaest godina stariji muškarac, svršio je za deset minuta. svršio bi i brže, da nije morao da me ljubi po leđima i teši pošto sam plakao. što od bolova, što od bojazni da će sve otkriti majci čim se bude vratila s posla. tuširao sam se satima nakon što je otišao. dva dana kasnije sam dobio gonoreju. umislio sam da je to isto što i HIV i plakao sam, a Mićko me je grlio. U Dermatovenerološkom zavodu su mi rekli „to nije ništa opasno, lako se leči, nema razloga da se brineš.” ipak sam se brinuo. paranoja mi je toliko narasla, da sam se testirao na HIV triput i stalno bih čekao rezultate u neizvesnosti i panici, iako sam znao da su negativni. trinaest godina stariji muškarac mi se smejao i napisao „to ti je iritacija od kreme, dobro sam te izjebao.” i ja sam povraćao na malom odmoru pre časa likovnog. U Dermatovenerološkom institutu sam upoznao ljude što rade na otkriću leka protiv raka. U gimnaziji i posle nje, sretao sam se s umetnicima čije bi slike trebalo da vise u izlogu pariskih i londonskih muzeja. međutim, nema bogatog elitiste da proceni „ovo je remek-delo, vredi više od dvesta dvadeset tona pasulja.” pasulja koji bi možda okončao glad u nekoj državi. nailazio sam na ljude što iz glave za minut i po rešavaju jednačine koje naša profesorka za ceo čas ne bi uspela ni da postavi. nailazio sam i na one koji su na rolerima preskakali odbojkašku mrežu, praveći kolut unapred i potom bi se dočekali na noge kao mačka koju su osmaci bacali sa drugog sprata. a ja sam gledao i plakao jer su zapretili „da će mi pičku malu polomiti” budem li pozvao domara. upoznao sam sve te silne reinkarnacije Tolstoja, Direra, Šopena, ali još uvek se retko sretnem sa ljudima iz bojanke.

- šta misliš o mom šeširu?

- ne sviđa mi se, nikad ga ne bih nosio, ali tvoja je glava i ako je tebi lep – nosi ga.

- hvala što si uvek tako iskren.

ljude koji tako razgovaraju, sretao bih najređe. vrlo često ne bi umeli ni da pišu, ni da crtaju, ni da sviraju. bili su to obični ljudi što ti na sedeljki kažu „ova kafa ti nije ni za kurac” i svi bismo se nakon toga smejali, smejali dok nam kajsije iz kolača ne poispadaju na tek usisan tepih. prošle nedelje, rekao sam psihološkinji da se ne družim sa osobama kojima ne mogu da kažem „puši kurac”. i ona se nasmejala. ponekad pomislim da su svi veliki pisci pisali o ljudima iz bojanke. o njihovim predivnim, običnim ličnostima. običnim džemperima i običnim čarapama. o ljudima koji neće otkriti kako se leči karcinom. i neće napisati novu „Anu Karenjenu”, ali ti hoće reći da si ponovo presolio čorbu.

