Kako su klali Dražini “antifašisti”

Ivan Mandić reditelj je dokumentarnih filmova od kojih neki imaju antifašizam kao zajednički imenitelj, a svi podstiču na polemiku o revitalizaciji društvenih i ljudskih vrednosti. Istražuje, snima i provocira, nije mu stran filmski aktizam. U razgovoru za XXZ govori i o današnjem odnosu prema antifašizmu u Srbiji.

“Mislim da je današnji opštevažeći stav da je antifašizam nešto važno i univerzalno bitno, mada su tumačenja oko toga šta taj pojam zaista predstavlja podeljena i nejasna, čak često i protivrečna. Kada se govori o istorijskom antifašizmu, odnosno onom koji je vezan za period Drugog svetskog rata, u Srbiji su česte polemike oko toga koji pokret otpora je antifašistički - onaj pod vođstvom kraljevih oficira, ili onaj pod vođstvom Komunističke partije, s obzirom da su ta dva pokreta bila aktivna. Čini mi se da pored onih koji su po tom pitanju oštro suprotstavljeni i koji su u današnjim uslovima statistička manjina, tu je neka ogromna većina onih koji su manje više anestezirani tim sukobom koji ima karakteristike medijskog spektakla i čiji stav bih opisao kao tihu i rastuću nezainteresovanost. Zanimljivo je da ima i glasova koji smatraju da je solomonska ideja o postojanju dva antifašistička pokreta u Srbiji u stvari pobednička strategija, što bi Srbiju učinilo retkom ako ne i jedinom zemljom gde su antifašistički borci ratovali jedni protiv drugih”, kaže naš sagovornik.

Baštinici ideja fašima nastavili su ono što su započeli gubitnici u Drugom svetskom ratu – nihovi nastavljači su tokom poslednjih ratova na jugoslovenskom prostoru nastavili da ih slave, koriste istu ikonografiju, alI i najstrašnije – nastavili su njihov posao, ratni obračun započet iz etničke mržnje i nacionalizma?

Retko ko bi se javno deklarisao kao nastavljač ideja fašizma, s obzirom na to da je ta ideja prokažena u evropskoj i svetskoj javnosti i češće ćemo sresti deklarativni antifašizam, čak i kod onih koji jasno sprovode suprotnu politiku. Stvarnost, pak, koja je pogodila jugoslovenski prostor tokom poslednjih ratova slična je sa najstrašnijom praksom fašizma. Ne treba zaboraviti da je borba za vlasništvo nad ogromnim državnim resursima, odnosno pitanje u čijim će rukama ono završiti obeležila i period Drugog svetskog rata i period devedesetih u Jugoslaviji. Smatram da su etnička mržnja i nacionalizam samo paravan i prah u oči širokim masama, da bi se taj proces što lakše sproveo.

Kao u dobrim detektivskim romanima treba pratiti put novca i doći ćete do rešenja misterije. Što je veći strah, što je veća ugroženost neke zajednice i što je veća opasnost od sukoba, bio on pravi ili lažni, promena vlasništva se odigrava uz manje problema, pitanja i diskusije, a oni koji u tom procesu najviše profitiraju imaju čak i tu čast da budu proglašeni nacionalnim herojima. Mislim da smo svedoci da ta mržnja jenjava jer je proces preraspodele bogatstava uglavnom dovršen, a verovatno će prestati u potpunosti kada više ne bude ničega vrednog na popisu raspoloživih dobara.

Koliko je danas reč o neznanju, a koliko o planskom ‘revizionizmu', recimo u promeni ulica, novom čitanju istorijskih datuma, bitkama, ofanzivama i njihovih ishoda? Jednom ste istakli da preimenovanje ulica i revizionizam, imaju jasan cilj, opsatanak režima utemeljenih na takvoj ideologiji?

Svaki sistem teži da ostvari stabilnost i veliki je problem ako se u javnom prostoru na ključnim mestima nalaze spomenici koji taj sistem podrivaju. Njihova sudbina je žalosna i ako se ne uklanjaju sistematski i organizovano, najčešće se desi vrlo poželjna spontana devastacija. Ulice i trgovi sa svojim imenima i značenjima takođe imaju funkciju spomenika u javnom prostoru i mogu provocirati nedužne građane na razne misli neugodne vlastima. Zbog toga se naravno mora uspostaviti kontrola i to je uostalom praksa koja nije strana nijednoj vlasti. U našem slučaju stvar ipak može biti emotivnog karaktera, jer prisustvujemo uništenju fantastičnih spomenika jugoslovenskog modernizma, ili, na primer, uklanjanju ličnosti poput Lole Ribara iz javnog prostora kojima bi se ponosila svaka iole svesna kultura. Ja mislim da pored raznih bogatih tradicija kojima naša društva raspolažu treba čuvati i tradiciju modernizma, internacionalizma i ideje jugoslovenstva, makar za neka naredna pokolenja.

U filmu Dobrovoljci slobode obrađujete antifašizam interbrigada, šta je osnovna karakteristika, šta ste novo naučili i preneli?

