Kako odvojiti Cate od Blanchett?

„Čim ste ovde, znate ko je“, govori Adam Gopnik na Njujorkerovom festivalu, predstavljajući Lydiju Tár, čuvenu kompozitorku i dirigentkinju. Već tu dolazi do preplitanja stvarnosti i fikcije jer – Lydia Tár bi lako mogla biti Gopnkova gošća – da je ikad postojala. Film je donekle promovisan kao biografski, premda nikad eksplicitno, ali način na koji je snimljen i prezentovan lako može da nas navede na pomisao da je reč o realnoj ličnosti. Nije to slučajno, s obzirom na to da film zaista želi da nam kaže nešto o tretmanu umetnika i javnih ličnosti danas. Za subjekat je odabrana ona koja stoji na pola puta između hermetične umetnosti i, posledično, popularnosti isključivo u sopstvenim krugovima, te slave i statusa zvezde, pa samim tim i šire popularnosti. Samo najveći, ili pak vični marketingu, u ozbiljnoj muzici uspevaju da dopru do šarolike publike i budu joj prepoznatljivi jednako kao figure popularne kulture. Lydia Tár je skoro pa na tom mestu – boginja za kolege i prepoznatljiva široj javnosti. Tako su uspešno izbegnute i masovne scene i gušenje u anonimnosti. Tako je nešto rečeno i o umetnosti i o celebrity kulturi – da se svi prepoznaju, a da se niko ne uvredi i da svi kažu: „Svaka čast, maestro!“

Možda i nismo znali ko je Lydia Tár – iako smo u nekom trenutku od najave snimanja filma pomislili da je reč o istorijskoj ličnosti – ali znamo ko je Cate Blanchett. Genijalna glumica koja nas fascinira svojim darom, umećem, pojavom, duhovitošću, humanošću, stilom... Ličnost koja se, baš poput mnogih drugih, ne ceni samo na osnovu uloga, profesionalnih uspeha i nagrada, već i na osnovu intervjua, stavova, odnosa prema kolegama i publici... Jasno je, jedno bez drugog ne ide. Da li bi Cate Blanchett i dalje bila sjajna glumica i bez prijemčive javne persone? Apsolutno! Ali, veliko je pitanje da li bi imala isti status, mogućnost da bira i tumači uloge poput ove i, budimo iskreni, privuče publiku u bioskope. Retki su glumci i glumice koji istovremeno imaju auru intelektualca i miljenika mase, no Cate je jedna od njih. Zato nije slučajno što se upravo ona našla u ulozi Tár. Neko ko je sposoban da pomiri suprotnosti i prihvati ulogu antijunakinje je retkost među glumicama njenog kalibra, ali ona to uspeva - što zahvaljujući neupitnom talentu, što bogatom društvenom i kulturnom kapitalu koji postoji zbog njene ličnosti, ili makar načina na koji se predstavlja u javnosti, a za koji volimo da verujemo da je ličnosti makar blizak ukoliko već nije identičan.

Ironije li, baš takva glumica odabrana je za ulogu u filmu koji postavlja brojna pitanja, među kojima se ističe i ono čuveno – možemo li i treba li odvojiti ličnost umetnika od njegovog dela. Možemo li se diviti nečijem radu, a da pritom zanemarimo njegovu ličnost i privatni život? Načelno, možemo. Posebno ako o ličnosti i privatnom životu ne znamo ništa. Dobijemo li makar i natuknice, ta saznanja će vrlo lako obojiti našu percepciju. Mi bismo voleli da nije tako, da smo savršeno objektivni i odani umetnosti, ali ljudsko iskustvo to ne potvrđuje. Treba li uložiti napore i ipak odvojiti umetnika od umetnosti? Samo ukoliko ste u stanju da odvojite Cate od Blanchett. Glumicu od osobe koja gostuje u late night emisijama, zasmejava nas i oduševljava britkim doskočicama, umom, pronicljivošću. Lično ne bih volela Cate Blanchett kad bi se ispostavilo da je ista kao Lydia Tár, recimo. Ne znači da joj ne bih priznala glumačku veštinu, već me ona ne bi interesovala, niti bih ijedno ostvarenje gledala zbog nje, odnosno njenog umeća. A Tár je film koji se gleda zbog nje, i zbog njenog umeća. Čim smo tu, u bioskopu, znamo ko je. Teško ide to razdvajanje.

„Veliki stručnjak“ ili „veliki umetnik“ nemaju istu težinu ako stoje i uz „veliko đubre“. Kad-tad će smrad početi da se širi.

