Kako sam dobio Loto Sedmicu na konzilijumu

Konačno, prošao je januar, a sa njim i mala gomila jubileja koje sam morao svečano da obeležim; recimo, tačno su dve godine otkad se lečim od fucking karcinoma; deseti put sam bio na skeneru za pluća, imao sedmi konzilijum, okončao 14. hemioterapiju, proveo ukupno 52 dana u bolničkom krevetu i diskretno proslavio svoj 71. rođendan uz kolač i čašu vina (Muskotaly). Povrh svega, gotovo najvažnije, vakcinisao sam se po treći put (omiljeni Pfizer), a po prvi put posetio Kliniku za kardiovaskularne bolesti gde mi je dr Miša pregledao noge koje su žrtve udruženog zločinačkog poduhvata u trouglu „slaba cirkulacija-hemioterapija-reuma“, što će reći da teško hodam, ali da je jedina terapija da što više hodam, kako znam i umem da - hodam.

Kad bih bio pristalica numerološke teorije zavere, zbir svih ovih brojeva (2+10+7+14+52+71+3+1) jeste točno 160, što po paganskom verovanju među religioznim i nervoznim Srbaljima znači da je Sedmica (1+6+0) moja sudbina i da pod hitno igram Loto. Dobijam, garantovano!

The Game Of Scanners

Sredinom decembra već davne 2021. godine spremam se da odem u bolnicu; zakazali mi skener za pluća, odmah će rezultati, da vidimo šta je bogoumilna hemioterapija uradila za moje tijelo. Veče uoči odlaska na Onkologiju, po običaju, ne spavam; gledam NBA (my favourites: Phoenix, Cavaliers, Charlotte, Bulls), pakujem torbu sa malo hrane, knjigom, voćem i tekstilnim proizvodima poput gaća, majica i peškira. Tu su obavezna voda i Dez-H za ubijanje virusa. Oh, da, ponesem potvrdu da sam vakcinisan u julu, svi znamo da Pfizer/ Fajzer vakcina traje najmanje šest meseci, nema nikakvog razloga da brinem.

Stignem rano ujutru iza zgrade Onkologije gde se za bolničko lečenje prijavljujemo u nekom starom kontejneru; otegao se red, brojim 27 ljudi ispred sebe, jebani ponedeljak kad se sve najbolesnije okupi na jednom mestu. Nakon pedeset minuta stignem na šalter, kažem da mi je zakazan skener, pokažem otpusnu listu i potvrdu o vakcinaciji, ali me gledaju u čudu. Ne važi potvrda, Onkologija donela odluku da Pfizer vakcina ima trajanje pet meseci, moram u Institut Batut da se testiram na Covid-19, pa da s tom novom potvrdom dođem sutra. Aman, ljudi, imam zakazan skener za danas, pokušavam da objasnim; nište ne brinite, gospodine, uverava me neki lekar iz kontejnera; javiću da ćete doći sutra, lično ću obavestiti vašu doktorku Mariju, ništa ne brinite. Uradim test u Institutu, a svi se čude; Pfizer, kažu mi, traje najmanje šest meseci, zašto je Onkologija njihov vek skratila za mesec dana? Otkud znam, prijatelji, jedino je izvesno da sam jebana stranka, izvolite da me ubodete!

Vratim se kući, popizdeo; dobijem mailom rezultate iz Instituta (negativan na Covid 19), te opet isti ritual – ne spavam, gledam NBA, srećom Cavs pobedili pa mi je lakše, ujutru opet vučem onu istu torbu, uz novu potvrdu da nemam virus korone. U kontejneru me prime bez problema; uveren da je sve u redu, odem na prijem, obučem pidžamu, uđem u sobu gde me sačeka sestra Melita i pita „Otkud vi danas, Lukoviću?“. Vidim da je neka pizdarija u pitanju i sve objasnim; kako je nekakav lekar obećao da će ih obavestiti da kasnim, te da se snimanje na skeneru pomera za danas. „Danas nema šanse“, kaže Melita i objasni da sam svoj termin izgubio; najbolje je da se sutra dogovorim s doktorkom Marijom, da vidim šta ćemo. Sutra? Znači, jednu noć moram da prespavam u bolničkoj sobi, bez ikakve terapije, ležeći i zureći plafon. Sledećeg jutra očekivani epilog; predložim mojoj lekarki da odmah odem kući; uradiću snimanje pluća u nekoj od privatnih klinika, pitam - kad da kod nje dođem s rezultatima, glupo je da ležim u sobi i čekam skener koji možda neće stići u narednih deset dana, dođite u petak 14. januara, srećna vam Nova godina!

Zaboravljeni čovek u amfiteatru

Dve nedelje uoči Nove godine proveo sam u nestrpljivom iščekivanju da odem na skener i suočim se sa rezultatima; laka nervoza naslonila se na stalni osećaj umora nakon poslednje seanse hemioterapije, što je zahtevalo, a nije mi teško palo, da spavam bar deset sati dnevno. Neslavno su propali moji pokušaji da napišem neki tekst; nekoncentrisan, pomalo zabrinut i bez moje omiljene energije, čekao sam da prođu mnogobrojni praznici da konačno odem na snimanje pluća.   

