Jurij Hudolin: „Pastorak“, Laguna 2017, edicija „Plavobelocrvena“
Hudolin Marojević

Književni razgovori: Jurij Hudolin i Igor Marojević

Photo: Lična arhiva

Kako pisati u XXI veku

Možda najdragocenije iskustvo koje pisac može da ima jeste da, dejstvom duha vremena, naiđe na knjigu koja ga, potpuno ili delimično, podseti na sopstveni rad, a da nije ni upoznao tvorca tog drugog štiva i njegova dela. Mojoj neznatnosti se tako dogodila bezmerna privilegija da srodne poetičke paralele nađe u prozi Roberta Bolanja. (Tačnije, ispostavilo se da je Đoana Silvestri kojoj je veliki Čileanac posvetio nekoliko narativa porno-glumica Moana Poci, o kojoj se desilo da sam napisao izvestan broj priča u svojoj knjizi Tragači, a posle i u Mediteranima.) Kako se ispostavilo, takve podudarnosti sa slovenačkim piscem Jurijem Hudolinom u slučaju moje neznatnosti su znatno potpunije. Posebno ako govorimo o romanima, njegovom Pastorak i mom, Majčina ruka.

U obe parodije bildungsromana, glavni junak je maloletan i, ne svojom voljom, za vreme dekadencije SFRJ provodi tinejdžerske dane na strani: Ljubljančanin Benjamin Zakrajšek u hrvatskoj Istri, u Proštini, a bezimeni Peraštanin, Bokelj, u bačkom Novom Vrbasu. U oba slučaja, protagonistu kinje školski drugovi, a on je razapet između majke i nasilnog oca, s tim što je kod Hudolina u toj funkciji sasvim brutalan očuh, Loris Čivitiko, po plastičnosti opisa svakako jedan od najživljih negativaca u regionalnim književnostima tekućeg stoleća. Oba maloletna glavna junaka upoznaju i trpe sveopšti sukob duše i pragme na uštrb duše; obojici nedostaje očinska figura, jer onom iz Majčine ruke roditelj umire, dočim je Benjamina Zakrajšeka u svet bacio alkoholičar Valter kog nadmašuje obaveza staranja o sinu što, na kraju krajeva, postaje pastorak. Obojica dečaka/junoša intenzivno proživljavaju lično erotsko zrevanje i olakšavaju ga eskapističkim upućivanjem u svet umetnosti, ali intenzivno trpe i nacionalizam – na momente čak i rasizam – sredine. Stariji su i u jednom i drugom romanu skloni učešću u paklu prividnog varanja sistema ne opažajući – ili ne želeći da obrate pažnju – na unutrašnju cenu koju zauzvrat moraju da plate. U oba romana, pri isticanju teksta dolazi do ozbiljnoparodijske katarze koja može da dovede u pitanje sve što je do tada pripovedač tvrdio.

Možda sam pišući o Hudolinu pristrasan i to verovatno zbog razloga koje sam upravo delimično izneo. Tek, njegov glavni junak je nežniji, pa je njegova sudbina bez sumnje dirljivija. Patnja Benjamina Zakrajšeka zbog odveć surovih životnih okolnosti i disciplinovano podnošenje očuhovih batina i naredbi čine vrlo inventivan i potencijalno dinamičan mentalni kontrast. Nešto slično može se opaziti i za Benjaminovu razapetost između potrebe da se divi Lorisu kao umešnom poslodavcu i muževnom, opasnom čoveku, i poniženja koje njegov nesuđeni heroj svakodnevno priređuje njemu i svojoj mazohističnoj ženi, Benjaminovoj materi Ingrid. Međutim, svaki put kad se nad tekst nadvije pretnja patetike usled zgusnutog ispisivanja potresnih okolnosti u kojima obitavaju obeskorenjeni i sasvim nezaštićeni majka i sin, Hudolin spretno izbegava opasnost pravovremenom upotrebom kakvog depatetizujućeg, hladnog i preciznog aforizma, retorskog pitanja ili sasvim neočekivanog, najčešće ironičnog iskaza (uključujući i ekspresionistička zazivanja). Jurij ume da stvori rizičnu situaciju i da izađe iz nje ne škodeći pripovedanju ali i ne štedeći glavnog junaka od negativnih saznanja i novih iskustava. Jedan od razloga za njegov strah od očuha leži i u razlogu što Benjamin dobija previše dobre ocene u školi, koju polupismeni Loris ne podnosi. Hudolin, ipak, nije autor koji se zadovoljava kratkoročnim efektom tako maštovito kontrastne i smišljeno groteskne postavke, već je čini organskom praveći od nje jednu od poluga radnje.

U dosluhu s dometima najboljih svetskih dvadesetprvovekovnih naratora, koji su nakon epohe postmodernističkih eksperimentisanja smogli snage da u prvi plan vrate pripovedanje (Frenzen, Uelbek, Bolanjo, Knausgor, Hazlet...) i Hudolin se otvoreno hvata u koštac s pričom da bi joj na kraju dao za pravo. Ali u kojoj meri to postiže? U odgovoru na ovo pitanje nazire se možda i jedini prostor za moguću zamerku knjizi. Mada moja neznatnost, najiskrenije, još nije sigurna da li je kraj, ako već govorimo o snažnoj dramaturškoj fundiranosti štiva, trebalo da nosi odlučniji obrt kakav bi obradovao klasičnog ljubitelja priče, ili je baš umesno što se pravilo obrta krši uz rizik razočaravanja opisane vrste publike? Za pouzdaniji zaključak neophodno je bar drugo čitanje, koje bi preciznije lociralo značaj Pastorka u kontekstu regionalnih književnosti. No i bez potpunog ključa da se zaključiti (sic!) da je opisani dramaturški naboj i ovako iznedrio dovoljno Benjaminovih lažnih mogućnosti izbora, koje dok se ne ispostave kao takve, već dovoljno zabave i zamisle i klasičnog čitaoca ali i onog sklonijeg finesama. Takav je slučaj i sa prividom biranja glavnog junaka između neodgovornog roditelja i brutalnog očuha i s njegovim premišljanjem koga između Lorisa i njegovog poslovnog kompanjona Borčeta da odabere za zaštitnika. U oba slučaja, izbor je, kažem, samo prividan: u prvom lišen supstance, a u drugom naprosto, moguće izvodljivosti.

Rezultat ovakvih dramaturških ali i psiholoških zahvata, kao i nekih, ranije dodirnutih tekstom, jeste u narativno ekonomičnom ali u isti mah nijansiranom, postepenom i objektiviziranom konstruisanju lika. Njegova izgradnja tako teče od faze ličnih samozavaravanja preko neugodnih iznenađenja i stvarnih i lažnih životnih izbora te nervnih slomova do preranog zrevanja. Čini se da je upravo spoj pripovedne brzine, gde se pisac ne odriče zanimljivosti teksta, i strpljive postupnosti svojstvene dubokim delima, ono što je Hudolinov zadatak građenja lika Benjamina Zakrajšeka i radnje učinilo složenim i značajnim. Umetnost proze i treba da se kloni lagana posla. Kako je Pastorak pitko i u isti mah duboko napisana knjiga, sa svešću i o akceleraciji vremena i njegovim poetičkim zahtevima ali i poetičkim zahtevima univerzalne literature, ona već time čini mogući uzorni model regionalnog dvadesetprvovekovnog pripovedanja.

Oceni 5