Lydia Tár misli drugačije i vrlo plastično nam to stavlja do znanja. Najpre, u njenom je interesu da misli drugačije i druge ubedi u to. Njeno upinjanje da se umetnost odvoji od umetnika u stvari je prećutno priznavanje sopstvenih prestupa i želja da se, uprkos njima, održi status quo. Ona poštuje stare majstore, neupitne autoritete u ozbiljnoj muzici, bilo da su kompozitori ili dirigenti. U tome se očituje njena konzervativnost, dok genijalnost isplivava onda kada te stare majstore uspešno reinterpretira i čita na svoj način. Tu joj nema ravne i čini se da bi sve bilo u redu samo kad bi tako ostalo – da ona i jedino ona bude savremena figura dostojna velikih imena i dela iz prošlosti, a da svi drugi ostanu makar stepenik ispod nje i usput ne preispituju ništa.

U prilog tome govori scena sa Juilliarda, već sada označena kao briljantna, neprevaziđena, antologijska... Sa kinematografske i rediteljske strane – svakako. Sa scenarističke – šuplja je da zveči. Ta scena se uzima kao primer kada se govori o dvema glavnim temama filma – razdvajanju umetnika i dela, te kulturi otkazivanja (cancel culture). Usuđujem se reći da su to kvaziglavne teme, istaknute u prvi plan i bačene kao koska oko koje ćemo se gložiti. Jer, ako su to zaista glavne teme, onda je pomenuta scena morala biti inteligentnije i suptilnije napisana, makar kao ostatak filma, uz par nečasnih izuzetaka. Glavni oponent Lydije Tár u toj sceni je student Max, osoba koja sebe opisuje kao „bipoc pangender“. Te odrednice služe kako bismo kolutali očima na to šta sve mladi danas izmišljaju, nespremni da priznamo da nas je ili pregazilo vreme, ili da nas mrzi da za dva minuta nešto „istražimo“, ili da nas ne interesuju drugi sve dok se ne uklapaju u sliku sveta kakvu poznajemo, ili sve to zajedno. Max je za Tár laka meta, posebno onda kada izgovori da se ne oduševljava Bahom jer je bio mizogin. Tada ona dobija šlagvort da iznese sve što će uhu starijem od 25 godina biti milo da čuje i poentira tako da Max neće znati gde se nalazi. To će pogladiti ego ciljne grupe taman dovoljno da makar delićem svog identiteta simpatiše Tár. Trebaće nam te simpatije za posle.

Sve bi to krasno funkcionisalo da se ona u tom monologu ne gađa frazama i opštim mestima, da ne naziva ljude robotima (inače, roboti su svi osim nje), robovima društvenih mreža i politike identiteta, a tek bi bilo genijalno da od Maxa nije napravljen lik koji služi samo za sticanje lakih poena i prvoloptaških hvalospeva. Potrebno je samo da poverujemo da je na Juilliard upao neko ko ignoriše Baha i Betovena. Još samo da je rekao da mu oni nisu svirali ni pevali jer je bio mali, pa da cirkus bude kompletan! Ova scena je uvredljiva jer potcenjuje inteligenciju publike, što reditelj i scenarista Todd Field navodno izuzetno ceni. Iz tog razloga je valjda ostavio toliko nedorečenih linija radnje i dopustio publici, čiju inteligenciju neobično ceni, da sama sudi, povezuje i zaključuje. Posebno je to zanimljivo činiti kada nemate na osnovu čega da donesete zaključak, ali možda je i to bolje nego da se iznese neki eksplicitni stav ukoliko se iznosi kao u sceni sa Juilliarda.

Ono što je pak važno da se iščita iz te scene jeste konzervativnost ukusa i načina razmišljanja Lydije Tár, njen strah od savremenika (a naročito svremenica!) i prezir prema njima, a potom i njena nemogućnost da ponovo napiše čestitu kompoziciju jer ostaje zaglavljena u obrascima iz prošlosti i ne može, a i ne želi, da izađe iz kalupa.

Postoje bar još dva momenta koja su u meni, nakon opštih mesta sa Juilliarda, izazvala šok i nevericu i koja, najblaže rečeno, vređaju zdrav razum. Imajući njih na pameti, poželite da je sve u filmu ostalo nedorečeno jer bi na taj način makar odavalo utisak ingenioznosti. Ovako se nakon afere Bah pojavljuje afera Osmi mart. Verovali ili ne, Lydia Tár ne zna ko je Clara Zetkin! Još bolje, misli da se 8. marta slavi njen rođendan! Neka je stoput glupa Amerikanka iz sirotinjske porodice, neka je žena koju ne interesuje žensko pitanje i nije feministkinja, neka bude da usred Berlina živi godinama potpuno nesvesna bilo čega, nemoguće je da nije čula za Claru Zetkin osim ako: a)  želi da dopusti mladoj violončelistkinji da je impresionira i više nego što već jeste, pa glumi neznanje, b) jeste fah-idiot, c) autor misli da smo mi idioti, ali rečeno nam je već da nas ceni, tako da to ne dolazi u obzir.

