Didara, životna priča jedne Prizrenke (9)
Didarre 12 S

Političarke sredinom šezdesetih: Latinka Perović i Didara Dukađini Đorđević

Photo: Lična arhiva

Kako sam postala političarka

NASTAVLJAM STUDIJE

Dadino prisustvo nas je rasteretilo svih onih svakodnevnih, sitnih briga i obaveza. Sad sam imala dovoljno vremena, i poželela sam da nastavim školovanje. Divila sam se ženama koje su bez pomoći sa strane uspevale da budu uspešne i na poslu i u kući, pa još i društvenopolitički angažovane, kako se to tražilo od moderne žene. Ja bez ovog servisa, najpre svekrvinog, a onda plaćene pomoćnice, ne bih mogla da stignem na toliko polja. Toša je pomagao oko kuće koliko je mogao, ali i sam je bio prezauzet na svom poslu i često je dolazio kući tek uveče, tako da je Dada i njemu i meni došla kao spas. On me podržao čim sam pomenula da bih htela da završim fakultet. Možda je malo reći da me podržavao u želji da se školujem, tačnije je da me gurao i forsirao sve vreme, i insistirao da redovno spremam i polažem ispite. Ja mislim da je tu njegovu podršku mojim ambicijama najviše vodila potreba da deci, preko mene, to jest mog dobrog položaja i dobre plate, osigura budućnost, ako bi se njemu nešto desilo. Verovatno je imao pred očima sopstveno detinjstvo i kako se njegova majka mučila da ih othrani. Ja, za razliku od njega, nisam gajila strahove te vrste. Prosto sam želela da napredujem u svom poslu, da se obrazujem, da ne ostanem kursista.

Do najbliže bolnice nekad je trebalo preći i po nekoliko desetina kilometara, za siromašnu porodicu to je veliki trošak, i oni su se, po patrijarhalnom redu i zakonu, na takav trošak odlučivali uglavnom ako se teško razboli muško dete, žensko su prepuštali sudbini, pa je zato smrtnost ženske dece bila mnogo veća

U svakom slučaju, negde pedeset osme ili pedeset devete, ja upisujem vanredno treću godinu istorije na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Rekla sam sebi: Didara, ne žuri, neka traje i četiri godine, ali ovo moraš da izguraš do kraja, nema odustajanja. Tako je i bilo. Pred ispite sam se zatvarala u sobu, isto kao što sam radila i u Beogradu, i ''gruvala'' danima, niko nije smeo da me dira. Istina, malo je potrajalo, obaveze na drugim stranama su se množile, nisam više bila u prvoj mladosti, ne studira se tako lako posle tridesete, ali sam stvarno bila uporna. Diplomirala sam, ako se dobro sećam, 1963. godine. Jednu sliku dobro pamtim: po povratku sa diplomskog, izlazim iz voza u Kosovu Polju, trčim u susret Toši koji šeta po peronu, došao je da me sačeka, i vičem: ''Diplomirala sam, Toške!''. On kaže: ''Znam, znam, dobro de''. – ''Kako znaš, ko ti je javio?'' – ''Pa ko da mi javi'', kaže on, ''ti si upravo sada obavestila celu stanicu, toliko galamiš''.

POLITIKA KAO ZANIMANJE

U međuvremenu sam se sve više angažovala u politici. Nastavila sam rad na terenu, najpre kao članica Mesnog odbora Konferencije za društvenu aktivnost žena, a ubrzo sam ušla i u Pokrajinski sekretarijat. Moje angažovanje i dalje se ticalo podizanja svesti među Albankama. Osnovni zadatak: obilazak manjih mesta, u kojima  sam okupljala žene na zborove i govorila o potrebi obrazovanja i zapošljavanja, prednostima njihovog ekonomskog osamostaljivanja itd. Istovremeno, počinjem da predajem i u večernjoj školi fabrike tekstila u Prištini. Polaznici, većinom žene, bile su radnice iz proizvodnje koje su se osposobljavale za tehničare. Prvo je obrazovano samo jedno odeljenje večernje tekstilne škole, a onda se proširivalo.

