Kako se čini lepom i obogotvoruje požuda?

MORAL KAO PROTIVPRIRODA

1.

Kod svih strasti postoji vreme kad su jednostavno kobne, kada gravitacijom gluposti povlače svoju žrtvu nadole – i jedno kasnije, mnogo kasnije vreme, kad se sjedinjuju bračnim vezama s duhom, kad se "produhovljuju". Nekad su, zbog gluposti sadržane u strasti, objavljivali rat samoj strasti: zaklinjali su se da će je uništiti – sva stara čudovišta morala slagala su se u tome da "in faut tuer les passions". Najčuvenija formula za to nalazi se u Novom zavetu, u toj propovedi s Maslinove gore gde se, uzgred rečeno, stvari nikako ne posmatraju s visine. Tamo se, na primer, govori što se tiče polnosti "ako te oko tvoje dovodi u iskušenje, izvadi ga": na sreću, nijedan hrišćanin ne postupa po tom propisu. Uništiti strasti i požude samo da bismo predupredili njihovu glupost i neprijatne posledice te gluposti, izgleda nam danas, sa svoje strane, samo kao akutan oblik gluposti. Ne divimo se više zubnim lekarima koji vade zube da ne bi više boleli.. S druge strane, pošteno rečeno, mora se priznati da na ovom tlu, na kojem je poniklo hriš ćanstvo, nipošto ne može biti mesta za koncepciju pojma "oduhovljenja strasti". Kao što je poznato, prva crkva se čak borila protiv "intelektualaca", u korist "siromašnih duhom": kako se od nje mogao očekivati inteligentan rat protiv strasti? – Crkva se bori protiv strasti škopljenjem u svakom smislu: njena praksa, njeno "lečenje" je kastratizam. Ona nikada ne pita: "kako se oduhovljava, čini lepom, obogotvoruje požuda?" – ona je u svako doba delovala silom discipline na iskorenjivanje (čulnosti, ponositosti, vlastoljublja, gramzivosti, osvetoljubivosti). – Ali, podrivati koren strasti znači podrivati koren života: praksa crkve je opasna po život...

2.

Isto sredstvo: kastraciju, istrebljenje, instinktivno će izabrati u borbi s nekom požudom oni koji su suviše slabe volje, suviše degenerisani da bi bili u stanju da se u njoj pridržavaju mere: one prirode kojima je nužna la trappe, govoreći alegorično (i bez alegorija – ), ma kakva bila konačna objava neprijateljstva, ponor između sebe i strasti. Radikalna sredstva su neophodna samo degenerisanima. Slabost volje, tačnije rečeno nesposobnost ne reagovati na nadražaj, predstavlja, sa svoje strane, samo drugi oblik degeneracije. Radikalno neprijateljstvo, smrtno neprijateljstvo protiv čulnosti ostaje simptom koji navodi na razmišljanje: on daje pravo na pretpostavke o opštem stanju čoveka, koji je ekscesivan do tog stepena. – Uostalom, to neprijateljstvo, ta mržnja dostižu samo onda svoj vrhunac kad takve prirode same nemaju dovoljno čvrstine za radikalno lečenje, za odricanje od svog "đavola". Prelistajte čitavu istoriju sveštenika i filozofa, računajući tu i umetnike: najotvorenije reč i protiv čula nisu rekli impotenti, pa ni asketi, nego nemogući asketi, takvi ljudi kojima bi bilo nužno da budu asketi...

3.

