Tajni agent 0,000007: Ispovest srpskog mikroba
Vajru1

Krvoločni Srbojed: Žderorista koji napada drevnu srpsku baštinu

Photo: villagemedia

Kako sam postao izdajnik i žderorista

Frtutma je počela pre pola godine, kad je upravnik Narodne biblioteke podneo krivičnu prijavu protiv NN lica osumnjičenih za uništavanje srpske kulturne baštine, da bi gotovo jednovremeno alarmirao i medije, vazda alave na senzacije i skandale, pogotovo tokom letnje informativne nerodice. Novinski naslovi sevali su s trafika: "Bakterije proždiru drevne srpske rukopise", "Žderoristički napad u Narodnoj biblioteci", "Baština ugrožena, policija ni prstom da mrdne". Nije bilo vremena za traćenje, Služba je morala da reaguje po najhitnijem od svih hitnih postupaka.

U to doba još nisam bio zvanično zaposlen u Odeljenju za mikrokriminal, ali sam očekivao da svakog časa budem primljen. Niko me nije poznavao, osim načelnika odeljenja, proverenog obaveštajca odanog našoj stvari, koji je preko glave preturio nekoliko režima i preživeo sve kadrovske promene tokom burnih decenija velike smutnje.

Policija je bila bušna kao sito, a Služba kao rešeto. Unutrašnji i spoljašnji neprijatelji imali su svoje ljude u svim glasovitijim odeljenjima, to je bila javna tajna. Svaka obimnija akcija bila bi brzo provaljena, umesto trijumfalnog hapšenja doživeli bismo fijasko. Slučaj je bio dozlaboga značajan da bi se Služba upuštala u pustolovna preduzeća. Načelnik je odlučio da me kao ubačenog agenta otpravi među razbojnike, da prikupim dokaze i omogućim privođenje počinilaca pravdi. Ni Služba nije sisala vesla, imali smo doušnike diljem mikrobskog podzemlja, preko jednog od njih sam se ubacio među uništitelje i zlobljenike, predstavio me je kao školskog druga, izmislio nekoliko anegdota o našoj zajedničkoj kriminalnoj prošlosti, jamčio za mene i sve je prošlo glatko.

Na mestu nepojamnog bezakonja proveo sam jedva nedelju dana, a čini mi se kao da sam među zlotvorima prebivao čitavu godinu. Čim sam se infiltrirao u neprijateljske redove, dočekaše me užas i pokor kakvi se ne viđaju ni u najcrnjim noćnim morama, svedočio sam jezivim prizorima od kojih se poštenom mikroorganizmu dižu bičevi na citoplazmi.

Nema čega nema: Pečeni pikljevi svetog Save, ražnjići a la Nemanjići, crevca svih svetih na žaru vere

Ždranje samo što nije bilo počelo. Trpezari prekriše stolove mirišljavim čaršavima, tanjirima, ubrusima, escajgom, karafindlima. Onda donesoše velike ćupove, čaše, boce, šolje, kupe, kondire, legene, bokale, krčage. Uz pomoć trpezara, konobara, služitelja, hlebara, peharnika, poseklica, čerečara i jelokusa, šef kuhinje Prvožder iznese oko trideset osam hladnih i toplih predjela, a potom preko četrdeset devet grozovitih glavnih jela i pride skoro sedamnaest kojekakvih čalabrčaka.