Treći hajde-da-vam-nacrtamo momenat je tzv. afera Akvarijum, kada Lydia u nekoj neimenovanoj azijskoj zemlji (svi ostali toponimi su, zanimljivo je, imenovani) u potrazi za masažom završi ispred „akvarijuma“, odnosno stakla iza kojeg stoje žene označene brojevima i koje je dovoljno po broju i izgledu izabrati. Tada Lydia shvata da je masaža u stvari „masaža“. Nakon što malo slučajno, a malo i hotimično (sve je u nijansama, osim kad nije) pokaže na broj pet, izleće napolje – u šoku i neverici – ne bi li se ispovraćala od užasa i neprihvatljivosti situacije. Nama se tada otvoreno stavlja do znanja da Lydiju grize savest i da ona tek sada razume koliko su njeni postupci bili problematični. Ah, taj Zapad gde je sve tako dvosmisleno, nijansirano i gde žene imaju neka prava, oaza političke korektnosti u kojoj nije mogla da shvati šta zapravo radi... Tek je na Istoku, gde žene zatiče kao robu, u stanju da pojmi razmere svojih postupaka. Šta li bi tek bilo da pre toga nije saznala za Osmi mart?!

No, šta to ona zaista radi? Prosudite sami na osnovu ličnih iskustava, stavova, znanja i političkih uverenja.

Iako nije eksplicitno prikazano, jasno je naznačeno da je Lydia žena na visokoj poziciji koja svoju moć koristi kako bi druge ucenjivala i krojila im karijere i živote zarad lične koristi. Naravno, suptilno, gotovo neprimetno, služeći se manipulacijom i prefinjenim taktikama. Ona nije nasilna, a i kad jeste – to je izuzetak od pravila; tiha je, sabrana i hladna. Ispod takve površine kriju se anksioznost, paranoja, kompleksi, sve ono što bi je činilo ranjivom i čovekolikom, a ostalo je zatrpano zajedno s njenim skromnim poreklom. Naime, uprkos tome što se kreće u visokom društvu i, čini se, njime suvereno vlada, u poslednjem delu filma otkriva se da je Lydia Tar zapravo Linda Tarr, nimalo sofisticirana Amerikanka iz niže srednje klase. Šta ima loše u tome? To zna samo Lydia, odnosno Linda, koja je svoj identitet i čitavu personu sama konstruisala na osnovu uzora – velikih imena ozbiljne muzike kojima se divila. Očigledno je osećala da je isključivo vanserijski talenat ne može dovesti do željenih visina. Bilo je potrebno podrediti se. Zato je i iznenađuje kad neko drugi odbija njoj da se podredi ili joj se suprotstavlja. Max za nju predstavlja roba ideologije identiteta, „arhitekte njegove maske su društvene mreže“. Dok njenu masku kroje autoriteti profesije, kompozitori i Bog. Takoreći prave tradicionalne vrednosti. Sa njenog stanovišta, Max sudi o umetnosti na osnovu identiteta autora, bez mogućnosti da razdvoji stvaraoca od dela. Međutim, dilema povodom te dihotomije je potpuno lažna – oni koji navodno odvajaju umetnost od umetnika bi zapravo da se zatre svaka priča o umetniku koja nije hvalospev, da se ništa ne problematizuje i ne preispituje. Ogleda se to i u odnosu prema sopstvenom delu. Tár pažljivo analizira svaki članak, čak i svaki tvit o sebi, uređuje sopstvenu stranicu na Vikipediji, a sve štampane članke revnosno secka i čuva. U tom slučaju nema poverenja u asistentkinju Francescu, s kojom je u nekoj vrsti intimnog odnosa oličenog u narcisoidnoj igrici zvanoj toplo-hladno, odnosno cikličnom privlačenju i odbacivanju. Zahvaljujući tome, narcisov objekat ostaje blizu, iznova očekujući novo otopljavanje. Jedini izlaz iz toga je upravo ono što je Francesca kasnije uradila.