Rane šezdesete godine prošlog veka: Didara Dukađini Đorđević na terenu

Ponuđeno mi je mesto direktorke ove nove stručne škole. Plata je bila daleko veća nego nastavnička i to me povuklo, ali sam se dugo dvoumila, bilo mi je teško da se odvojim od nastave. Ovo je bio birokratski posao, ja sam pak uživala u radu s decom, ali plate u prosveti, na žalost, kao ni danas, nisu bile sjajne, i ja sam se ipak opredelila za bolje plaćeno mesto. Nedostajali su mi moji đaci, nedostajale su mi i kolege s posla s kojima sam se tokom tih nekoliko godina tako dobro slagala, a nedostajale su mi i sedeljke kod Mileve, na koje sam sve ređe stizala. Mislila sam, vratiću se kad završim prvi mandat. Zaista, na mestu direktorke ostala sam samo dve godine, ali se u prosvetu više nikad nisam vratila. Život me odveo na sasvim drugu stranu.

PREDSEDNICA KONFERENCIJE ŽENA POKRAJINE

Negde početkom šezdeset prve godine pozove me na razgovor organizacioni sekretar Pokrajinskog komiteta i kaže mi tada da su se oni na sastanku dogovorili da mene na sledećim izborima predlože za predsednicu Konferencije žena Pokrajine. Bila sam potpuno zatečena, nisam znala šta da kažem. Mene je zanimala prosveta, volela sam i svoj dodatni aktivizam među ženama, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da uđem u politiku profesionalno. I kažem ja njemu tada da moram o svemu malo da razmislim. On me gleda začuđeno, valjda se nije često dešavalo da neko ''razmišlja'' kad ga na mala vrata postavljaju na tako visok položaj, ali se složi da razmislim i da mu javim svoju odluku. Pričam Toši kod kuće o tome, pitam ga šta on misli. On kaže: ''Znaš, ti se tu u stvari i ne pitaš, vidiš da je partijski Biro doneo odluku, ti si već izabrana, imaš samo da prihvatiš i gotovo''. Tad me uhvatio strah. Ne samo od funkcije koju nisam znala kako ću da obavljam, već još više od toga što mi se ''ukazuje čast'' koju nisam tražila i koju, još gore, nisam smela da odbijem. Moje ambicije nikad nisu bile u politici, a pogotovo nisu išle tako visoko. Možda bi i to došlo na red, postepeno, ne znam, da sam mogla da ostvarujem svoje želje i planove korak po korak, jedno po jedno, kako sam bila navikla. Sad je odjednom trebalo uskočiti u cipele koje je neko drugi odabrao za mene i zakoračiti u njima na neki novi put kojim sama nisam planirala da krenem.

Bilo je prošlo samo dvadeset godina od vremena u kojem Albanke nisu kuću napuštale bez feredže, nisu sedale za isti sto sa muškarcima, nisu hodale naporedo s muškarcima, nisu smele usta da otvore

Sa žaljenjem sam se oprostila od nastave, zbornice, školskih raspusta, želje da kad diplomiram postanem profesorka u gimnaziji, i rekla sam sebi: ''Didara, kad se mora nije teško, valjda ćeš umeti.'' Mislila sam, pa daj da probam i to, možda napravim nešto korisno, toliko sam se već nahodala po selima, imam iskustva u radu sa ženama, valjda se neću obrukati. Javim da prihvatam ponuđenu funkciju i ubrzo me na jednoj svečanoj sednici kojoj su prisustvovali delegati iz svih gradova Pokrajine i celokupno političko rukovodstvo, predlože i izaberu za predsednicu Konferencije. Kao što sam rekla, mene je partijski Biro već unapred bio izabrao, ali je pred delegate formalno stavljen predlog na glasanje. Kad Biro nekoga predlaže, znalo se da je taj i izabran, to je bilo tako, glasanje je bilo samo da bi se zadovoljila forma.

Odmah potom stupila sam na dužnost. Dobila sam kancelariju u zgradi Pokrajinskog komiteta, u kojoj su se nalazile prostorije i ostalih društvenopolitičkih organizacija: Socijalističkog saveza, Sindikata, Omladine i sl. Mesto predsednice Pokrajinske konferencije žena bilo je profesionalna, plaćena funkcija. Predsednice opštinskih konferencija žena, njih oko dvadeset na Kosovu, čiji rad sam ja koordinirala, nisu za taj posao primale platu. Uz moju funkciju išla je i obaveza članstva u Predsedništvu Socijalističkog saveza, pa članstva u Republičkoj i Saveznoj konferenciji žena. Sastanci, sastanci.... Svaki čas putovala sam u Beograd na neki sastanak.