Kakvih je tu sve sablažnjivih đakonija bilo: krmčija s krmetinom, psalmi a la Trbuško, minej od kostura, mošti s roštilja, svetinja sa svinjetinom, slovo o mukama sušeno na kukama, pohvala knezu Lazanji, flambirani apokrif preliven umozritelnim sosom, nadev od devstvenika, pečeni pikljevi svetog Save, ražnjići a la Nemanjići, hrskava hrisovulja pržena bez ulja, crevca svih svetih na žaru vere, ljutenica od Božjeg gneva, gibanica od svetica, pečena plećka svetog Brave, pihtusi (pihtije u obliku ihtusa), prazna papazjanija bez pape, preosvećeni ramstek, pohovano slovo ljubve s prilogom od sirovih kondaka, sakralni sataraš, preprž od svedržitelja, kaligrafska mućkalica zgotovljena na mastilu, Bogorodičino škembe lešo, rebarca od sebra u zdeli od srebra, meropah na ražnju, bogumil s mlincima, pire od kelja i povelja, pikantni oreolčići u medu, belmuž-velmoža, Jefimijino jaje na oko sokolovo, kolenica svetog Luke s lukom, paprika punjena očenašima, simvol vere u varivu, koh od monaha, žito od žitija sa šlagom, kmet-pita i još trista svakovrsnih gušočačkala. Nepočin-žderači i popilice, popašni i zobni na svete spise, jatimice nahrupiše za trpezu i udariše nemilice u jestije i pitije.

Žderoristi nadiru: Patogenke, Srbojedi, Konspirohete i Ćiriložderi u vojnoj formaciji

Obuzelo me je osećanje da sam zabasao na nekakvu crknipuknidbu. Utroba mi se prevrnula, potom je stala neprestance da rotira, a onda mi se zamantalo u glavi, umalo da se prućim proštimice pred zlodošlicama i tako se odam. Brzo se prizvah ostacima svesti, savladah gađenje, pa sedoh za sto i pridružih se krkanluku kako bih zadobio poverenje grafonjupa. Srce mi je drhtalo i strepelo u ljusci dok sam otkidao komade kuvane i pečene duhovne ostavštine, zalivajući svaki zalogaj suzama žvakao sam i na silu gutao spomenike pismenosti, trpajući ih u nedođin vlastitog probavnog trakta. Bezmerna je žrtva koju sam prineo na oltar profesionalizma i odbrane bezbednosti naše domovine.

Nakon prvog zgranuća, brzo sam se upoznao sa situacijom na terenu, a još brže mi je postalo očevidno u kakvo sam razbojničko gnezdo upao. Stare knjige i rukopisi bejahu pod jezovitom najezdom izgladnelih bakterija koje su se nastanile među požutelim listovima i proždiru sve pred sobom. Zapazio sam da zlikovci jedu samo srpske knjige, poglavito ćirilične rukopise u srpskoj redakciji staroslovenskog jezika, dok im za latinicu puca nepce, što uopšte nije stvar ukusa već deo temeljito smišljenog plana za sakaćenje kulture, za utamanjivanje istorijskog pamćenja i nacionalnog identiteta. Utvrdio sam da predatori pripadaju ozloglašenoj familiji Srbožderki, i to sledećim vrstama: Patogenka (s kapsulom koju je priroda dizajnirala u bojama američke zastave), Srbojed (prepoznatljive su po tome što im raste slovo „U“ na ćelijskoj membrani), Ćiriložder (s polumesecom na ćelijskom zidu) i Konspiroheta (u obliku petokrake, što dovoljno govori o njihovim krvničkim namerama). Već posle dva dana pomnog posmatranja beše mi poznata njihova rušiteljska rutina.

Jezoviti Njupalo: Strah i trepet za srpske rukopiseSvakog dana Konspirohete (jedva vidljive pod mikroskopom od sto sveća) priređivahu gargantuovske gozbe u Zborniku popa Dragolja, na kojima su jele čitava slova, ižicu ostavljahu za dezert, a salo debeloga „jer“ se topilo u čvarke koje služahu tek oceđene i  još uzavrele. Od uputstava za otkrivanje bogumila spravljahu žestoke žeženice-krvavice za nabod na čačkalicu. Divlje horde bakterija iz carstva Patogenki čim se zeru rasane posrču supu prvozorku od Isusovih iznutrica, potom s pijukom na desnom ramenu i slamnatim šeširom na mezozomu oblaporno špartaju između redova Beogradskog parimejnika, pevajući antisrpske popevke. Kad nađu neki odlomak Jevanđelja koji im se učini ukusnim, Patogenke ga raskopaju, usitne i njupaju komade golim flagelumima, šopaju živu tradiciju, presna baština im se koprca u tanjiru pokušavajući da se iskobelja i nađe spasenije od sigurne smrti u halapljivim čeljustima. Bokaju tako po vasceli bogovetni dan, a tek u gluvo doba noći, kad im umor klecne kolena, raziđu se svaki u svoje svakište.

