Taško Načić: Priče iz života
Davv 01 S

Photo: IMDb

Kako sam umalo postao pravi davitelj

Septembar 1987: U maloj kancelariji s leve strane pozornice, u Mladenovcu, sedeo sam s Janezom Vrhovcem i čekao kraj filma "Davitelj protiv davitelja", u kojem igram davitelja. Film se davao u okviru Festivala maske i scenografije kostima. Po protokolu, na kraju je trebalo da izađem s ostalim glumcima i poklonim se publici u zahvalnost.

Pošto je bilo preostalo još petnaestak minuta, i pošto nisam znao kuda treba da prođem da bih izašao do publike od koje me je razdvajalo filmsko platno, a kako svaka pozornica ima svoje tajne, pođem da vidim taj put. Prošao sam najpre jednim hodnikom, a onda ugledao neobičan prizor. Na sredini prazne pozornice sedi devojka na stolici, sa brdom cveća u krilu. Pomislim da je cveće za glumce te i da devojka zna put kojim treba da prođem. Film se odlično video s ove strane, baš se prikazivala scena kad davim jednu devojku. Devojka sa cvećem u krilu, ova na pozornici, netremice je gledala u platno, maksimalno skoncentrisana na čin davljenja. Da ne bih remetio tišinu, potrudim se da što bešumnije, na prstima, dođem do nje. Išao sam joj s leđa. I da bih bio tih i diskretan do kraja, dodirnem joj samo prstom rame.

Šake na njenom vratu

Zagledana u platno, trgne se i skoči. Istovremeno, okrećući se prema meni i ugledavši me, vrisne iz sveg glasa. Naglo pokrije rukama oči i gazeći razbacano cveće, izbezumljeno izleti napolje.

Na pozornici ostanem sam, skamenjen. Gledao sam u platno svoje ruke na vratu žene. I sam zbunjen, u tom trenutku sam shvatio koliko sam uverljivo odglumio manijaka. Vrisak devojke se uklopio u sliku na platnu tako da nije naročito skrenuo pažnju.

Ličio sam na sebe

Nedavno, putujem ja prema Rijeci, avionom. Pored mene, ali u drugoj polovini aviona, sedeo je sredovečni čovek. Ne bih ga ni primetio da me naglo ne udari u rame.

- Izvini - reče - da nemaš ti slučajno brata?

Gledao me je neodređeno, iščekujući odgovor.

- Pitao sam te da li imaš brata - ponovi, misleći da ga nisam razumeo.

- Da, imam - odgovorim.

- Kažem ja - nastavi zadovoljan mojim odgovorom. - Mogao bih da se zakunem da mi na nekoga ličiš. A je l’, je l’ mlađi?

- Da, da odgovorim - mlađi.

- Da nije Taško Načić?

- Da, Taško je moj mlađi brat.

- Pa da, šta ti kažem. Gledam te, gledam i vidim, ličiš mi - a nije mi on. Rek'o, ajd da čoveka pitam.

Nastavio sam da klimam glavom, a on je otvorio svoje novine. Prelistavajući ih, s vremena na vreme je bacao pogled prema meni, verovatno me upoređujući sa "bratom".

Na čelu kolone

U predstavi "Rado ide Srbin u vojnike" koja se davala u "Ateljeu", igram jednog od sedmorice vojnika. Ostali su Đuza Stojiljković, Bora Todorović, Milutin Butković, Petar Kralj, Zoran Ratković i Dragutin Dobričanin Guta, koji, u stvari, igra našeg vojnog starešinu.

Predstava se završava time što mi, iz mraka izlazimo svi kompletno, i u mraku, uz muziku, marširamo jedan za drugim, svi. Ja sam na čelu kolone, iza mene Bora, pa ostali. Guta kao šef maršira u mestu, stojeći po strani. Na pozornici napravimo krug pa siđemo sa scene i tako, nekoliko puta, sve uz obavezan aplauz publike. Tako se i tog baksuznog dana sve dogodi po ustaljenom redu. Napravimo jedan krug i povučemo se sa scene - narod aplaudira bez prestanka. Izlazimo ponovo, marširamo prema Guti, i negde već sasvim blizu njega, mahinalno ga pogledam i u mestu stajem. Umesto da maršira, stajao je kao ukopan, a lice mu je bilo takođe ukočeno. Iskolačio oči i fiksirao me kao da sam učinio, u najmanju ruku, neki zločin.

Salom se, međutim, prolamao smeh i aplauz, tako da me je kompletna situacija totalno zbunila. Mehanički se okrenem, tražeći uzrok šoka na Gutinom licu. I sam iskolačim oči. Iza mene se prostirala samo jedna praznina. Nijednog vojnika nije bilo u koloni.

U sali opet urnebes, onda mi Guta da znak da krenemo nas dvojica, u koloni. Marširali smo proizvoljno jer se muzika nije čula od aplauza, jednog od najvećih, koji su mi upućeni.

Režiser ove scene, Bora Todorović, jedva je uspeo da mi od smeha pruži ruku za čestitku.

Neobični gledalac

Drugi put, takođe u "Ateljeu", u podrumu, po završetku predstave, jedne monodrame, usred mojih naklona u zahvalnost publici i usred njenih aplauza, naglo ustade jedan čovek iz prvog reda i krene pravo prema meni.

Pomislim: "Šta ovaj sad hoće," Učinilo mi se kao da ima nameru da me udari, a verovatno da je tako i izgledao jer se publika takođe umirila te je nastala potpuna tišina. Hodajući odlučno i oštro, neznanac mi se sasvim približi. Napetost je u tom času toliko narasla da je nedostajao samo pucanj. Nepoznati, zatim, energično, kao što je hodao, pruži ruku prema meni i reče: - U ime publike čestitam, "U ime publike" odjekne salom i smeh se prolomi. I aplauz, naravno.

* Sabor, septembar 1987.

Oceni 5