PRVI VELIKI ZADATAK

Te ili sledeće godine, više se ne sećam, održavala se u Tunisu Međunarodna konferencija žena. Latinka Perović, tadašnja predsednica, iz nekog razloga nije mogla da ide i predloži da ja predstavljam našu zemlju na toj konferenciji. A predložila je mene upravo zato što je znala moju ličnu istoriju. To je bio vrlo dobar politički potez da upravo ja, koja potičem iz islamske tradicije, predstavljam u islamskoj zemlji žene Jugoslavije na skupu na kojem se raspravlja o položaju žena u različitim zemljama. Moje pojavljivanje tamo trebalo je da bude živi primer dokle se u Titovoj Jugoslaviji stiglo po pitanju emancipacije žena, ogledalo situacije žena kod nas. To sam u svom referatu i naglasila – da su posle oslobođenja mnoge žene pošle za mojim primerom, da se masovno školuju, zapošljavaju itd. Za mene je to bila velika čast, i to što me predložila Latinka koju sam naročito cenila, a i što je to bio moj prvi veliki angažman. Latinka mi je u stvari i sročila teze za referat, ja sam posle samo proširila. Referat je posle prosleđen našoj ambasadi u Tunisu na doterivanje – tu ništa nije smelo da odstupa od zvanične političke linije.

Vesela radna atmosfera: Na jednom od skupova žena, krajem šezdesetih

Sa mnom je putovala i žena zadužena za prevođenje, a domaćini su nam na raspolaganje stavili još jednu mladu Tunižanku koja je govorila engleski i koja nam je bila neka vrsta vodiča. Ja sam izlagala na srpskom, a svi referati su unapred bili prevedeni i podeljeni učesnicama konferencije. Taj zvanični deo je prošao vrlo dobro, veliki aplauz, odlična diskusija posle, ukratko, zadatak sam obavila veoma uspešno. Sve je bilo odlično organizovano, puno zanimljivih izlaganja, a i onaj nezvanični deo je bio na visokom nivou, sa posetama istorijskim spomenicima, ručkom za sve učesnice kod predsednika Burgibe itd. Međutim, u neformalnim kontaktima sa ženama iz drugih delegacija, pre svega onih koje nisu pripadale bloku nesvrstanih zemalja, videla sam da su neke s nevericom saslušale moj govor, da postoje velike predrasude o komunističkoj Jugoslaviji, veliko nepoznavanje stvarne situacije. Mala Tunižanka iz moje pratnje, na primer, u početku je bila prilično rezervisana prema meni. Pošto ime Didara nije islamsko, ona je mislila da sam ja neka lažna muslimanka poslata iz Titove Jugoslavije kao provokatorka. Ali kad sam joj, prilikom posete nekoj džamiji, na njeno ironično pitanje što ne klanjam ako sam stvarno muslimanka, odgovorila da nije propisno klanjati ako se prethodno ne uzme abdest (ritualno pranje) i izgovorila joj jednu molitvu koju sam znala napamet još iz detinjstva, i ona je potpuno  promenila stav prema meni. Ili delegatkinja iz Turske: upoznale smo se, pričale na turskom, sve lepo, ali njena pitanja o Jugoslaviji pokazivala su potpunu neobaveštenost.

Opismeni, zaposli, podigni ljudima životni standard, emancipuj, to je formula za postizanje nataliteta zapadne Evrope

Sva su bila na temelju antisovjetske propagande, koja je valjda kod njih bila naročito jaka zbog granice sa Sovjetskim Savezom. Raspitivala se, na primer, da li je kod nas rasprostranjen slobodni brak, to jest promiskuitet, i da li su deca iz tih veza zajednička, te da li jedemo iz kazana, kojekakve propagandne gluposti. Uvredila me tolika količina predrasuda. Skoro smo se posvađale na nekom koktelu – tako mi je jasno stavljala do znanja da ne veruje ni reč od onoga što sam govorila da sam se baš naljutila, odbrusila joj da se bar malo informiše i jednostavno sam je ignorisala do kraja skupa. Kad, na aerodromu, na povratku kućama, evo i nje. Prilazi mi, izvinjava se, nije bila obaveštena, kaže, preterala je iz neznanja, želi da ostanemo u kontaktu, poziva me da je posetim u Ankari. Naravno, prihvatila sam i izvinjenje i poziv. Održavale smo jedno vreme i neku prepisku, i jednom, kad sam išla u Ankaru kod svojih tetaka, javila sam se i njoj. Pozvala me odmah kući na večeru, upoznala sam njenu porodicu (jedna dobrostojeća građanska kuća), ugostili su me zaista veoma lepo, i ceo taj susret je protekao u sasvim drugačijem, sasvim prijateljskom tonu. Sve sam joj ponovo potanko objasnila, te je na kraju moja poznanica zadovoljno zaključila da smo mi u Jugoslaviji ipak samo ''roze komunisti''. Dobro se sećam da sam se za tu posetu posebno doterala: najbolju haljinu, šminku, uklapala boje, sve po propisu, imala sam potrebu da joj se pokažem u najlepšem mogućem svetlu. Pogledam se pred polazak zadovoljno u ogledalo i kažem sama sebi: ''E baš da vidite kako živimo mi što se hranimo iz kazana!'' To je bila moja mala lična osveta za uvredljive primedbe koje je iznela o mojoj zemlji.