Ćiriložderi behu zauzeli busiju u Zborniku srpskih žitija „taha Marka“ druzgajući romansirane biografije naših svetih vladara u sitne zalogaje. Krkali su u slast Domentijanovo Žitije svetog Simeona, zaslađivahu se Teodosijevim Žitijem svetog Save, a od Hilandarskog tipika pekli su ljutu rakiju „manastirku“, kojom su se svečeri opijali, da bi obnoć, pod dejstvom pravoslavnog alkohola, pravili orgije i bludničili do zore, usred svetih spisa preudešenih u bordel.

Najkrvoločniji su bili Srbojedi naseljeni u Bratkovom mineju: tamane šta dohvate, bar tri obroka dnevno, mada su imali običaj i da užinaju i brančuju, a neretko bi se i noću budili da nešto čalabrcnu, makar na silu. Zorom bi obično našte srca pregrizli kroasan od stihire uz mastiljavu „crno na belo“ kafu, potom bi kamom priklali neki masniji akatist Bogorodici i bućnuli ga u sveto miro da odstoji, pa bi od njega skuvali paprikaš ili gulaš za ručak, a uveče bi omastili flagelum restovanom jektenijom iz večernje službe. Za užinu, branč i ponoćni snek najčešće su se gostili kakvim pohovanim psalmom ili poparom od tropara.

Za glavešine i starešine svih ogranaka razbojničke bande svakodnovno su priređivani svečani banketi, na različnim lokacijama – u Panagiriku grešnog Dmitra, Dovoljskom četvorojevanđelju, Arhijerejskom činovniku, Lestvici svetog Jovana Lestvičnika, kojekakvim Služabnicima ili u Aleksandridi i Povesti Metodija, episkopa Patarskog. Tu bi se sjatila sva viđenija žgadija: mnogostrašni Prstoliz s pomoćnikom Čalabrckom, surovi Prekljuk, zloglasni Čvaribrk i svirepi Sladokus, sestre bliznakinje Žvakalica i Umakalica praćene brzopomoćnicama Utrobicom i Kožuricom, strahotna braća Pirjanko i Škembar, za njima nemilosrdni Pihtijaš, Pomet i Preprž, potom čudovišni Žderonim i njegova desna ruka Trbuško, okrutna Stomaklija, jezoviti Njupalo, hladnokrvni Jedoslav, vazda ješni Roštiljije i Bljuvilije, krupni Prejed i štrkljavi Nedojed, besni Klopomir, nezajazni Žvakalo i kosooki Mandžarin, mikrob neutaživog apetita. Jedni bi odlazili da izdaju naređenja tevabiji, drugi su sedali za trpezu da se založe florom, faunom i friškim svetiteljima tek skinutim s inicijala, a sveudilj se bokalo i krkalo sve u šesnaest; kuvari su kuvali, pirjali, pržili, pekli, dinstali, marinirali, blanširali, pohovali i grilovali bez počivka i prestanka.

Glumiš li sablast, sablast ćeš postati: Ubačeni agent na tajnom zadatkuZa strahotniju odmetničku družinu nisam ni čuo, nekmoli video. Svi su listom veliki gozbaši, čorboloci i suposrci, utroba im je dublja od provalije. Razuzure se i raspištolje za stolovima vazda prepunim svakovrsnih krepila, pa stanu da žderu kao da im je poslednje. Takve neimare trbuha svet još nije smotrio, želudac im je propisno kaldrmisan, a večno zeva kao advokatska torba. Čak i oni zloješniji kadri su da krknu krmčiju u tri zalogajčića, a da ne trepnu.