to save a boy

imao sam četiri godine. zagrejano sedište tetkinog automobila lepilo mi se za butine kao tek ispljunuta žvaka. na kipru je pretoplo u julu, a toplotu ne podnosim. međutim, ovog prepodneva bilo je drugačije. mama mi je rekla da ima iznenađenje za mene. svetložuta peraja koja je kupila na kiosku samo za jedinog, najvoljenijeg sina. „sa ovim, plivaćeš kao delfin.” rekla mi je i pomazila me po tada još uvek plavoj kosi. tetka nas je čekala na vozačevom sedištu, sa tamnobraon naočarima preko očiju i obraza što su joj se rastapali u dugačak osmeh poput paunovog repa. bio sam ushićen i nisam se obazirao na vrućinu jer sam znao – nova peraja će mi pomoći da plivam kao delfin. mama će biti oduševljena. ponosiće se dok bude gledala kako iskačem iz vode. kako se prevrćem i radim salto, a talasi mi se razbijaju o telo kao da je nekakav neprobojni lipid. na plaži je pesak bio užaren. od njegove vreline sam skakao kao kokoška kad ugleda džak žita. peraja su me stezala. njihovo nesalomivo žutilo prodire u stopala. to me je istovremeno bolelo, ali mi se i dopadalo. maštao sam kako će peraja da se urežu tako duboko u nožne zglobove, da ću postati sirena i zauvek ostati u moru. kako ću otplivati brzinom većom od celog jata delfina i otići da živim sa malom sirenom i njenim sestrama. mama i ja smo otišli u vodu. tetka je ostala da se sunča. poskakivao sam kao zec kad začuje neočekivani šum iza grmlja. s tim što u meni nije postojala ni trunčica straha. čak ni predostrožnosti. triton, ariel, pa čak i ursula me čekaju da se upoznamo. „nikad neću zameniti rep za noge kao ariel”, pomislio sam i nastavio da skakućem. skakao sam sve dok u jednom trenutku peskovito dno nije odlučilo da me izda. da se izmakne i ispusti me iz zagrljaja. isto kao što će me, kroz nekoliko godina, ispustiti majka kad budem rekao „da ponekad radim one stvari na muškarce”. u isti mah sam pogrešio i bio u pravu. majka me jeste ispustila. ali se to odricanje desilo znatno pre mog ulaska u pubertet. što sam više tonuo pod vodu, osmeh joj je postajao ukorenjeniji na licu. smejala se poput mlađe sestre kad uspe da ubedi dadilju da je starija razbila prozor. zlobno, pakosno, sa zadovoljstvom i bez empatije. peraja ne samo da mi nisu olakšala, nego su učinila noge nepokretnim. nalik džinovskoj lepezi koju ne mogu da pomerim jer je teža od mene. kad bih i uspeo da se trgnem, da malčice zaplivam u majčinom pravcu, ona bi se izmakla i smejala kao sve veštice iz svih bajki koje sam ikada odgledao. kao ursula kad maloj sireni uzme glas; kao maćeha nakon što zaključa pepeljugu; kao grdana nakon što ružica dotakne vreteno. potonuo bih i iznad sebe ugledao talase kako me ne dodiruju, već gutaju halapljivo kao što dijabetičar guta krempitu nakon završene dijete. kroz njih sam video oblake i sunce. svetloplavo nebo i pomislio „ipak ću da odem tamo, neće me hteti mala sirena”. a zapravo sam pomislio „neće me hteti moja mama.” ta nepomična statua s kezom veštice iz bajke, što me posmatra ukipljeno sa rukama na bokovima. ostavila me je tako sve dok u vodu nije ušla tetka i viknula „šta to radite?”

kući smo otišli ćuteći. njih dve na putu do stana nisu izustile ni reč. gledao sam kroz prozor i pomišljao „možda je mama pročitala tvoje misli i zato te odbacila. možda je shvatila da si hteo da otplivaš kod ariel i njenih sestara.” kod tetke u autu se prvi put nije čula muzika. zaspao sam na dvosedu čim smo stigli i nisam se budio do sutra.

oči

bio sam u drugom razredu gimnazije. profesorka kojoj sam se divio, čije sam reči upijao poput religijskog fanatika na liturgiji, ušla je u učionicu i obavestila nas da ćemo danas analizirati dramu „romeo i julija”. umesto uobičajenog pitanja „ko je pročitao lektiru?”, čas je započela rečima „šta mislite, u čemu leži najveća vrednost romea i julije?” svi smo se udubili. nabrajali detalje koje smo uočili, izdvajali delove što su nas pogodili. nakon što nas je strpljivo saslušala, kazala je „vrednost romea i julije skriva se u tome što su se njih dvoje zavoleli pod maskama.” opčinilo me je ovakvo tumačenje. kad god bi vaga pokazala kilograme viška, ili kad bi mi se na čelu pojavila zagnojena bubuljica, setio bih se njenog citata. kad bi mi muškarci u gej-klubu dobacivali uvredljive opaske, glas te žene rodio bi se u ušima nalik na tek naštimovanu muzičku kutiju - romeo i julija su se zavoleli pod maskama. romeo i julija nisu mogli da se vide u trenu kad se među njima rodila bezgranična ljubav.