AKTIVIZAM

Moj zadatak kao predsednice Konferencije žena Pokrajine prvenstveno je bio rad na opismenjavanju i zapošljavanju žena. U skladu sa programima Savezne i Republičke konferencije, s jedne strane, a s druge strane u skladu sa specifičnostima pokrajinske sredine, pravila sam naše programe rada. Prema ovom programu onda se dalje radilo po opštinama. Tih šezdesetih godina društvo je naglo grabilo napred, i situacija na Kosovu, u pogledu položaja žena, menjala se bitno na bolje. Broj fakultetski obrazovanih žena i među Srpkinjama i među Albankama se povećavao, povećavao se broj porodica sa oba zaposlena roditelja. Bilo je sve više lekarki, novinarki, albanske glumice počinju da igraju u pozorištu u Prištini. U mojoj školi, na primer, polovinu odeljenja su činile devojčice, što je u odnosu na jednu jedinu devojčicu u mom podujevskom odeljenju, samo desetak godina ranije, bio ogroman skok. Duh vremena se naglo menjao, modernizovao. Ali to je uglavnom bila situacija u većim gradovima. U zabačenijim krajevima stvari su se teško menjale. Tamo su zaostalost i siromaštvo bili veći nego bilo gde drugde u zemlji. Kako tamo ubediti ljude da daju žensku decu u školu? Škola malo, udaljene, putevi loši, komunikacije sa većim mestima slabe. Tamo smo odlazile, nema opštine u kojoj nisam bila, u najzabačenija sela sam išla da ubeđujem ljude, da objašnjavam. Uvek prvo organizujemo sastanak sa muškarcima, prvo njima pričamo, najpre lokalna aktivistkinja iz opštine, pa ja, objašnjavamo prednosti školovanja, tražimo da nam omoguće da se obratimo ženama. Ni govora da bi one same, bez dozvole i kontrole mogle da dođu na neki sastanak sa političkim aktivistkinjama iz grada. Tek kad pređem tu prepreku, što nije bilo nimalo lako, organizujem susret sa ženama. Tražila sam makar samo da dođu.

Bilo je važno naučiti te žene, među kojima su većina bile nepismene ili polupismene, da je potrebno da idu na lekarske preglede, da pristanu na posetu ginekologu. Na tome smo radile takođe mnogo. Žene su se plašile ginekoloških pregleda, naročito pregleda kod lekara muškarca. Radili smo na tome da se u manjim mestima poveća broj lekarki, da bi žene lakše pristajale da se svuku radi pregleda, i da bi im muževi to dozvolili. Organizovala sam posete ginekologa (žena) po selima, držale su predavanja o kontroli rađanja, preventivi i savetovalištima. Dešavalo mi se, ne jednom, da mi u kancelariju dođe žena, raspitala se, čula je da imam kontakte sa lekarima i moli me da joj u najvećoj tajnosti ugovorim pregled, htela bi da leči sterilitet – godinama je u braku, ne može da zatrudni, muž preti razvodom itd. Ugovarala sam, naravno. I ne jednom ispostavljalo se da je sa ženom sve u redu, da lekarka sugeriše da je problem do muža. Zanimljivo je da je svaka krivicu automatski pripisivala sebi, onako kako je to po pravilu video on.