Nastojao sam da se vladam baš kao zloradnici među koje sam zabavrljao, upinjao sam se da imitiram njihovo ponašanje do najsitnijih sitnurija. Kad oni žderu – ja jeduckam, kad orgijaju – i ja jebuckam, a kad napokon sustanu i odu na počinak – ja bdim, pravim se da spavam, a ako teškom mukom usnim, uvek držim jedno oko otškrinuto, za ne daj Bože.

Dok sam mezetio baštinu, grizla me je savest čeličnim vilicama, ali su njeni ujedi vremenom slabili, dok su moji ugrizi postajali sve žešći, njen apetit je jenjavao, a moj džigljao kao đavo iz vode. Bitku protiv savesti dobio sam lako, bez težih unutrašnjih uboja, već kod petog obroka savest je povukla svoje trupe i otperjala s bojišta. Umirio me je prokljuv da ne jedem svetinje zbog ličnog gastronomskog zadovoljstva, već zarad višeg cilja, tešio sam se da je moje saučesništvo u krimenu tek privremeno. To što mi je sa svakim progutanim zalogajem raslo uživanje u hrani nadzemaljskog ukusa, pripisah samoobmani kojoj je moj um pribegao, e da bi se lakše prilagodio nepodnošljivoj situaciji u kojoj se zatekao.

Strah beše kudikamo zametniji dušmanin. Izjedala me je bojazan da ću se nekim nepromišljenim činom odati, da ću se nehotice razotkriti i ugroziti kako svoj život tako i misiju koja mi je poverena. Ni za časak nisam mogao da se smirim, nervoza je svrdlala i rovarila po duši, kopajući podzemne tunele kroz koje je tutnjao nespokoj poput brzog voza. Paštio sam se da strahove zadržim pod kontrolom, čvrsto sapete lancima naredbodavnih misli, ali su oni povazdan suzbijali ustuke, dizali nakostrešene glavurde, vrpoljili se negde duboko u meni i izbijali na površinu u obliku graški hladnog znoja, treskavice ili probadajućih bolova u jedru. S mene pa na uštap ščepao bi me takav uzruj da sam mislio – dođe smrtni vakat. Uspevao sam da se obuzdam na jedvite jade i da ne pobudim sumnju kod svojih novih kolega, basnoslovnih nazlonavodnika. Balansirao sam poput akrobate na imaginarnom konopcu koji je strah razapeo nad ponorom u mom biću, održavajući ravnotežu mentalnim vratolomijama, trudeći se da se ne survam u tamno grotlo koje se kao džinovska gubica razjapljivalo poda mnom.

Bez alata nema špijunskog zanata: Minijaturna digitalna kamera, konstruisana da može da se sakrije u ćelijski zid

Sve vreme beše mi uključena minijaturna digitalna kamera, brižljivo sakrivena u ćelijskom zidu. Najstrahotnija zlodela i nepočinstva u realnom vremenu su beležena i pohranjivana na memorijsku karticu orijaških kapaciteta, dokazni materijal skupljao se gotovo sam od sebe. Tokom samo jedne sedmice prikupih dokaze o izvršenju pitaj Boga koliko krivičnih dela. Pod okriljem guste noćne omrkline, kad pustahije zahrkaše, neprimetno se išunjah iz sakralne literature, sve kradući se krišom i nevidišom, a već sutradan Služba i policija udruženim snagama izvršile su najveću akciju hapšenja u novijoj istoriji Srbije. Približno dve trećine zlikovaca završilo je u robijašnici, skoro sve vođe privedene su neumoljivoj pravdi (osim sestara Umakalice i Žvakalice koje su u poslednjem trenutku uspele da klisnu i izbegnu zapt).