Oduhovljenje čulnosti zove se ljubav: ona je veliki trijumf nad hrišćanstvom.. Drugi trijumf je naše oduhovljenje neprijateljstva. Ono se sastoji u dubokom shvatanju vrednosti imati neprijatelje: jednom rečju, u tome da se postupa i zaključuje suprotno od onoga kako se postupalo i zaključivalo nekada. Crkva je uvek htela uništenje svojih neprijatelja: mi, mi moralisti i antihristi, vidimo svoju korist u tome što crkva postoji... Takođe, i u oblasti politike je neprijateljstvo sada postalo duhovnije, mnogo razumnije, mnogo razboritije, s mnogo više obzira. Gotovo svaka stranka vidi interes svog samoodržanja u tome da protivna stranka ne izgubi snagu; isto to se može reći i o velikoj politici. Naro čito nova tvorevina, na primer, nova država, ima potrebu više za neprijateljima nego za prijatel ima: samo u suprotnosti se oseća neophodnom, samo u suprotnosti ona postaje neophodna.. Drugačije se ne odnosimo ni prema "unutrašnjem neprijatelju": i tu smo oduhovili neprijateljstvo, i tu smo shvatili njegovu vrednost. Čovek je plodan samo po cenu da bude bogat suprotnostima; čovek ostaje mlad samo pod pretpostavkom da se duša ne opusti, da ne žudi za mirom... Ništa nam nije postalo stranije od one davne poželjnosti, poželjnosti "mira duše", hrišćanske poželjnosti; ništa ne pobuđuje u nama manje zavisti od moralne krave i masne sreće dobre savesti. Odričemo se velikog života, ako se odričemo rata... U mnogim slučajevima je, svakako, "mir duše" jednostavno nesporazum – nešto drugo, što samo ne ume da se nazove časnije. Bez okolišenja i predrasuda, navešću nekoliko slučajeva. "Mir duše" može da bude, na primer. blagi uticaj bogatog animaliteta na oblast moralnog (ili religioznog). Ili početak umora, prva senka koju baca veče, svaka vrsta večeri. Ili znak da je vazduh vlažan, da se približavaju južni vetrovi. Ili nesvesna zahvalnost na srećnoj probavi (katkad nazvanoj "čovekoljubljem"). Ili umirenje ozdravljenika za kojega sve stvari dobijaju novi ukus i koji očekuje... Ili stanje koje sledi posle snažnog zadovoljenja naše dominirajuće strasti, prijatan osećaj retke sitosti. Ili staračka slabost naše volje, naših žudnji, naših poroka. Ili lenjost koju je sujeta ubedila da se nagizdi u moralnom stilu Ili nastup izvesnosti, čak stravične izvesnosti, posle duge napetosti i mučenja neizvesnošću. Ili izraz zrelosti i velike veštine u delanju, stvaranju, delovanju, htenju, smireno disanje, postignuta "sloboda volje".. Sumrak idola: ko zna? Možda samo izvestan vid "mira duše" ...

4.

Formulisaću jedan princip. Svaki naturalizam u moralu, to jest, svaki zdrav moral, potčinjava se instinktu života – bilo kakva zapovest života ispunjava se određenim kanonom "treba" i "ne treba", time se na putu života otklanja bilo kakva prepreka i neprijateljstvo.

Protivprirodni moral, to jest, gotovo svaki moral, koji su do danas podučavali, poštovali i propovedali, okreće se suprotno upravo protiv instinkata života – on je čas potajna, čas javna drska osuda tih instinkata. Govoreći "bog vidi čovekovu dušu", on govori "ne" najnižim i najvišim požudama života i smatra boga neirijateljem života... Svetac, koji se dopao bogu, jeste idealni kastrat... Život se svršava tamo gde počinje "carstvo božje"...

5.

Ako pretpostavimo da je shvaćen zločin takve pobune protiv života, koja je postala gotovo sakrosantna u hrišćanskom moralu, onda je zajedno s tim, na sreću, shvaćeno i nešto drugo: beskorisnost, iluzornost, apsurdnost, lažljivost jedne takve pobune. Osuda života od strane živog bića ostaje, na kraju krajeva, samo simptom određenog načina života: pitanje pravičnosti ili nepravičnosti time se uopšte ne postavlja.. Čovek bi trebalo da ima neki položaj izvan života, i s druge strane da ga tako dobro poznaje kao neko, kao mnogi, kao svi koji su živeli, kako bi uopšte smeo da se dotakne problema o vrednosti života: dovoljno razloga da se shvati da je taj problem za nas nedostupan. Kad govorimo o vrednostima, govorimo pod uticajem inspiracije, pod uticajem optike života: sam život nas primorava da određujemo vrednosti, sam život određuje vrednost putem nas, kad utvrđujemo vrednosti... Odatle sledi da je ta protivpriroda morala, koja shvata boga kao protivpojam i osudu života, samo sud vrednosti života – kakvog života? kakve vrste života? – Ali, ja sam već dao odgovor na to: života koji je na zalasku, oslabljenog, umornog, osuđenog života. Moral, kao što je do sada bio shvatan – kao što ga je, najzad, još i Šopenhauer formulisao kao "negiranje volje za život – sam je instinkt decadencea, koji stvara od sebe imperativ: on kaže: "propadni!" – on je presuda osuđenih...

6.

