Kako prikriti genocid

Počinje novo zatrpavanje žrtava srebreničkog genocida, nova potraga za prihvatljivom, poželjnom, čak, istinom o stradanju Srba u Sarajevu - tako je prošle nedelje odlučila Vlada Republike Srpske, formirajući i dve komisije koje će, očekuje najmoćniji prekodrinski falsifikator, doći do nalaza koji će odgovarati očima i ušima naručioca. Sve ide po planu, od avgusta prošle godine, kada je Vlada RS, na zgražavanje najmoćnijih država Zapada, stavila van snage izveštaj iz 2004, budući da su se stvari izmenile, pa i pobednička istorija zlikovaca – na delu je njihova odlučnost da revitalizuju mirnodopski kontinuitet zločina. Negiranja monstruoznosti i podsmeha žrtvama velikosrpskog plana realizovanog iz srbijanskog budžeta.

Te 2004. poslednji put je Vlada RS zaključila nešto ispravno u vezi sa Srebrenicom, da Izveštaj koji prihvata „nedvosmisleno pokazuje, da su u području Srebrenice u julu 1995. godine, učinjeni zločini velikog obima grubim kršenjem međunarodnog humanitarnog prava“, kao i da je „ Republika Srpska iskazala odlučnost da se suoči sa istinom o događajima iz proteklog tragičnog sukoba na prostoru Bosne i Hercegovine“. U zaključcima Vlade RS izražava se saosećanje sa bolom srodnika žrtava, „uz iskreno žaljenje i izvinjenje zbog tragedije koja im se dogodila“, kao i opredeljenje Vlade da preduzima odlučne korake da se pred lice pravde izvedu sva lica koja su počinila ratne zločine“. 

Sa Dodikom do istine            

Izvještaj je prošle godine odbačen, ali ne zbog novih činjenica, one su ostale iste. Ali se Dodik dosetio da “nije u skladu sa opredeljenjem institucija Republike Srpske o objektivnom i istinitom tumačenju navedenih događaja i jačanju međusobnog povjerenja u BiH i regionu”. Tada je Skupština RS zatražila od Vlade da formira komisiju za Srebrenicu, ali i za Sarajevo, koje bi objektivno i nepristrasno utvrdile način stradanja Srba u tom gradu od 1991. do 1995. godine.

Zvuči neverovatno.

Zvuči baš tako da samo ozbiljno poremećena osoba može da poveruje u reči Milorada Kojića, direktora Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica: "Kakav god bio konačan nalaz komisije svi narodi treba da ga prihvate jer nije uperen ni protiv jednog naroda". Ili Antona Kasipovića, ministra pravde RS, koji je izgovorio da je “osnovni cilj formiranja ovih komisija pomirenje među narodima i suživot budućih generacija”.

Za ovakve izmišljotine kazna nije zakonom zaprećena, ali, mogla bi da bude žestoka.

"Naš cilj je istina i samo je jedna istina, ne postoje dvije istine o Srebrenici. Uložićemo sve napore da pronađemo tu jednu istinu", kazao je predsedavajući Komisije za Srebrenicu Gideon Grajf, glavni istraživač izraelskog Instituta za Holokaust "Šem Olam". On je za RTRS kazao i to  kako komentariše "činjenicu da sada postoji slika o Srebrenici kao jednostranom genocidu". Izgovorio je da ne misli tako i da to doživljava kao zanimljiv izazov, jer u suprotnom ne bi pristao da bude u Komisiji.

"Bosna nije bila Aušvic, ali se dogodio genocid"

Malo drugačije misli Milorad Dodik, gost koji plaća muziku: “Želimo da sagledamo i srpske žrtve. Mora da se zna da 30.000 stradalih Srba u prethodnom ratu još čeka pravdu. Srebrenički zločin bio je dogovorena tragedija, sa namerom satanizacije Srba, izgovorio je Dodik.

Možda će Komisija biti neutralna, možda tek slučajno sadi tikve sa đavolom - ali, ako neko založi svoj autoritet u Dodikovu ideju, nakon što zna njegov stav, imamo pravo da u taj autoritet sumnjamo.

Nobelovac Eli Vizel imao je nedvosmisleni zaključak još 1992. “Svoj glas Eli Vizel je digao i protiv ubijanja i zločina u Bosni i Hercegovini. Dolazi u oktobru 1992. godine na Balkan, u času kada se Bosna tresla od ubijanja, plača i suza, progona nevinih ljudi, pljačke i beznađa; posjetio je Beograd, Sarajevo, Banjaluku i logor na Manjači i rekao: ‘'Bosna nije bila Aušvic, ali se dogodio genocid’'. Došao je sa željom da se prekinu stradanja bosanskih naroda. Razgovarao je i sa Slobodanom Miloševićem i Radovanom Karadžićem poslije čega je izjavio: ‘Pokušali su me ubijediti da su na dobroj strani, ali znao sam da nisu. I Milošević i Karadžić su imali moć da zaustave rat.  Ali, nije samo njihova greška. Svijet nije imao volju da taj rat zaustavi. Moja uloga je bila ne samo da ih pokušam uvjeriti da im svijet neće oprostiti, već da kažem i moćnicima u svijetu da treba da intervenišu i da zaustave rat. Bez intervencije Vašingtona, Londona i Pariza rat bi trajao još nekoliko godina’.”(Savo Petrović, XXZ)

U Hagu je dosad osuđeno 14 osoba, tri na doživotne kazne – bivši pripadnici Glavnog štaba VRS-a Zdravko Tolimir i Ljubiša Beara, kao i nekadašnji oficir za bezbjednost Drinskog korpusa Vujadin Popović. Ostalih 11 osoba osuđeno je na ukupno 189 godina zatvora. Tokom 11 godina rada, Sud BiH je osudio 24 osobe, na ukupno 448 godina zatvora. Doživotne kazne izrečene u Haškom tribunal glavnim realizatorima genocida Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću nisu pravosnažne.