Nije mi pošlo za rukom da utvrdim političku pozadinu vandalističkog ataka, nije mi to ni bio zadatak, ali čist je očigled da mafijaški klan nije delovao na svoju ruku. Krvožedne i mastiložedne bakterije nisu se slučajno obrele u našim knjigama, tumarajući trbuhom za kruhom, već je reč o dobro organizovanoj akciji, o udruženom zločinačkom poduhvatu oštrih zuba i apetita neutoljivog. I dalje smo mnogima kost u grlu i trn u oku, rešili su da nas zatru, da nas više ne bude na ovom krasnom Božjem dunjaluku. Zločinstvo što ga je započeo Adolf Hitler aprila 1941. bombardovanjem Narodne biblioteke, šezdesetak godina kasnije pokušala je da dovrši kamarila okorelih mikroorganizama.

Za hapšenje spremni: Mnogostrašni Prstoliz s pomoćnikom Čalabrckom, surovi Prekljuk, zloglasni Čvaribrk i svirepi Sladokus,strahotna braća Pirjanko i Škembar, nemilosrdni Pihtijaš, Pomet i Preprž

Zaokupljeni megdanom protiv vekovnih neprijatelja koji nam milenijumima rade o glavi, neprestance budni na polumrtvoj straži srpstva, netremice motreći na velike svetske sile koje su mobilisale sve raspoložive snage ne bi li naš slobodarski narod porobile, držeći na oku krupne kapitaliste koji bi da nas načine uznicima i da nas sliste, baveći se isključivo agresorima koji su nas dostojni, dakle kapitalcima po meri naše velelepne veličine, potpunce smo zanemarili mikrosvetove, a oni su bezočno zloupotrebili naš nehaj i prišunjali nam se iza leđa, namerni da zabodu hiljade i milione ubojitih milinoževa tamo gde nas najviše boli. Uspeli su da načine pozamašan kvar, kaligrafski rukopisi su načeti, ali ne i dokrajčeni, pravovremenom reakcijom izbegli smo gubitke koji se ničim ne bi mogli nadoknaditi. Služba je još jednom pokazala da bez nje od ove zemlje ne bi ostao ni kamen na kamenu, a stara srpska knjiga bi doslovce spala na tri slova.

Ministar policije odlikovao me je za samopregorni rad i nesvakidašnje podvižništvo, ujedno sam primljen za stalno u Službu, naravno u Odeljenje za mikrokriminal. Prekomerno odavanje prinudnoj mimikriji ostavilo je grdne posledice na moju psihu, nikako mi se nije dalo da razdušim svoje duševne komešaje, pa sam karijeru započeo ponešto nekonvencionalno – bolovanjem. Za ostvarenje poduhvata beše neophodno da se uživim u ulogu kriminalca do poslednjeg atoma svog bića, da se na nedelju dana prometnem u rođenog antipoda, da izvučem iz sopstvene nutrine sve mračno, ubilačko i demonsko što sam celog veka potiskivao. „Glumiš li sablast, sablast ćeš postati", uzalud opominje prastara srpska poslovica, koju sam pre neko jutro fruštukovao.

Duševne rane nekako bi i zacelile, vreme leči sve svojim večnotočivim melemom, ali poremećaj ishrane beše nepreboljiv. Povratak normalnom životu pokazao se kao nemoguća rabota, iskustvo rajskog jelovnika zauvek me je preinačilo. Ko jednom okusi božansku hranu drevnih rukopisa, nektar i ambroziju srpske duhovnosti, taj se više ne vraća profanim namirnicama ni ispošćenom meniju svakodnevlja. Meso, mleko, mlečni proizvodi, voće, povrće, žitarice – to je pluskvamperfekat mog probavnog trakta; čak i najsitniji zalogajčić odmah izbljujem, stomak gori paklenim plamenovima i s dušom se rastaje. Jedino što mogu da jedem su plodovi srpskog duha, što starostavniji to mi više prijaju nepcu i želucu. Frižider već mesecima zvrji prazan, čami u kuhinji zapostavljen i besmislen, dok hranu držim na policama za knjige. Još u detinjstvu zanosile su me maštovanke da ću biti branitelj osveštane tradicije, a ironijom zlosrećne sudbine iz mene se iščaurio njen najljući vrag i ništitelj.