odrastajući, počeo sam da se interesujem za sociologiju. društveni problemi preokupirali su mi pažnju. uzemljio sam se. pitanja koja sam postavljao bila su znatno jednostavnija od „u čemu leži najdublja vrednost romea i julije?” umesto toga, zamislio sam šta bi se desilo da je romeo bio gej. ili da sam ja bio na njegovom mestu. da li bih mogao da se zaljubim u potpuno nepoznatog muškarca kom ne mogu ni da vidim lice? znao sam da je odgovor na ovo pitanje negativan i zato sam se osetio površnim. zatim sam razradio dilemu - da li bih ja, kao gej, mogao da se zaljubim u potpuno nepoznatu ženu pod maskom? ili bilo koju ženu? još uverenije sam znao da je i na ovo pitanje odgovor ne. tako sam posumnjao u profesorku. i književnost. i umetnost. i duhovnost uopšte. da li bi romeo mogao da se zaljubi u juliju dok je bila pod maskom, da je ona bila julije? je l' bi ovo onda značilo da smo svi osim biseksualaca površni badi-fašisti? takvo uverenje bi bilo homofobično. i heterofobično. društveni angažman mi je doneo veću svest o elitizmu. i o načinima na koji se on potkrada u svaki segment ljudskog delovanja. čak i u umetnost i religiju. uvideo sam kako ljudi nastoje da opišu kao površno sve što nema korene u metafizici. ili nečemu apstraktnom. biologija se izjednačava sa prljavom močvarom u čije blato upada isključivo odron čovečanstva. osmotrio sam sebe bolje. zajednicu takođe. razaznao sam da smo determinisani materijom daleko više nego što mislimo. daleko više nego što uopšte imamo mogućnost da budemo svesni. činjenica jeste da čak ni boje ne bismo uspeli da razlikujemo kad određeni neuroni u mozgu ne bi funkcionisali. toliko o našoj natčovečnosti i spiritualnosti.

na prvoj godini faksa, ostavio sam čoveka kojeg bih mogao zavoleti i pod stotinama maski. jer nije hteo da me jebe. sinoć sam izdrkao na jednog huligana, zamišljajući kako me drži zavezanog i udara snažno. sprijateljio sam se s teškim seksistom zato što su mi gaće vlažne i kurac dignut svaki put kad blejimo. slušao sam ljude koji organizuju tribine o badi-pozitivitiju. odlazio na njihova predavanja gde su uzvikivali kako je svako telo lepo i privlačno. nakon toga bi molili lika od dva metra za seks. on bi ih geslajtovao i ponižavao, a oni bi mi posle objašnjavali „znam da ćeš da me džadžuješ, ali marko, on ima kurac preko 20 centimetara.” slušao sam ih kako govore, strahujući od osude, a zapravo sam pomišljao kako sam ja identičan kao i oni i da bi svaki vid zameranja bio licemeran. pijem kafu s mizoginičarem. zato što u ustima zamišljam njegov kurac umesto kafe. napustio sam muškarca prema kom su mi emocije bile toliko intenzivne da sam mu posvetio knjigu četiri godine kasnije. partnerski odnosi, za mene su dve odvojene strane reke. na jednoj, stoji div i čeka da me zgromi. na drugoj, sedim s vladanom i pokazujem mu pesme koje sam napisao, a za koje niko ne zna. dugo sam verovao, da je druga slika seksualnosti plemenita strana mog bića. da predstavlja most koji me povezuje sa romeom i julijom. i njihovom ogromnom ljubavlju nastalom pod maskama.

na kraju, otkrio sam da čak i plemeniti deo nas koji nam poručuje „on je tako divan. brižan je i vodi računa” vodi poreklo u automatizovanim frazama. u klišeima koje smo naučili napamet. sada ih generišemo i ponavljamo poput najdosadnijeg papagaja. zato, naši plemeniti delovi uopšte ne moraju nužno biti plemeniti. u čemu je uopšte lepota fraza koje izgovaramo po inerciji, dok čeznemo za širokim ramenima i debelim kurcem u ustima? seks ne treba da bude tabuisan. seks nije tabu. zašto se onda ovakvo poimanje seksualnosti animalizuje, a naučene sentence iz književnosti i filozofije smatraju umetničkim tvorevinama? zato što su svaku umetnost, religiju, filozofski pravac i društveni sistem stvorili muškarci. tešeći sebe i obrazujući zakone čija pravila služe da održavaju muški primat. i da uguše žensku seksualnost. i da formiraju seksualizaciju takvu da ne može da ugrozi muškarca. žena je nežna, krhka, emotivna, hipersenzitivna i ne mari za seks. u suprotnom je razvratnica ili kurva.