Brinući o svom imidžu, Tár zapravo kontroliše sopstveni identitet i u tom nastojanju je gotovo opsesivna. Kontroliše upravo onaj identitet koji je sama stvorila, a koji nema mnogo veze sa autentičnošću. Zašto se njena opsesija imidžom i identitetom bitno razlikuje od one koju ima Max? Štaviše, imenovanje sopstvene posebnosti i pronalaženje u izvesnim skraćenicama i akronimima čini da se neukalupljena osoba oseti prihvaćeno, a da pritom ne mora, poput Tár, da se menja kako bi se uklopila u već postojeće, tesne obrasce. Njen način razmišljanja je možda lakše prepoznatljiv, a samim tim prihvatljiviji, naročito starijim generacijama. No, s koje god strane da pogledamo, identitet igra bitnu ulogu, samo je pitanje ko se čemu potčinjava i koliko je privilegovan.

Kako se u više navrata verovatno i sama potčinila (ne samo Bogu i kompozitoru) kako bi došla do vrha, isto to očekuje i od podređenih, a zanimljivo je da gotovo svakog baš tako i doživljava. S tim da, naravno, nikom neće dopustiti da dođe do vrha ili je zameni - #pravilaigre, što sama kaže kada se ironično osvrće na mrske joj društvene mreže i igru koju neironično obožava.

Nakon što se pročuje da je Krista Taylor, stipendistkinja njene organizacije, takođe dirigentkinja, izvršila samoubistvo, Lydia Tár postaje interesantna javnosti i istražnim organima. Sumnja se da je bila u vezi s njom, te da ju je potom sabotirala i onemogućila napredovanje u karijeri. Ne zna se šta se tačno desilo, ali je sigurno da je iskoristila svoj uticaj kako bi sprečila da bilo koja filharmonija ili orkestar na svetu angažuje Kristu. To nam je jasno prikazano putem sadržaja mejlova i trebalo bi da bude dovoljno. Istina je da niko nikoga ne može naterati na suicid, ali nikad se ne zna kada će neki postupak biti percipiran kao finalni udarac. Naročito ako je taj postupak pažljivo planiran i služi da nekome naškodi. Krista je možda prva koja joj se suprotstavila i zbog toga tragično završila. A tragični završetak za nju predstavlja i nemogućnost rada, baš kao i za Tár. Nedvosmisleno je Lydia znala šta radi, čak i ako nije slutila razmere posledica.

Iako izrazita protivnica kulture otkazivanja i petljanja po privatnom životu umetnika, vrlo lako je otkazala Kristu, aktivno je sabotirajući i učestvujući u njenoj profesionalnoj, a potom i ličnoj propasti. Opet je sve tako prokleto povezano. Svaki njen stav dosledan je samo ukoliko služi njoj, njenim ciljevima i napretku. U suprotnom i nije tako teško voditi dvostruki život, uz povremena provejavanja osećaja krivice i straha od kazne ili odmazde. Dualnost umetnosti, umetnika i identiteta prikazana je i metaforično putem ogledala. Obratimo li pažnju, Tár je gotovo uvek u ogledalu, data iz dve perspektive, dva ugla, što nam sugeriše i dualnost mogućih tumačenja. To što se njen i lik i odraz preterano ne razlikuju, takođe je zanimljivo, jer bi značilo da mogućnost stapanja te dve figure ipak postoji, odnosno da je njihovo razdvajanje donekle nasilno i veštačko. Opet, ako uvažimo pomenutu dualnost tumačenja, možemo zaključiti da je razdvajanje neophodno i neminovno.

Tár je kao film sav u nagoveštajima, osim kad nagazi na neku temu ili postane bolno providan, kao u tri gore navedena slučaja. Takav autorski stav može se protumačiti kao nepošten, srednjeputaški i metiljav. I sama sam sklona takvom viđenju, no ako bismo umesto suptilnosti oličene u onome „može da bude, ali ne mora da znači“ dobili pocrtavanje poput Juilliarda ili akvarijuma, radije ću izabrati srednji put. Tár je tako ostvarenje koje dopušta svima nama da isprojektujemo sopstvena viđenja, uverenja, političke i društvene stavove. Za mene, recimo, nije bilo dileme da li je ona predatorka i zlostavljačica, čak sam se čudila što to nisu još više zakomplikovali pošto deluje prilično jasno. Dileme postoje kod upotrebe nekih motiva (što vizuelnih, što auditivnih) koji nisu izvedeni do kraja i nedovršenih narativnih linija. Čak će u jednom trenutku Lydijin, odnosno Lindin brat prokomentarisati kako je ostalo mnogo „loose ends“ u njenoj priči.