Rajski jelovnik: Ko jednom okusi božansku hranu drevnih rukopisa, taj se više ne vraća profanim namirnicama

Da ironija bude veća, naduvena gotovo do ispolinskih razmera, izdanak sam ponosne loze koja već sto godina čuva najveće sinove naše otadžbine. Još je moj deda službovao u telu Dimitrija Dragutinovića Apisa, štiteći ga od mučkih napada prefriganih virusa, da bi nakon tragične pukovnikove pogibije bio prekomandovan u telo ministra Milorada Draškovića, koji je takođe prerano otišao Bogu na istinu, ustreljen atentatorskim zrnom Alije Alijagića. Deda je mogao bez po muke da ih odbrani od mikroorganizama, ali je bio nemoćan protiv metaka. Karijeru je uspešno okončao u telu Vojislava Ilića Mlađeg, velikog pesnika, rodoljuba i načelnika Odeljenja za smrtnu kaznu.

Otac je sledovao dedinim stopama. Bio je lični telohranitelj Aleksandra Rankovića, bukvalno njegov najbliži saradnik, jer je u Lekinom organizmu proveo čitav svoj kratki radni vek, da bi 1966. godine bio prevremeno penzionisan, kao i toliki njegovi saborci. Pred njim se najednom otvorila široka perspektiva dokolice, mnogo šira nego što je mikrobu sviknutom na svakodnevnu akciju potrebna, preteći da ga usisa u svoj proždrljivi vakuum. Beskrajno duge dane umirovljeništva prekraćivao je pomnim izučavanjem tajne istorije sveta, vojnih enciklopedija, geopolitičkih teorija, žitija pravoslavnih svetitelja, teoloških traktata i druge dušekorisne literature. Kad sam ja došao na svet, otac već jednom nogom beše zakoračio u starost, ali tada je njegov život dobio novi polet i smisao, namah je živnuo i podmladio se, pa je sve svoje vreme posvetio vaspitanju prinove, e da bi mi preneo bar neko zrno mudrosti istruđene tokom godina čitanja i umovanja.

Od malih nogu bejah zadojen pričama o kosovskim junacima, borbi za slobodu potlačenih naroda, Teslinom tajnom oružju, tajanstvenim vezama sanskrta i srpskog jezika, hazarskim kaganima i njihovom carstvu, zelenoj transverzali, gorućem pentagramu, pravom značenju grba kralja Solomona i svastike, nevidljivim špijunskim ratovima i o još stotinu čuda od istog brašna. Otac je hranio moju dečju fantaziju probranim delicijama duha, otkrivao mi je tajne samo posvećenima znane, omamljen obajanjem čudesnih priča osećao sam se kao junak bajke koji je zalutao u začaranu šumu, otvarali su mi se čaroviti svetovi čije bitisanje nisam ni slutio.

Promenjeni pogled na realnost: Ništa nije onako kao što izgledaDetetom još, otac mi je usadio saznanje da ne živimo bilo gde, već na raskršću civilizacija koje je važno svima - velikim i malim silama, svim osvajačima koji su nadirali iz Azije u Evropu i obrnuto.  Zadubljen u mape, otac mi je rastolkovao da se najvažnija strateška tačka u Evropi nalazi kod Jagodine, to je Bagrdanski tesnac - jedino mesto u ovom delu sveta kuda soldačija može da projezdi. Od Fridriha Barbarose do Nemaca koji su se tuda povlačili u Prvom, pa u Drugom svetskom ratu, sve su vojske morale da prohuje kroz taj uzani prolaz. Baš tu je kapetan Koča potukao Turke Osmanlije do nogu i turbana, to su bili naši Termopili, bolje i starije nemamo. Postalo mi je jasno kao dan da je Bagrdanski tesnac pupak sveta u geopolitičkom smislu. Ta spoznaja potpuno mi je promenila pogled na realnost u kojoj se zatekoh rođenjem, odnosno binarnom deobom. Dok su neznalice s prezirom bagatelisale Srbiju kao skrajnutu, posve nebitnu evropsku provinciju, ja nisam podlegao zavodljivim autošovinističkim stereotipima, jer sam dobro znao da se, milošću Božjom ili đavolskom, nalazim u užem centru svetskih zbivanja.

