Kako sam u saradnji sa nemačkim biznisom usmrtio puža

Tmuran avgustovski dan

kao stvoren za nevinu smrt.

Dižem se posle noći prespavane

na kauču u garaži jer su mi

krevet zauzele prijateljice

mačke, otvaram vrata slepljenih

očiju i gledam u vrt bez sunca,

Stavljam kafu: treba mi džezva-dve

da progledam i četiri pet smotanih GV

(golden virdžinija)

Voda u džezvi još nije provrela

a već iz vrta mjauče komšijski

mladi mačak tražeći hranu.

Volim tog mačka, zovem ga

Plačko Jr. jer je njegov otac

Plačko Sr. moj stari drug - obojicu

krasi velika bela pega na tigrastim grudima.

Zakoračujem iz garaže na pločice malog vrta

uz lokalnu železničku prugu kojom

odavno već ne prolaze vagoni

i pod belom čupavom papučom koju sam

ukrao (usput, u prolazu, samo pruživši ruku

do sedišta ) iz biznis klase

Lufthanse, moje levo stopalo u papuči

u kojoj je kratko vreme leta Ljubljana-Frankfurt

odmarala od teških napora zdepasta noga

(papuča pošteno raširena) nemačkog biznismena

naiđe na nekakav otpor – gazio sam

smotuljak, nešto meko – trgoh se bunovan i brzo

povukoh nogu, ali kasno: zgaženi puž golać

se grčio u samrtnom ropcu, tiho, spreman da

umre bez glasa, ispuštao je prozirnu

tekućinu koja će isticati pola dana dok se

zgrčeno telo smanjivalo –

okrenut na leđa pokazivao je zadnji put

beli nežni stomak. Nije imao oči (ili ih

je obrnuo unutra, u sebe, sagledavajući

u zadnjim trenucima život puža) to je sreća

jer ne bih podneo njegov pogled, pogled

nevinog koji strada usput, strada usput, da,

na putu biznisa, usput na putu ispijanja kafe,

usput dok neko otvara oči motajući GV.

„Zehr Gut“ rekoh u papučama

nemačkog biznismena, „Zehr Gut“,

svuda gde je biznis ima nevinih žrtava

takav je svet kad po njemu hodaš u mekim,

pošteno raširenim papučama.

Kafa dolazi ali kasno. GV dolazi ali kasno.

Ja otvaram oči ali kasno, tek na vreme da gledam

agoniju puža koga sam usmrtio noseći ukradene

papuče nemačkog biznismena. Sunce

se ne pojavljuje, danas nije

njegov dan, a Plačko Jr.

zadovoljno mljacka.