Sve to deluje kao interesantan, ali pomalo i kukavički postupak jer – ako svako može da zaključi šta hoće i interpretira po sopstvenom nahođenju i ideološkom aparatu, onda film ne samo da ne želi, već i nema ništa da kaže. I zaista, nije ponudio nikakvo novo viđenje, nije do kraja problematizovao ni kulturu otkazivanja (ili pak odgovornost za sopstvene postupke), ni predatorsko ponašanje, ni Me Too pokret – čije bi preispitivanje možda bilo hrabro i ludo 2017, ali poduhvat u kojem Cate Blanchett verovatno ne bi učestvovala. Sada, iz ove pozicije, kada se sve relativizuje, kada se odbacuju tužbe za seksualno zlostavljanje ili nedolično ponašanje, Tár kao film koji igra na oba terena može delovati i ziheraški i revolucionarno, s tim da ni u jednom slučaju nema šta drugačije da ponudi.

Na kraju, dobili smo film koji može, a i ne mora da se bavi zloupotrebom moći i otkazivanjem, koji predstavlja i pad i uspinjanje, koji razmatra odnos javnosti prema umetniku i umetnosti, a da nije rekao ništa, uz nadu da i ono što je rekao na Juilliardu nije stvarno mislio; psihološki triler koji može biti tragedija, tragediju kože može biti farsa; film o ženi koja može biti i muškarac i koja se, štaviše, i ponaša kao tipični alfa patrijarhalni muškarac, o ženi koja može biti i počinitelj i žrtva (što je naglašeno više puta); film o ženi za koju nije bitno što je žena, već je bitno što je čovek, ali onaj sa kojim teško možete da empatišete i da ga razumete i onda kada se ne slažete; najzad, film o sivoj zoni intimnih odnosa koji nikako da prikaže neku boju ili pak nijansu sive, već se kotrlja između crnog i belog, u zavisnosti od stanovišta gledaoca.

O pomenutoj „sivoj zoni“ možda je najbolje progovorila serija Girls u epizodi American Bitch (treća epizoda šeste sezone), koja se može pogledati nevezano za ostatak serije samo da bi se videlo kako je briljantno napisan lik koji se ponaša kao predator, a da pritom nikoga ne prisiljava na odnos. Kako i zašto devojke postaju njegove žrtve, iz kakvih porodica dolaze, koje probleme imaju, čemu ih je to patrijarhat naučio, zašto se ne osećaju kao žrtve, šta je to što on zloupotrebljava, zašto su i na koji način ranjive... Sve to je stalo u 30 minuta i reklo više nego Todd Field u dva sata i 40 minuta. Ima mnogo paralela između likova Chucka Palmera i Lydije Tár, a najzanimljivije je to što oboje obožavaju sopstvene ćerke i dok ih doživljavaju bezmalo kao božanstva, ne uspevaju da ih vide kao nečije potencijalne buduće žrtve, niti preispitaju sopstveno problematično ponašanje.

Ipak, ma koliko bio pretenciozan, precenjen i kvaziintelektualan, Tár je pokrenuo toliko pitanja povodom kojih bi se polemika mogla voditi danima, što je, pretpostavljam, i bio cilj, posebno ako uzmemo u obzir marketing filma i sve krive tragove na koje nas navodi ne bismo li se svi, baš kao i Lydia Tár, počešali tamo gde nas svrbi. Ovo je film koji ne stvara nikakav emocionalni naboj i ne ushićuje, ali poziva na razgovor nakon završetka. Što više vremena prolazi, film vam se čini kao bolji jer podstiče neku vrstu misaonog angažmana. Ne daje skoro pa nikakve odgovore, a zahvaljujući navedenim primerima smo shvatili da je tako i bolje. Stiče se utisak da film ima nekoliko verzija među kojima je fokus grupa izabrala ovu i da je u montaži dosta toga otpalo, te da će se možda u budućnosti pojaviti neka drugačija verzija. U svakom slučaju, ona koja je pred nama govori nam o svemu i ni o čemu – o ljudima, ženama, moći, slabosti, lezbejkama i pangender ljudima, klasnom i generacijskom sukobu, psihologiji i patologiji. Todd Field je, izgleda, kao scenarista i reditelj progovorio o svemu osim o sopstvenom iskustvu, što može dosta reći o njegovom viđenju politike identiteta. Svakako, nema o čemu da brine ukoliko se oslonio na Cate Blanchett, a verujte, svega ovoga ne bi bilo da nije Cate Blanchett. Toliko o umetnosti i umetniku.