Razmotrimo, najzad, i kakva je naivnost uopšte reči: "čovek bi trebalo da bude takav i takav!" Stvarnost nam pokazuje bogatstvo tipova koje ushićuje, raskoš rasipnih igara i promene oblika: a neki siroti besposličar moralist kaže na to: "ne", čovek bi trebalo da bude drugačiji?... On čak zna kakav bi trebalo da bude, taj čankoliz i licemer; on sebe naslika na zidu, i kaže pri tome: "ecce homo"!... Ali, čak i kad se moralist obraća samo pojedincu i kaže mu: "ti treba da budeš takav i takav!" on ne prestaje da se pravi smešnim. Pojedinac je delić fatuma u svakom pogledu, zakon više, neophodnost više za sve što dolazi i što će biti. Govoriti mu "promeni se", znač i zahtevati da se sve promeni, čak i unazad... I, stvarno, bilo je konsekventnih moralista, oni su hteli da je čovek drugačiji, naime pun vrlina, hteli su da u njemu vide svoju sliku, naime licemera: stoga su negirali svet!Ne malo bezumlje! Nimalo skroman način neskromnosti... Moral, ukoliko osuđuje, sam po sebi, a ne zbog namera, obzira, svrhe života, specifična je zabluda, prema kojoj ne treba osećati nikakvo saželjenje, idiosinkrazija degenerisanih, koja je pričinila neizmerno mnogo štete!... Mi, drugi ljudi, mi imoralisti, nasuprot tome, otvorili smo svoje srce svakom razumevanju, shvatanju, odobravanju. Mi lako ne negiramo, mi tražimo svoju čast u tome da budemo oni koji potvrđuju. Sve više se naše oči otvaraju za onu ekonomiju, kojoj je sve to još potrebno i ume da se koristi time, što odbacuju sveto bezumlje sveštenika, bolesnog uma sveštenika, za tu ekonomiju u zakonu života, koja izvlači svoju korist čak i iz ogavne specije licemera, sveštenika, čoveka punog vrline – kakvu korist? Ali, sami mi, mi imoralisti, ovde smo odgovor na to...

"POPRAVLJAČI" ČOVEČANSTVA

1.

Poznat je moj zahtev upućen filozofima da se stave s one strane dobra i zla – da imaju pod sobom iluziju moralnog suda. Ovaj zahtev proističe iz saznanja koje sam ja formulisao prvi put: da uopšte ne postoje nikakvi moralni fakti. Moralnom sudu je zajedničko to s religioznim što veruje u realitete kojih nema. Moral je samo tumačenje izvesnih fenomena, tačnije rečeno, pogrešno tumačenje. Moralni sud, kao i religiozni, pripada izvesnom stepenu neznanja u kojem nedostaje čak i sam pojam realnog, razlikovanje realnog i imaginarnog: tako da "istina" na tom stepenu označava samo takve stvari koje danas nazivamo "uobraziljama" Utoliko moralni sud ne treba nikad shvatiti doslovno: kao takav, on uvek sadrži samo apsurdnost. Ali, on ostaje neprocenjiv kao semiotika:on otkriva, bar upućenom čoveku, najvrednije realitete kulture i duševnosti, koje nisu dovoljno znali da bi sami sebe "razumeli". Moral je samo govor pomoću znakova, samo simptomatologija: treba već znati o čemu se radi, kako bi se iz njega izvukla korist.

2.

Prvi primer, i sasvim privremen. Uvek je postojala želja da se ljudi "popravljaju": to se, pre svega, zvalo moral. Ali se iza iste reči kriju najraznovrsnije tendencije. Kako ukroćenje zveri-čoveka, tako i odgajanje određene vrste čoveka naziva se "popravljanjem": tek ovi zoološki termini izražavaju realitete – naravno, takve realitete o kojima tipični "popravljač", sveštenik, ništa ne zna – neće ništa da zna... Nazivati ukroćenje životinje njenim "popravljanjem", zvuči u našim ušima gotovo kao šala. Ko zna šta se događa u menažerijama, posumnjaće u to da se zver tamo "poboljšava". Nju čine nemoć nijom, manje štetnom, ona postaje bolesna životinja zahvaljujući depresivnom afektu straha, bolu, ranama, gladi. – Ne stoji drugač ije stvar ni s ukroćenim čovekom kojega je "popravio" sveštenik. U ranom srednjem veku, kad je crkva stvarno bila pre svega menažerija, svuda su podizali hajke na najdivnije egzemplare "plavokosih bestija" - ,"popravljeni" su, na primer, ugledni Germani. Ali, kako je izgledao posle toga takav "popravljeni" German, koji je zaveden u manastir? Kao karikatura čoveka, kao nakaza: on je postao "grešnik", sedeo je u kavezu, zatvorili su ga među same strašne pojmove... I, eto, ležao je tamo bolestan, jadan, ogorčen na samoga sebe; pun mržnje prema pobudama za život, pun podozrenja prema svemu što je još bilo snažno i srećno. Jednom rečju, "hrišćanin"... Fiziološki rečeno: u borbi sa zveri, narušavanje njenoga zdravlja može da bude jedino sredstvo da se ona oslabi. To je shvatila crkva: ona je upropaštavala čoveka, ona ga je slabila – ali ona je izražavala pretenziju na to da ga je "popravila"...

3.