poslednjih meseci, užasava me da mislim o seksualnosti i partnerstvu. jer detektujem mnoštvo biologizama - jednostavnih i diskriminatornih - i mnoštvo spiritualizujućih elitizama. sanjarim kako bi bilo magično da svi jedne druge zavolimo pod maskama, ali umetnost nam sugeriše u kakvoj realnosti bismo mogli živeti da smo bolja stvorenja. Sociologija nam pretočava realnost onakvu kakva jeste. Onakvu kako živimo. Sa kurcem u ustima i udarcima koji nas obaraju na pod. Negirati istinsku prirodu čoveka, ulepšavati je i prezirati ono što čovek suštinski oseća, predstavlja temelj svakog elitističkog teoretisanja. popovi u mantijama pevaju kako nalik hristu moramo voleti dušu čovekovu. i onda maštaju isto što maštam i ja dok ispijam kafe sa drugom seksistom. sestra mi je malopre ispričala kako joj drugarice od metar šezdeset kukaju što su im momci visoki metar sedamdeset pet. ne znam kako prema tome da se postavim. možda su one i površne, ali šta se može protiv površnosti ukoliko je ona urođena? ukoliko nad njom nemamo nikakvu moć? i šta ukoliko je ta površnost jedina prava istina, a svaka spiritualnost i duhovnost uteha kojoj pribegavamo jer nas nepromenjivost izjeda?

zato je simbol oka u književnosti dvojak. oko je simbol čestitosti, plemenitosti, materijalizacije duše. oko je simbol površnosti i banalizacije. očima pripisujemo osobine koje smo čuli u školi. očima balavimo dok gledamo u velike kurčeve.

Slon i plavi kit

Kao malog dečaka, deda je često umeo da me stavi u krilo i pusti emisiju o životinjama. Sećam se kako bih zadivljeno gledao u ekran, diveći se afričkoj prašumi i svim stvorenjima koja u njoj žive. Sa takvim uzbuđenjem iz dečačkih dana, sada ne mogu da pogledam čak ni najukusnije jelo nakon što gladujem tri dana.

- Vidiš dušo dedina, ovo je lav. On je kralj džungle. Gospodar svih životinja.

- A zašto je lav kralj džungle kad je slon jači od njega, deda?

- Tako ga samo zovu, dušo. Jeste, slon je jači. Slon je najjača kopnena životinja.

- Ali, rekao si mi juče da je plavi kit jači.

- Kopnena, kopnena, Maki. To znači da ne živi u vodi, već na zemlji. Plavi kit je u vodi, duboko u okeanu. Zato slon i plavi kit nikada ne mogu da se sretnu.

- Zašto ne mogu da se sretnu, deda?

- Priroda je tako udesila, srećo dedina. Zato što je prirodna savršena.

„Zato što je priroda savršena”. Ove reči ostale su mi urezane poput majčinog lika posle prvog dana provedenog u vrtiću. Kud god bih se uputio, čuo bih ljude kako kazuju - priroda je prelepa, priroda je čarobna, neko gore sve to udešava. Na ekskurziji, učiteljica bi nas terala da satima pešačimo planinom. Komentarisala bi svako drvo, svaki cvet, svaki potočić kraj kog bismo prošli, neumorno objašnjavajući kako svi treba da budemo opčinjeni prirodom. Njenom vanplanetarnom lepotom. Njenim zakonima i ciklusima. Rečenice koje nam iznova ponavljaju od malena, usvajamo poput aksioma. Nikad se ni ne zapitamo da li bi trebalo da ih dovedemo u pitanje. Kao što se nikad nismo zapitali da li je trava zelena, tako ni kanonima kojima smo celoživotno izloženi ne osporavamo ispravnost. Čovek koji to ipak čini, najčešće je osoba što se nađe u situaciji da joj nekakva drugačija, daleko surovija istina bode oči svojim nemilosrdnim prisustvom. Priroda nije savršena. Zapravo, vrlo je falična.

