Kako sam sreo druga Kučana

1.

Nikad nisam mislio da će ovaj susret biti opisan u pesmi,

i uvek sam se pomalo stideo jer sam sreo bivšeg predsednika

lično i čak bio prećutno pozvan u njegovo društvo

a tada, moram reći, stvari nisu izgledale tako grozno loše

snimao sam političke filmove i imao prilično dobru publiku

tako da skoro nisam ni primećivao da sam izbrisan, da nemam

prava, da nemam para i da život uludo traćim u „kulturnoj borbi“

od koje imaju korist oni koji su nas brisali, nova klasa na vlasti

2.

Svi smo mi bili sigurni da su naši neprijatelji novi desničari

- bivši komunisti koji su pljuvanjem po izbrisanima, Jugoslovenima

i Balkancima tada sakupljali političke bodove u borbi za vlast a toj

nakaradnoj oceni koja se nametala sama od sebe kumovali su i naši

pomagači – takođe bivši komunisti ali koji su političke bodove

sakupljali braneći nas od onih koji su po nama pljuvali a da pritom,

gle čuda, naš položaj nikako nije mogao da se promeni - jedino je Aca

brojao dane od kod je pisao Kučanu i čekao da mu ovaj odgovori

3.

Moj politički film vrteo se na alternativnoj sceni non-stop,

kroz publiku prošli su intelektualci, levičari, pa tako i

istoričar poznat po javnim odbranama narodno oslobodilačke borbe, a

takođe bio je poznat i kao biograf predsednika republike – drug Joža – i taj

drug Joža (koji je možda u međuvrenu možda postao i gospodin, ne znam)

uzimao je reč nakon projekcija filma i živo diskutovao što je mene,

autora, uzdizalo i toliko nagrađivilo, da mi odšteta nije trebala,

ona materijalna, i mejlove sam izmenjivao sa drugom Jožom

4.

I život je tekao ciganski polako, bilo je to možda ipak lepo vreme zbog iluzije

da smo se borili protiv desnice, i da sam filmovima agitovao i prosvećivao

narod zaluđen od promene režima, zaluđen od instant „fašizma“ i zaluđen

od siromaštva - bio sam izbrisan sa osećajem da sam nevidljivi heroj

koga je život vodio putevima muke, a sve to je potvrđivao drug Joža i mnogi

učesnici borbe koji su danas volšebno svi nestali, niko se više

ne bori ni za šta, ni za izbrisane, a izbrisani nisu više politička tema...

5.

Ali tada, bili smo na prvim stranicama i vazduh je bio pun strasti -

vozio sam neku krntiju auto-putem i zaustavio se

na pumpi, sipao za 5 ili 10 eura, zatvorio rezervoar i pošao prema

kasi, kad tamo, gle čuda – stajao je Joža sa još dva-tri čoveka i plaćao račun i

kad me ugleda lice mu se pretvori u osmeh, novčanicu je držao u ruci pruženu

prema kasi ali uzmaknu se unazad da mi mesto napravi da uđem među njih,

kao da je govorio: dođi, uđi ovde među nas, primamo te, tu ti je mesto

ti si naš, hoćemo takve u ovom društvu, takvi nam trebaju u partiji...

6.

I hodao je nazad otvarajući prostor i otvarajući lica ljudi sa kojima je pričao

i ja sam hodao sve do njih osmehivao se srećan što eto čak i izbrisan

imam prijatelje i hoće me, primaju me, zakoračih smelo prema Joži koji

se još malo pomeri i otkri ramenom lice... gle... druga predsednika...

Tu se ja lacnuh, zastadoh, osmeh progutah, brz pogled Joži uputih, predsedniku,

proveravajući... a neka neobjašnjiva napetost rasla je... i kad se primakoh

Joži samo pustih pogled mimo da prođe i nestane u traženju natpisa za WC,

još jednom se osvrnuh, pogledah kao nehajno kroz predsednika... i prođoh...

7.

Žurnim koracima se udaljih od  nesuđenih prijatelja, napolje odoh

u WC strčah, napolje opet... sve dok se ne uverih da je vreme

prošlo i da je vazduh čist te se vratih istim putem i

platih... sam ili u društvu nekih Austrijanaca - kasnije sam pričao Aci

„Znaš da sam sreo Kučana danas?“ a on me pogleda u neverici, vučkći dimove,

priupita „Je li komentarisao moje pismo? Je li pomenuo kad će odgovoriti...“ A ja

sam ga gledao i smejao se pušeći i navrćući limenku piva

izustivši „Nisam hteo da ga pitam...“, a  Aca baci pikavac i gadno opsova.