Uzmimo drugi slučaj takozvanog morala, slučaj odgajanja izvesne rase i vrste. Najveličanstveniji primer za to pruža indijski moral, sankcionisan do religije kao "Manuov zakonik". Ovde je postavljen zadatak da se istovremeno odgoje ne manje od četiri rase: sveštenička, ratnička, trgovačka i zemljoradnička, najzad, rasa slugu, šudra. Jasno je da se ovde više ne nalazimo među ukrotiteljima zveri: sto puta blaža i umnija vrsta čoveka je pretpostavka da se samo koncipira plan takvog odgajanja. Čovek odahne prelazeći iz hrišćanske atmosfere bolnica i tamnica u ovaj zdraviji, viši, širi svet. Kako je bedan Novi zavet u poređenju s Manu, kako odvratno zaudara! – Ali, i ovoj organizaciji je bilo neophodno da bude zastrašujuća – ovoga puta ne u borbi sa zveri, nego s pojmom njene suprotnosti, s nerasnim čovekom, s čovekom melezom, čandalom. Pa opet, ona nije imala drugog sredstva da ga učini bezopasnim, slabim, nego da ga učini bolesnim – to je bila borba s "velikim mnoštvom". Možda nema ničega protivrečnijeg našem osećanju od ovih preventivnih mera indijskog morala. Treći edikt, na primer (Avadana-Šastra 1), onaj "o neč istom povr ću", utvrđuje da je jedina hrana, koja je dozvoljena čandalima, beli i crni luk, uzimajući u obzir da Sveto pismo zabranjuje da im se daju žitarice ili plodovi, koji sadrže žitarice, ili da im se daje voda ili vatra. Isti edikt utvrđuje da vodu, koja im je potrebna, ne mogu uzimati ni iz reka, ni s izvora, ni iz ribnjaka, nego iz prilaza močvarama i iz udubljenja nastalih od životinjskih stopala. Isto tako im se zabranjuje da peru svoje rublje i da se umivaju, pošto vodu, koja im je data iz milosti, smeju da koriste samo da utole žeđ. Najzad, zabrana ženama šudra da pruže pomoć ženama čandala pri porođaju, isto tako da ove poslednje pomažu pri tom jedna drugoj... – Rezultat takvih sanitarno -policijskih propisa nije izostao: smrtonosne epidemije, gadne polne bolesti, a u vezi s time, opet, primena "zakona noža", koji nalaže da se muška deca obrezuju, a ženskoj deci odstranjuju male stidne usne. – Sam Manu kaže: "Čandale su plod preljube, incesta i prestupa ( – to je nužna posledica pojma odgajanja). Kao odeća treba da im služe samo prnje s mrtvih, kao posuđe razbijeni lonci, kao ukras staro gvožđe, za bogosluženje samo zli duhovi, oni su dužni da bez odmora lutaju od jednog do drugog mesta. Zabranjeno im je da pišu sleva nadesno, i da se pri pisanju služe desnom rukom: korišćenje desne ruke i pisanje sleva nadesno namenjeno je samo ljudima punim vrlina, ljudima dobre rase".

4.

Ove zapovesti su dovoljno poučne: u njima imamo arijsku humanost u savršeno čistom, savršeno iskonskom obliku – saznajemo da je pojam "čista krv" suprotnost nevinog pojma. S druge strane, postaje jasno u kojem narodu se ovekovečila mržnja, mržnja čandala protiv ove "humanosti", gde je postala religija, gde je postala genije... S te tačke gledišta, jevanđelja su dokument prvog reda; još više, Henokova knjiga. – Hrišćanstvo, koje je jevrejskog korena i razumljivo samo kao biljka s tog tla, predstavlja pokret koji je protiv svakog morala odgajanja rasa, privilegija: ono je antiarijska religija par excellence, hrišćanstvo prevrednovanja svih arijskih vrednosti, pobeda vrednosti čandala, propoved jevanđelja siromašnima, ljudima niskog porekla, opšti ustanak svih pogaženih, bednih, promašenih, dospelih na stranputicu protiv "rase" – besmrtna osveta čandala kao religija ljubavi...

5.

Moral odgajanja i moral ukroćivanja prema sredstvima za postizanje svojih ciljeva u potpunosti su dostojni jedan drugoga: imamo pravo da kao najviši princip ustanovimo da za stvaranje morala treba bezuslovno imati volju za suprotnost. Eto, to je veliki, strahovit problem, kojim sam se najduže bavio: psihologija "popravljanja" čovečanstva: mali, i u suštini, skroman fakt, fakt takozvane pia fraus, omogućio mi je prvi pristup ovom problemu: pia fraus, nasleđe svih filozofa i sveštenika, koji su "popravljali" čovečanstvo. Ni Manu, ni Platon, ni Konfucije, ni jevrejski i hrišćanski učitelji nisu nikad sumnjali u svoje pravo na laž. Oni nisu sumnjali ni u sasvim druga prava... Formulišući to, moglo bi se reći: sva sredstva kojima je do sada čovečanstvo trebalo učiniti moralnim, bila su iz osnova nemoralna.

*Iz knjige Sumrak idola