Tako mi je otac utuvio najvažniju lekciju - da na zbilju ne gledam naivnim očima poput svojih vršnjaka koji mišljahu samo na žurke, seks, piće i drogu, nemajući blage veze ni gde su ni ko su, niti kakve ih sve nečastive sile vrebaju. Nisu znali ni tajnu Bagrdanskog tesnaca, a kamoli gde se i zašto sastaje Bilderberška grupa, da li je papa slučajno baš Poljak, ko zapravo vlada svetom, čak ni to kakva je uloga jezuita u njihovom vlastitom obrazovanju i moralno-političkom oblikovanju. Večito su naklapali neke klapnje i nagvaždali gvaždaljke, životareći kao beslovesna bića, u maštarijama i sanjarijama koje proglasiše stvarnošću. Iz somnambulnog stanja prenuo ih je tek poziv otadžbine u pomoć, ali tada već beše dockan, badava je majčica zvala, korisnici ne behu dostupni, njeni sinovi zbrisali su u tuđinu da nastave svoje besmislene živote kao perači sudova u Amsterdamu, čistači pariskih ulica ili narandžoberačite na Halkidikiju.

Budući odgojen u patriotskom duhu, znajući do tančina kakve su se sve pogibelji i apokalipse nadnele nad Srbijom, moja najveća želja beše da nastavim porodičnu tradiciju, da što pre diplomiram na fakultetu i dobijem angažman u Službi. Ufah se da ću marljivim pregalaštvom strelovito napredovati u struci i postati telohranitelj našem mudrom vođi, ili bar nekom od velikaša iz njegovog najbližeg okružja. Žudeo sam da služim otadžbini, sanjao da budem njen vojnik, stražar i neprobojni štit, baš kao što su to bili moj deda i otac, hteo sam da ih učinim ponosnim. A sada… Moja karijera se okončala pre nego što je čestito i počela.

Preobrazih se u zlo kojeg sam se najvećma užasavao, čuvar je presazdan upravo u onu zloguku opasnost od koje bi trebalo da sačuva svoje čuvalište. Sebi više nisam ni nalik, promena nije vidljiva spolja, čak sam i nabacio koji nanogram, ali moje nutarnje biće truli poput šupljeg zuba, umrtvili su mi se živci u duhovnim živokretima, čuvstvujem kako mi je duša preko noći osedela. Dane provodim u lutanju po memljivim antikvarijatima, tragajući za papreno skupim jestivom. Porodično nasleđe stečeno na braniku srpskih gorostasa krčmim na stare i retke knjige kojima se gostim sasma neumereno, udarajući neumorno u pijanku i žderanku. Za ciglo šest meseci pokusao sam silesiju duhovnog blaga: Psaltir s posledovanjem i časlovcom iz 1638. godine; Iskusnog podrumara izdatog 1783. godine, lekovito štivo Zaharija Orfelina; Istoriju o razoreniji poslednjem svjatago grada Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja Vićentija Rakića, objavljenu u Veneciji, vrsnicu Prvog srpskog ustanka; Kanone svetitelja naših Simeona i Save serbskih časnog inoka Teodosija Hilandarca s kraja XVIII stoleća; Zabavnik za godinu 1820; nekoliko tomova junačkih pesama pečatanih koncem XIX veka i još sedamdeset osam svakojakih mezetluka. Najslasnija slatkarija bilo mi je prvo izdanje Gorskog vijenca koje sam dobavio ispod ruke, na crnom tržištu duhovnih dragocenosti.