Dan uoči posete dr Mariji, 13. januara (šifra: Serbian Ortodox New Year), odem u Eurodijagnostiku koja je tačno preko puta mog solitera; uradim skener, sačekam rezultate i, uprkos zdravim razumu, krenem da čitam ono što ne razumem. Utripujem na nerazumljivom latinskom da je snimak loš, da se sve pogoršalo, neka ide sve u pizdu skenersku materinu, jebeš nadu, nada je droga za budale. Odem sutra kod doktorke Marije; gleda ona papir, učitava CD i kaže da se sve stabilizovalo i da ona misli da me s terapije lečenja prebaci na režim kontrole. Da lepo dođem na konzilijum u ponedeljak 17. januara pa da njene kolege to potvrde; sve je u redu, Lukoviću, kaže mi sa osmehom Marija. Znao sam: dobio sam Loto Sedmicu! Numerologijo, majko!

Eto me na Onkologiji u ponedeljak; tek je pola jedanaest, predao papire sestri za konzilijum pluća. “Sedite u amfiteatru i čekajte da vas prozovu”, kaže ona; sledim uputstva i sedim u amfiteatru gde od dosade brojim da nas je ukupno 34. Dođe pola dvanaest – ništa; pola jedan – ništa. Točno u 13 sati u amfiteatru sam potpuno sam, jedan jedini; prozivaju – Luković, hvala q i Petru Dobrnjcu, dođe mi da kažem glasno, ali šutim, šuti moj dečače plavi. Uđem u sobu gde je konzilijum; doktorka Marija začuđena pita: „Otkud vi ovde, Petre“, a Petar, još začuđeniji, kaže da mu je ona rekla da dođem u ponedeljak. „Da, ali ovo nije konzilijum za pluća, on je završen još u podne“, iz čega shvatim da je dežurna sestra greškom pomešala moje papire; umesto za konzilijum za pluća, stavila me je za konzilijum unutrašnjih organa. „Oprostite, Lukoviću, dođite sutra u pola devet, sve ćemo završiti ujutru“, čujem poruku od dr Marije.

Ujutru stiže presuda; imam dva meseca pauze do narednog skenera, generalno – situacije se stabilizovala, nema potrebe za hemioterapijom, neka se organizam odmori, vidimo se negde u martu.

Napolju, sivo nebo izgleda mi kao LSD kaleidoskop; sve mi se čini živim, uzbudljivim i eksplozivnim; kao da se moja numerološka Loto sedmica proširila vaseljenom i na sve strane ostavila iskre u kosmičko električnom ritmu.  

Koliko košta duševna bol?

Dođem kući tog slavodobitnog 17. januara koji će u nenapisanoj istoriji pokojnih e-novina biti upamćen kao datum kad je u Višem sudu trebalo da imam najnovije ročište u procesu „Natalija Dević vs Petar Luković”; naravno, na vreme sam Sudu poslao dokumenta da baš tog dana imam konzilijum, pa je sve opet odloženo za 11. maj ove 2022. Ovo bi samo Kafka razumeo; sudi mi se zbog teksta koji nisam napisao, niti pustio na portal (bio sam na Kosovu u to vreme), zbog članka koji je objavljen u leto 2015, a na portalu koji se ugasio pre šest godina! Ne vredi što sebi kažem da se smirim; svaki kontakt sa srbijanskim pravosuđem trigger je za stress i nervozu nakon 82 tužbe i plaćenih kazni od, recimo, najmanje 30.000 evra koje smo e-novine i ja lično darovali vlasnicima duševnog bola. Tešim sebe činjenicom da sam još uvek srbijanski medijski rekorder po visini odštete: crnogorskoj novinarki Milki Tadić platio sam lično 11.000 evra, što me proganja kao noćna mora u situaciji kad naš portal jedva opstaje, ophrvan dugovima i problemima, samo nam fali teška duševna bol Natalije Dević koja se leči njenim zahtevom da joj platim sitniš od desetak tisuća evra.

Kad već pominjem novac, opet da ponovim; da nije dragih čitalaca koji nam nesebično pomažu koliko mogu, naš online-magazin davno bi nestao. Takođe, izostaju prave reči zahvale za sve divne ljude širom sveta koji su mi pomogli da preživim ove dve teške godine; ne smem ni da pomislim šta bi se sa mnom dogodilo da nije bilo prijatelja/čitalaca kojima ću večno biti zahvalan i kojima dugujem malo izvinjenje; budući da bolest diktira ritam mog života, često nisam u stanju da od konstantnog umora odmah odgovorim na njihove email poruke, ali se trudim da se zahvalim svima koji misle na mene i naš XXZ portal.

U okeanu briga i problema, nešto je izuzetak: naš podcast kojim savršeno upravlja Sandra Dančetović. Zahvaljujući njenoj upornosti i trudu, dobio sam priliku da se setim Bolje i Gore prošlosti tokom burne karijere proteklih decenija. Hvala na vašoj podršci – nastavljamo da pričamo o vremenima koja nas još uvek zlokobno proganjaju.

Srećom, uvek ostaje Loto kao životna šansa; koga ujede Sedmica i Trojke se plaši!