- Marko, još si mali, zato ne razumeš. Priroda je sve savršeno uredila. Da nema tih komaraca na čije se ujede toliko žališ, žabe ne bi imale šta da jedu. Kada žabe ne bi imale šta da jedu, onda bi se lanac ishrane poremet...

Upao bih učiteljici u reč.

- Da je priroda sve savršeno udesila, žabe bi mogle da se hrane sunčevom svetlošću. Kao biljke.

- Onda bi planeta bila prenaseljena i ne bi bilo mesta za...

- Da je priroda savršena, organizmi bi mogli prosto da ispare. Kao voda.

- Dobro sad ti, filozofe.

U osnovnoj školi, problem prirode sam uvideo na primeru lanca ishrane. Nisam se time previše opteretio. A nisam ni slutio da ću odrastanjem spoznati još dosta propusta majke prirode.

Napolju je vejao sneg. Ciča zima spustila se na krov kuće očevih roditelja. Sneg se svom silinom svalio sa neba, pa sam se pribojavao da će crep popustiti pod pritiskom. Dvadeset osmi decembar dve hiljade osme godine. Nekoliko dana pred novu godinu. Imam deset godina i čekam da počne film. Svi spavaju iako je tek osam uveče. Film je u početku bio dosadan - policija juri za kriminalcima, kriminalci beže i tako prvih sat vremena. Popustila mi je pažnja. Smorio sam se. Dok nisam ponovo usmerio pogled ka ekranu i video dva muškarca kako se ljube na haubi automobila. Jedan je nosio policijsku uniformu, drugi je skidao crnu majicu i uzdisao tako duboko da sam ga čuo kao da mi stenje nad ušnom školjkom. Zurio sam opčinjeno u prastari televizor. Scena je trajala pet minuta. Te večeri sam prvi put doživeo orgazam. Otrčao sam u wc i zalupio vrata. Plakao sam do jedan ujutru. Kroz sećanje, navirale su mi izjave odraslih „priroda je savršena. sve je savršeno udesila. zato su pederi bolesni. to je neprirodno.”

Prošle su godine i uspešno sam se izborio sa autohomofobijom. Dečački strah da sam poremećen zato što sam gej, danas mi izgleda smešno i komično. I ne samo autohomofobiju, uspeo sam da savladam i sveopštu homofobiju svoje porodice. Godinama sam se svađao, bivao isterivan iz stana, ali sam na kraju iz bitke izašao kao pobednik. Kad me je majka prihvatila i kad smo najzad zakopali ratne sekire, odahnuo sam i pomislio „hvala bogu, konačno je gotovo. više me niko neće maltretirati. od sad mogu da budem peder na miru. ah, tako volim što sam peder.” Često sam šetao kraj reke, sa slušalicama u ušima i zamišljao budućeg dečka. Kako izgleda, misli, oseća i poima svet. Kreirao bih ga i rekreirao do iznemoglosti. Ti sićušni, patetični rituali mi nikada nisu dosadili. Međutim, jednog dana mi je sasvim iznenada navrla pomisao - prosta i očita - pomisao koju sam uz sebe držao celoga života, ali je nikada nisam osvestio. Nikad je nisam emocionalizovao. Jer sam znao da ako dopustim sebi da je osetim i doživim, više ništa nikada neće ostati isto. Homoseksualci čine 5% čovečanstva. Ovaj statistički podatak je čučao u meni kao asimptomatska bolest, čekajući pravi čas da nabubri poput parazita što nagriza voćku, i da tek pošto se dobro pothrani i osili - isklija iz mene. Tako sam postao svestan svog istinskog položaja. Rat koji sam kao dečak vodio sa sopstvenom autohomofobijom, kasnije sa porodicom - sve to bilo je kao predgovor stravičnoj tragediji iz koje ne mogu izaći kao pobednik. Tragedija počiva u istini da priroda nije savršena. Ona samo teži da na najpraktičniji i najbrži način reguliše pravilnosti po kojima se njeni algoritmi odvijaju. I u tim pravilnostima uvek ispaštamo mi koji smo u manjini. Brojka od 5% je zapravo još manja nego što se čini. Neću proputovati celim svetom. A čak i da to učinim, na tom putovanju neću upoznati sve gejeve sveta. To je matematički nemoguće. Tragedija postaje još tragičnija kada sa matematike pređemo u domen psihologije i sociologije. Tada spoznajemo da nije dovoljno samo da neko bude gej da bismo s njim stupili u vezu. Mora sijaset faktora da se ispuni. Takođe, rodne predrasude kojima smo od malena obasipani, učinile su da nam slika o muškarcu bude oblikovana toksičnim maskulinitetom. Da nas privlači samo jedan tip ili minimalni broj tipova različitih muškaraca. Kada sam besan (što je često) ili kada sam tužan (što je još češće), pisao bih pesme, priče ili bih prosto gramatički analizirao nekakvu rečenicu do iznemoglosti. U adolescenciji, često sam lagao da su mi ove aktivnosti omiljena zanimacija. Da sam najsrećniji kad pišem ili radim sintaksu ili slušam Debisija. Lagao sam jer sam elitista. Mislio sam da moji hobiji moraju biti duboko intelektualni. Da više vredim ako slušam Debisija, nego ako slušam Stoju. Da više vredim ako pišem, nego ako igram karte. A zapravo je istina da sam najradosniji onda kada imam kome da napišem pesmu. Kad mogu nekome da je posvetim. Kad mogu nekome da spremim kolač od malina i kad me hot lik dobro izjebe.