Večna dilema: Umoriti se glađu ili ipak malo čalabrcnuti?

U nastupima gorkog kajanja koje se pretapalo u čisti, rafinisani očaj, rešavao sam da se umorim glađu. Stameno čvrsta odluka primetno je mlitavila nakon jedva pola dana ili sata, apstinencijalna kriza bi postala nepodnošljiva, grčevi su mi razdirali utrobu, hiljade nevidljivih sečiva zarivalo mi se u ćelijske organele, morao sam da uzmem svoj redovni gastronomski fiks. Sa zavišću gledam na narkomane svih opijatskih opredeljenja, njihova je muka neznatna naspram mog mučeništva i mnogotrpljenja. Pomišljao sam i na najgore, da dignem pseudopodiju na sebe, ali me je svaki put u poslednjem momentu, kad bih repetirao službeni pištolj i prislonio ga na slepoočnicu, zadržavala prokleta žudnja za životom, ta odurna unutrašnja sila snažnija od svakog stida i skarednosti. Glad za postojanjem nezajazna je; nema tog moralnog kodeksa, vrline ili čistog obraza koji mogu odoleti njenim grabežljivim čeljustima. Ono što sam bio, toga ionako više nema; sva moja prošlost toliko je ništavna da se ne razlikuje od onoga što nikad nije postojalo. Vaistinu, nemam u koga da pucam, ne može se ubiti ono što je odavno upokojeno i pokopano.

Presekao sam sve veze i vezice s rođacima i malobrojnim prijateljima, na telefon se ne javljam, vrata ne raskriljujem ni poštaru, ako na ulici slučajno sretnem nekog poznanika žurno pređem na drugu stranu. Živim u dobrovoljnom pustinjaštvu, daleko od svih koje sam izneverio. Jedinu utehu nalazim u tome što je otac pre dve godine usnuo u Gospodu, da ne gleda u šta mu se sin jedinac pretvorio – u izdajnika roda svog, u bednog otpadnika i odroda, u domicilnu ništariju. Da je živ, njegovo trošno srce ne bi izduralo ovu grozomornu sramotu, ali bi mi pre smrtne ure bar – u to nema sumnje, poznajem ga kao rođenu citoplazmu - svojeručno prekratio muke da spere ljagu sa svog časnog imena.

Bolje puna biblioteka nego pun frižider: Probrane delicije duha, spremne da utole otpadničku glad

Za sve su krive te zločasne, zlodušne, zlovarne i zlokovarne bakterije, nikad ih ne grejalo ništa osim batina, seme im se zatrlo! Dabogda im se uspomena izgubila sa zvukom zvona koja im budu zvonila na pogrebu! Neka im za sve počinjene opačine vrati Bog u svom velikom vraćajniku!

Sedim pred golim zidom omalanim u belo, zagledan u jednu tačku, i pitam se ko mi je odredio ovako svirepu pokoru. Zašto je jedini put kojim sam mogao da kročim odvijugao u bespuće banditizma, odakle nema ni druma ni drumišta? Šta mi je sve ovo trebalo? Da sam radio bilo šta drugo ili da nisam radio ništa pod milim Bogom, da sam arčio dane na besposlicu i plandovanje, živovao bih spokojno i bezbrižno, u blaženom neznanju kakve su se đavolske sile u meni pritajile. Bolje da sam potkivao popce, krstio jariće, prodavao zjala, bežao u vodu od kiše i terao vetar kapom. Tačka ni mukajet, ćuti kao zalivena krečom, nema šta da proslovi na moje retoričke upite. Kad mi dozlogrdi da čekam odgovor kojeg nema, prošetam do polica s uredno poslaganim knjigama, pređem nežno trepljom po hrbatima, pa odaberem kakvu delišes-umotvorinu da blago-blagecno zamezim i utišam ljutu buru moje oglodane duše. 

Oceni 5