Didara sa decom na putu za more: Mostar, 1966. godine

Sve je to bilo tek u povoju, u svemu smo počinjale od nule, prvo od prevaspitavanja. Na Kosovu je, pogotovu kod seoske populacije, smrtnost žena (i ženske dece) bila velika. Rađale su kod kuće, pa ako dođe do komplikacija, nikom ništa, ko preživi – preživi. Do najbliže bolnice nekad je trebalo preći i po nekoliko desetina kilometara, za siromašnu porodicu to je veliki trošak, i oni su se, po patrijarhalnom redu i zakonu, na takav trošak odlučivali uglavnom ako se teško razboli muško dete, žensko su prepuštali sudbini, pa je zato smrtnost ženske dece bila mnogo veća. Odnosno, drugim rečima, rađalo se mnogo, ali je i smrtnost bila velika. Ja sam na sastancima stalno ukazivala na to, tražila pomoć od Republike u rešavanju tih problema. Mnoge moje koleginice iz Vojvodine, iz Slovenije, naročito iz tih najrazvijenijih, najemancipovanijih sredina, sa čuđenjem su slušale moje izveštaje. ''Kako je moguće da se i danas tolike žene porađaju kod kuće, ubeđujte ih da idu u porodilište'', govorile su mi. Nije bilo lako razumeti, stvarno, iz drugačijih uslova, našu situaciju na Kosovu. Kako ubediti nekog da ide u porodilište ako porodilište ne postoji, ne može svaka žena da se uputi tridesetak kilometara do bolnice, nije dovoljno ni da ona to želi, treba to da hoće i porodica, treba neko da je preveze... Ili da krene na lekarski pregled, na prekid trudnoće, da traži savet za kontracepciju. Samo onaj koji je dobro poznavao kosovske prilike mogao je da shvati koliko je teško bilo te ideje pretvoriti u praksu. Naša zamisao je bila da će obrazovanje bitno da promeni stvari, da će školovane žene da budu svesnije svog položaja i da će ga iz tih novih uslova same menjati. To je bilo toliko očito iz urbanih sredina. Kolikogod su se i tamo tradicionalne vrednosti sporo menjale, kolikogod je žena zaposlenjem dodatno opterećivana, jer je uprkos plati morala i dalje da ispunjava sve svoje tradicionalne porodične obaveze, ipak je odmakla ta gradska zaposlena žena korak-dva napred.

Uzrok demografskoj eksploziji je pre svega siromaštvo i zaostalost, ponovila sam milion puta

Bilo je prošlo samo dvadeset godina od vremena u kojem Albanke nisu kuću napuštale bez feredže, nisu sedale za isti sto sa muškarcima, nisu hodale naporedo s muškarcima, nisu smele usta da otvore. To se sve slamalo, teško i sa otporom, ali se slamalo. Stizale su nove generacije sa novim shvatanjima. Školovane i zaposlene Albanke, sve analize su pokazivale, retko su se odlučivale da rađaju više od dvoje dece. Problem visokog nataliteta i visoke smrtnosti je problem niskog standarda, ekonomskog, obrazovnog, uopšte niskih, primitivnih uslova života. To sam pokušavala da objasnim, da ukažem na potrebu da Kosovo brže izađe iz siromaštva i zaostalosti. Često sam slušala kako visoki natalitet na Kosovu diktiraju religijski razlozi. Pokušavala sam da objasnim da oni nisu ključni: prosečan broj dece u službeničkoj albanskoj porodici odgovarao je proseku u ostalim službeničkim porodicama u zemlji. Da li to znači da obrazovani, urbani Albanci nisu muslimani? Ili da na njih religijski razlozi ne mogu da se primene? Pa zar je katolička crkva liberalnija po pitanju prekida trudnoće od islama, pitala sam, a u našim zapadnim republikama, ekonomski jačim, natalitet nikako ne može da se meri sa kosovskim.

Dakle, opismeni, zaposli, podigni ljudima životni standard, emancipuj, to je formula za postizanje nataliteta zapadne Evrope. Uzrok demografskoj eksploziji je pre svega siromaštvo i zaostalost, ponovila sam milion puta. Možda moja porodica nije baš tipična, ali navešću je kao slikovit primer: rekla sam na početku da su moji roditelji izrodili sedmoro dece, od kojih je preživelo nas troje. Već u sledećoj generaciji, natalitet je prilagođavan uslovima u kojima smo mi živeli: to što i ja i oba moja brata imamo po dvoje dece (a ne po petoro-šestoro) svakako ima veze s našim obrazovanjem, i načinom života koji uz to ide. Oni su obojica bili univerzitetski profesori, njihove žene obrazovane i zaposlene, i naravno da smo svi svoje porodice stvarali prema standardima i vrednostima koji su odgovarali srednjem sloju kojem smo pripadali. Mnogo dece po pravilu ide ili uz ekstremno bogatstvo ili uz ekstremno siromaštvo. Na Kosovu, u vremenu o kojem govorim, dominiralo je ovo drugo.

(Nastaviće se)

Oceni 5