Znakovi pored puta
Ivo Andrić

Photo: Stevan Kragujević

Kako se ne zamore da stalno budu u pravu?

Čovekova molitva.

Obraćam se Tebi ovom molitvom bez kraja i cilja, ne što sam uveren da je Ti čuješ, nego što znam - i to je jedino što znam pouzdano - da je ja izgovaram.

Ja idem obasjanim putem, zdrav sam, miran i osećam kao slast i raskoš vreme koje prolazi - drugi leže sad u bedi, u bolovima, pod torturom nepomičnih sati.

Ja imam krov nad glavom i prostrt sto na kome pretiče, i ženu i decu koji me čekaju - toliki žive željni svega, bez ljubavi, bez cilja i strepe od večera koje je za njih samoća, studen i užas.

Ja imam u duši svetlost koja se, istina, povija i smanjuje, ali nikad ne gasi - hiljade njih žive u jadnom mraku.

A ako me još nesvest i nebiće zaista čeka na kraju svega ovoga, onda mojoj blagodarnosti kraja nema. Onda će kao glavno i poslednje osećanje ostati od mene ova bezgranična zahvalnost. Ja je upućujem Tebi. A ako u prostorima koje mi naseljavamo našim slutnjama zaista nema nikog da je primi i ako si i Ti samo jedna potreba i deo moga osećanja, onda neka ostane ova moja zahvalnost kao jedini stvaran znak da sam ja živeo i da si Ti mogao postojati.

*

Zla sudbina čovekova izgleda da je više usađena u čoveku, u samom biću njegovom, nego što mu je nametnuta prilikama docnijeg života. To se najbolje vidi po deci koja, dok su još nejaka i nevina, bez ikakve nužde teže svemu onome što će biti razlog njihovih patnja u docnijem životu. Deca se igraju svega onoga od čega docnije strada i njihova duša i telo: rata, svatova, trgovine, žandara i hajduka. Podražavaju starijima, odgovorićete mi. Ali, zašto onda redovno u onome što je telesno i silovito u životu starijih?, pitam ja.

To pokazuje da je život u svojoj klici vezan sa zlom, ako nije i sam po sebi zlo.

*

Što duže živim, sve se više divim mnogostrukosti ljudskih sposobnosti.

*

Ljubavnici se odaju sitnicama. Tako, na primer, oni osećaju potrebu da se bacaju jedno na drugo (naročito muškarac na ženu) sitnim predmetima, cvetom, loptom, snegom, mrvicama sa stola. (Vidi narodnu pesmu gde se momak često baca na devojku „zlatnom jabukom“.)

*

Svuda u svetu, a naročito valjda u ovim balkanskim zemljama, možete na dva načina da se odbranite i održite u struji života i da ljude prisilite da vas poštuju i - poštede. Prvi je: da stečete toliko novca i sigurnih dobara da vam niko ne sme i ne može ništa. Drugi je: da pokažete takvu ravnodušnost prema novcu, vlasti i svakom društvenom sjaju i uspehu da vam i opet - ne može niko ništa.

*

Istinski mudar bio bi onaj čovek koji bi u svakoj prilici, svakog trenutka imao pred očima beskrajnu i nedoglednu raznovrsnost i mnogostrukost pojava u ljudskom životu i društvenim odnosima, i koji bi se tim saznanjem stalno i dosledno rukovodio u svom mišljenju i svima svojim postupcima.

*

Pustite, za čas-dva, da izgledam samo i jedino pesnik prolaznosti, da budem njen vesnik, onaj koji je sprovodi i ispraća.

Vi koji volite život - a ko ga u osnovi osnove ne voli? - ne zazirite ni od ovakve moje pesme; ona nije neprijatelj života nego njegov drug, šapat i muzika koja kao romorenje vode prati tok životnih sokova.

Muzika prolaznosti, to je glas onoga što je bilo, što jeste, i što će opet negde i za nekog biti, onog što traje u večitom nestajanju. Samo ljudi koji vole život mogu da čuju i zabeleže tihu melodiju prolaznosti. Nemojte je prekidati ni poricati, ni pokušavati da je nadvičete. Osluhnite je dobro! Ona je sva samo himna životu kome ne znamo početka ni kraja, u koji nas niko nije zvao, koji nam niko nije dao, iz kojeg moramo izići pre ili posle, iako ne znamo kako ni kada, zašto ni kuda.