Formiranje komisija osudili su Ambasada SAD u Sarajevu i Kancelarija Visokog predstavnika (OHR) u BiH. "OHR podseća da je Upravni odbor Saveta za sprovođenje mira u BiH (PIK) još u decembru 2018. osudio odbacivanje izveštaja Republike Srpske o Srebrenici iz 2004. godine od Narodne skupštine RS i formiranje novih komisija za istraživanje ratnih dešavanja u Srebrenici i Sarajevu", saopšteno je iz Kancelarije. Iz Ambasade SAD u BiH su takođe podsetili da su Međunarodni sud pravde i Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju zaključili su da je u Srebrenici počinjen genocid."Potrebno je da svi poštuju ove sudske odluke, hrabro se suoče s prošlošću i prihvate istinu, bez obzira koliko je ona bolna. Formiranje nove komisije za Srebrenicu ne služi priznavanju istine ili promovisanju pomirenja", ističe se u saopštenju Ambasade SAD.

Učinak uniformisane horde

"Kao najveći masakar počinjen u Evropi nakon Drugog svetskog rata i zločin protiv celokupnog čovečanstva, genocid u Srebrenici se nikada ne sme zaboraviti i nikada se ne sme minimizirati. Isto vredi za sve zločine počinjene tokom rata u BiH", ocenjuje Ambasada SAD. 

Ponešto i jeste presuđeno, u četiri presude za genocid donete, između ostalog, i na osnovu priznanja počinilaca. U Srebrenici se jula 1995. ponovila strahovita fašistička matrica odvajanja navodno vojno sposobnih muškaraca, među kojima je bilo i petnaestogodišnjaka, od žena i starijih osoba. Slike njihovog stradanja obišle su svet i, unekoliko, dobile pravosudni epilog. Ključni kreatori i realizatori zločina Radovan Karadžić, predsednik Republike Srpske i general vojske bosanskih Srba Ratko Mladić su na slobodi.

A presude za genocide su nedvosmislene i donete su i na osnovu proznanja počinilaca iz vrha Vojske Republike Srpske. U presudi protiv generala Radoslava Krstića, osuđenog pred Tribunalom za pomaganje u genocidu, ističe se da su snage bosanskih Srba „i pored Rezolucije Saveta bezbednosti UN prema kojoj je enklava morala biti ’zaštićena od svakog oružanog napada i svakog drugog čina neprijateljstva’, jedinice Vojske Republike Srpske napale i zauzele grad“.

"U roku od nekoliko dana 25 hiljada bosanskih Muslimana - najviše žena, dece i staraca koji su živeli u ovom sektoru - isterano je iz svojih domova i, u atmosferi terora ukrcavani su od strane Srba u prepune autobuse koji su prelazili linije sukoba, kako bi dospeli do teritorija koje su pod kontrolom bosanskih Muslimana. Vojno sposobni muškarci doživeli su drugačiju sudbinu. Hiljade njih koji su pokušali da pobegnu iz tog područja zarobljeni su i zatvoreni u nehumanim uslovima, zatim likvidirani. Više od sedam hiljada osoba nikada se više nisu vratile", navodi se u presudi generalu Krstiću.

Krstić je, dakle, osuđen za pomaganje u genocidu, što znači da je genocida bilo. I bili su na budžetu Srbije.

"Pokolj koji je počinjen u Srebrenici u julu 1995. najgora je pojedinačna strahota koja se dogodila u bivšoj Jugoslaviji tokom ratova devedestih godina i najgori pokolj koji se dogodio u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Naročito treba istaći da je Tribunal utvrdio van razumne sumnje da su snage bosanskih Srba i druge snage u periodu od 11. do 19. jula 1995. ubile između sedam i osam hiljada muškaraca bosanskih Muslimana različitih dobi. Tribunal je utvrdio van razumne sumnje da ogromna većina pogubljenih nije ubijena u borbi, već su bili žrtve egzekucija“ (Haški tribunal).

Nije realizovana želja Biljane Plavšić koja sažima velikosrpski plan etničkog čišćenja: “Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Sve i da zadržimo 70 posto teritorije - nema tu mira. Ja njima ne želim ništa dobro. Ali, da ja budem mirna, ja njima moram dati da oni imaju neki način života, da sebi organizuju život, da ne bi mene sve vreme uznemiravali. Tako ja shvatam tih 30 muslimanskih posto teritorije“, reči su haške osuđenice koja je osuđena na sramnih 11 godina, puštena zbog dobrog vladanja i jahanja, te našla utočište u Beogradu.

U zaključcima Vlade RS izražava se saosećanje sa bolom srodnika žrtava, „uz iskreno žaljenje i izvinjenje zbog tragedije koja im se dogodila“, kao i opredeljenje Vlade da preduzima odlučne korake da se pred lice pravde izvedu sva lica koja su počinila ratne zločine“. Takvog saosećanja u Srbiji sa zvaničnog mesta nije bilo, o tome su, po vlastitoj savesti, brinuli dokazani izdajnici/ce iz nevladinih organizacija i hrabri individualci.

Koliko li će dugo da rade Dodikove komisije i šta će da zaključe. U Srbiji se već zna da nijedan Srbin nije kriv, pogotovo oni koji su finansirali genocide i glasali za njegove ideologe i realizatore. Protiv tog državnog posla nije bilo pobune, niti će je biti.