Kako se rađa ksenofobija

Pokazati klicu nacionalizma koja se usađuje u glavu prosečnog čoveka izolovanog u svom etničkom  mikrokosmosu je đavolski težak posao, ne samo zato što se mnogi autori gube u šablonskim oslikavanjima miljea, ljudi i političkih struktura, već i zbog toga što se najefikasniji mehanizmi manipulacije neprimetno uvlače u srž društva i porodice, pred našim nosevima i pod našim krovovima. Sa odmereno doziranom porcijom emocija, slovački reditelj Marko Škop u svome drugom celovečernjem igranom filmu „Let There Be Light“, jednom od pobednika tek završenog 54. izdanja Karlovarskog filmskog festivala, pokazuje proces infiltriranja ekstremističkih ideja u prosečnu porodicu, odnosno konsekvence koje pogrešno donesene odluke sa sobom nose. 

Dinamika filma se menja proporcionalno, gradeći se na sasvim jednostavnoj priči o gastarbajteru Milanu (Milan Ondrík, dobitnik nagrade za najbolju mušku ulogu Karlovarskog festivala), koji se iz Nemačke o Božiću vraća familiji u slovačko selo Nova Huta. Suviše okupiran nedavno proživljenim i svojim hobijem – kolekcijom oružja koje čuva u kući – on na početku ne uočava promene u ponašanju svog najstarijeg sina Adama (František Beleš) i iscrpljenost svoje žene Zuske (Zuzana Konečná) na čijim plećima počiva čitavo domaćinstvo i odgoj troje dece u fizičkom odsustvu muža. Škop se trudi da ne baca očigledno u lice gledaoca, sa scenarijem napisanim tako da Adama u priču uvodi kao klasičnog hormonima vođenog pubertetliju; mrzovoljnog, grubog prema mlađoj sestri, za mobilni telefon zalepljenog momka koji se univerzalno može naći u bilo kojoj porodici od Kalkute do Rejkjavika, ali i kao nekoga koji u sebi nesvesno nosi podlogu za određen način razmišljanja. U osnovi „Let There Be Light“ je film o uticaju koji roditelji (u ovom slučaju očevi), svesno ili nesvesno vrše na svoju decu. Na kraju krajeva, prvo zrno rasizma gledalac uočava kod Milana koji u Nemačkoj na svoje arapske kolege na građevini gleda sa podsmehom i sa visine, nesvestan svojih predrasuda sve kod ga zbilja ne opali po nosu u sopstvenoj kući pod bolno otrežnjujućim okolnostima. 

Promene dolaze po samoubistvu Adamovog prijatelja Petra, odnosno pojavljivanjem policije koja vodi rutinsku istragu o tome kako je do tragedije došlo. Adam poriče da zna bilo šta o okolnostima koje su dovele do tragedije, iako se za nju vezuje lokalna organizacija „Garda“ kojoj pripada, a koja je Petra na samoubistvo navela brutalnim šikaniranjem zbog navodne homoseksualnosti u „cilju borbe za očuvanjem slovačke domovine, njenih vrednosti i morala“. U malom religiozom mestu u kome crkva igra centralnu ulogu, viđenja mladog sveštenika (Daniel Fischer) koga Garda smatra kao svog duhovnog gurua iako se ovaj zvanično ograđuje od njihovih ideja, urođuju i homofobičnim plodom, čineći dodatnu nepopravljivu štetu. Fischer je u ulozi sveštenika hladan kao špricer i njegov mirni, skoro slatki ton glasa ledi krv u žilama, podsećajući gledaoca na uspeh kalkulisane retorike crkvenjaka. 

Maltretman žrtve se pravda ledenim rečima sveštenika o bludničkoj sudbini, sahrana prolazi bez opela (dupli greh, jelte) i roditelji su izolovani u svojoj tuzi. Neprijatan sentiment omalovažavanja samoubice sa obe ekstremne strane se širi zajednicom i grubijanska desničarska banda dobija krilca. Njihova taktika je bespekorna – od organizovane akcije čišćenja snega u komšijskom selu do podilaženje starcima, i čovek prosto može da ih zamisli kako nekoj babi skidaju mačku sa drveta. I kao što Orban svome biračkom telu po provincijalnoj Mađarskoj pere uši sa pričama o muslimanskoj invaziji i opasnosti od najezde stranaca, i „Garda“ ima svoj plan za „odbranu“ sela od spoljne opasnosti. To što u te krajeve verovatno nije zalutao ni turski šleper sa maslinovim uljem, nema veze, i oni su spremni za sve eventualnosti.

„Koga čuvaš?“ pitaće majka Adama, koji naravno nema odgovor, već samo tvrdoglav stav, postavljajući to jedno univerzalno pitanje koji bi mogli da posadimo svugde po plodnim desničarskim njivama Evrope. Prilaz reditelja Marka Škopa kompleksnoj temi buđenja ksenofobije je otreznjujuće blizak onome što poznajemo iz stvarnog života. On je analitično obzervativan, dubinski i bez direktno izgovorene kritike i takođe ukazuje na tužnu činjenicu da smo taoci svoje direktne sredine. Međutim, on takođe pokazuje da su ekstremne situacije najbolji lepak porodičnih odnosa, i da i te kako znaju da ispleglaju nesluglasice između roditelja i dece, uključujući i odricanje od samodestruktivnih oblika ponašanja ako je to jedini put u normalnost. 

”Tada je bilo najbolje. Prosperisali smo u doba slovačke države, a danas – demokratija je sranje“, zaključuje Milanov grub, despotski otac koji na pokušaj Zuske da uskoči u razgovor dodaje „Žena je dobra sluškinja, a loš gospodar“ i tu se Škopu mora odati priznanje za sveobuhvatnu kritiku patrijarhalno dominiranih zajednica jednostavno građenim dijalozima. 
Ovo je film koji zavređuje pažnju zato što iglom zabada tamo gde najviše boli. U Karlovim Varima je sem nagrade za najbolju mušku ulogu, takođe dobio specijalnu pohvalu ekumenskog žirija.