Ne zazirite od te pesme!

Prolaznost, to je jedini nama pristupni vid trajanja, jer što ne prolazi, to je isto kao i mrtvo ili nerođeno. Prolaznost, to je život sam, najjače i veliko naše osećanje toga života. Ona je ono što smo, u stvari, mi.

*

Gledam ljude koji su gordi i nadmeni zbog svog dela i svoje slave i koji zato govore s visoka sa ostalim svetom. Gledam ih i neprestano ponavljam sebi kako je to naročito ružna vrsta ljudi. Svojim izdizanjem a nipodaštavanjem svega oko sebe, oni u stvari celog veka naplaćuju honorar od svih ljudi koje sretnu, neopravdan i nezaslužen honorar, jer su od svog izdavača već naplatili ono što im pripada.

*

Uvek sam sa divljenjem gledao ljude brzog i lakog shvatanja, koji u jednom blesku sagledaju poreklo, smisao i sadržinu svake stvari koja se pred njima pojavi, prozru je, izmere, ocene i odrede joj mesto u svetu svojih saznanja i shvatanja, a posle ispituju njene pojedinosti i tako dopunjuju sliku koja im se objavila pri prvom susretu. Kod mene je uvek bilo obrnuto. Svaka pojava sa kojom se sretnem stoji preda mnom dugo kao zagonetka. Teško prodirem u nju, sporo upoznajem njene pojedinosti, varam se u zaključcima, ispravljam svoje sudove, kolebam se, napuštam ceo taj napor, pa se opet vraćam njemu. Jednu po jednu savlađujem teškoće koje su povezane među sobom i zavisne jedna od druge, kao kod ukrštenih reči. Tako to traje, nekad duže, nekad kraće, ali uvek traje. Dok se jednog dana u meni ne otkrije cela prosta i jasna istina, u jednom jedinom blesku.

Tako taj proces saznavanja kod njih počinje sa bleskom, a kod mene svršava. Naravno, u povoljnom slučaju.

*

Gledajući neke ljude oko sebe, ja se pitam kako se ne zamore da stalno budu u pravu, uvek i u svemu na časnoj, jedino ispravnoj strani. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu stranu? Kako ne pomisle da će, radeći neprestano tako, morati ostati u manjini, možda čak i potpuno sami? Pa šta im onda vredi što su čisti, časni, nepogrešni i na pravoj strani? I gledajući ih sve duže i još bolje, morao sam doći do čudne pomisli. Možda to: biti u pravu, pripadati dobroj strani, itd., i nije kod njih ništa drugo do jedan finiji, posredan i maskiran način animalne borbe za bolje mesto, veći zalogaj, bezbednije potomstvo; ukratko, jedan način borbe za prevlast, i iskorišćavanje svega oko sebe.

*

Ponekad je svet oko mene beskrajan, savršeno lep a trajan, sav u skladu sa mojim snagama i mojim željama, ili mojim odsustvom želja. Samo postojanje po sebi znači i sreću bez prekida.

A ponekad se sav svet ispreči preda mnom kao nedogledan, mračan tesnac, ne širi od iglenih ušiju, kroz koji mi valja proći ili tu pred njim jadno propasti. A znam dobro da proći ne mogu, ali i da propasti ne smem.

*

Svačem učimo decu u školi, ali ih ne učimo ništa o značenju pojedinih doba ljudskog života. Razumem da je teško govoriti mladosti o tome šta je to mladost, kako bi trebalo da se proživi, kako brzo prolazi i lako propada. To bi značilo tražiti od mladosti da shvati i sagleda samu sebe. A to je nemoguće. Ali možda bi ipak trebalo više govoriti već deci o starenju i starosti, bar u primerima. Iako znam da ni to nije lako. Trebalo bi da mlad čovek neke stvari bar čuje, bez izgleda da ih zapamti. Jer doći će vreme kad će se možda setiti toga što mu je nekad rečeno o starosti. To mu neće pomoći, ali će mu od toga možda biti nešto malo lakše.

Oceni 5