Danas to priznajem naglas. I nimalo se ne stidim. Zapravo, smatram da je dostojno ponosa govoriti o istinskim željama i potrebama. Ono što me deprimira je saznanje da ću, ipak, verovatno završiti sam. Kad god se probudim i vidim sunčano jutro, setim se tog broja. Tog podatka koji me progoni kao priča o duhu iz ormana. Pet posto. Mi gejevi smo kao unikatna vrsta. Iako ne uživamo nikavu zaštitu nadležnih organa. Do nedavno sam sažaljevao niske strejt muškarce, muškarce koji imaju mali kurac, žene bez sisa i zamišljao kako mora da im je težak život na ovom svetu gde čovek, nije čak nužno ni površan, a ni plitak - već naprosto determinisan biologijom. Tom prevarantkinjom što je na ispit izašla potpuno nespremna, raskenjala se na eseju i opčinila pregledača. Pregledači su ljudi. Celokupno čovečanstvo koje je tako olako dodelilo ocenu - ti si savršena. priroda je savršena. savršena nalik na kralja iz neke starovekovne monarhije - onaj ko se uklapa u prototip i ko ni na koji način ne odstupa od savršenog algoritma - njemu ću biti savršena. Ako je priroda savršena, zašto mi gejevi ne možemo da pravimo decu? Zašto smo ostavljeni da bauljamo u bednom procentu koji se rasparčava nad našim glavama poput kore hleba, čije mrvice hvatamo kao izgladnele ribe iz napuštenog ribnjaka? Svi oni koje sam sažaljevao - čak i heteroseksualni patuljci s mikropenisom - svi su oni u privilegovanijoj poziciji od mene. ili bilo kog geja. srećni heteroseksualni parovi, što iščekuju dvadeset sedmu godišnjicu braka, ubeđuju me kako nije sve tako crno i da je problem moja percepcija. fascinira me kako pripadnici povlašćenih grupa uopšte ne mogu niti da razumeju niti da se saosećaju sa onima koji tu ne pripadaju. pet posto je broj bez boje, i zato nije ni crn ni beo. pet posto je podatak izveden istraživanjima i računicom. sutra ću otiću u prodavnicu sa dvesta dinara. reći ću kasirki da mi proda tri kile mesa.

- dečko, kako misliš da kupiš tri kile mesa sa dvesta dinara?

- zar vi ne znate da je priroda savršena? i da je ovih dvesta dinara u stvari deset hiljada. to je samo pitanje vaše percepcije.