Što više govorimo o antifašizmu osećamo da se istorijski horizont sve više udaljava. Mit i legenda su tu, iza ugla, a Španski građanski rat je u tom smislu iz mnogo razloga izrazit primer. Antifašizam interbrigada, među kojima je bio izuzetan broj Jugoslovena, u stvari prevazilazi jedan univerzalniji pojam - a to je pojam romantizma i idealizma koji je nadahnjivao ove borce. Nesebičnost, solidarnost, požrtvovanost, drugarstvo i nadasve borbena želja da svet bude bolje mesto, ne samo za sebe samoga, već i za druge - to je ono što zbunjuje današnjeg čoveka. Sa druge strane upravo je to ono što sjaji toplom svetlošću iz već sada davnih vremena za malobrojne poštovaoce. U filmu Dobrovoljci slobode sam obrađivao odjeke tih dalekih događaja i njihovo značenje među onima koji su današnji aktivisti i baštinici izvornih ideja. U filmu ima dosta samih “Španaca” i mada je krug onih koji se time bave i koji u tom pokretu pronalaze inspiraciju mali i u međunarodnim okvirima, autentični doživljaj i emocija još uvek se mogu preneti.

Šta konkretno novo donosi ponovno slušanje učesnika prelomnih istorijskih događaja, u Vašem filmu Borci govore?

U doba zajedničke države mislim da je česta bila snažna indoktrinacija zvaničnom ideologijom, narativima o NOB-u i junačkoj borbi naših naroda protiv daleko moćnijeg zavojevača. Sasvim je moguće da je takav pristup u stvari gradio sistematski otpor prema inače vrednom nasleđu antifašizma i pripremao teren za polukružni okret i temeljnu promenu kursa u gledanju na važne istorijske događaje. U filmu Borci govore, koji je koncipiran svedeno uz oslanjanje na bogatu arhivu, čini mi se da učesnici NOB-a svoja iskustva dele sa nama u nekom međuprostoru gde više ne postoji pritisak zvanične verzije tih događaja i gde su ostavljeni sebi i svojim sećanjima da procene i ocene svoju mladost i ono u čemu su učestvovali. Film daje mogućnost i da se razmišlja o tome šta mladost znači i koje su sve mogući putevi za mladog čoveka u prelomnim događajima.

U filmu Nestanak heroja bavili ste se fenomenom preimenovanja ulica u Beogradu, tokom kojeg je došlo do brisanja antifašističke prošlosti. Tako je, na primer, Ulica Alije Alijagića postala Ulica Milorada Draškovića, koji je doneo Obznanu, počeo da progoni komuniste, zbog čega je Alijagić na njega izvršio atentat. Kako je došlo do tako radikalnog obrta u kulturi i politici sećanja?

Ja nisam od onih koji odobravaju atentat i ne smatram da su zaverenici koji pucaju na zvaničnike uvek i heroji. To međutim nije usamljen slučaj napada na neke predstavnike vlasti i ako čovek ima dovoljno širine da čitav slučaj posmatra u svetlu fenomena koji je bio zastupljen u kontekstu borbe za oslobođenje klasa, naroda i nacija, onda se u stvari nalazimo na drugom terenu i čin se može tretirati pre kao kao ubistvo tiranina i politička akcija, nego kao suvo nasilje i ideološka indoktrinacija. To je onda tragičan čin jedne mladosti gde nema pobednika ni heroja, već je u pitanju očajnički akt uništenja i samouništenja.

Zanimljivo je da i tadašnja Komunistička partija kojoj su oni pripadali nije odobravala njhovu akciju, jer ih je sve to dovelo u još teži položaj i olakšalo progon simpatizera i članova Partije. Ipak, bilo bi mnogo zrelije da je ta ulica opstala pod svojim izvornim imenom kao povod za diskusiju i sećanje i kao spomenik idealizmu čitavih generacija koje su se svesno žrtvovale za ostvarivanje sloboda i prava od kojih mnoge i danas uživamo. Slučaj davanja imena ulice žrtvi atentata umesto imena atentatora u ovom slučaju, uz sve poštovanje ljudskog života, meni se čini kao stavljanje tačke na tu tematiku i zakopavanje ideje pobune, neslaganja i otpora.

Šta (ko?) stoji iza komisije koja se bavi preimenovanjem ulica? Da li je reč o novom čitanju istorije koje postaje zvanična ideologija?

Komisija za imenovanje ulica i trgova je imala veliki posao u preoblikovanju javnog prostora tako da bude u skladu sa postojećim političkim pejzažom. Socijalizam je kao period napretka i društvenog razvoja iza sebe ostavio mnogobrojne znakove postojanja kao i spomenike i nije mali zahvat bio sve to popisati i uklanjati. Ja sam imao sreću da pratim rad te komisije kada je još uvek bio veliki broj predloga na stolu, baš tokom perioda aktivnog preimenovanja, kada je bilo puno i zabavnih trenutaka, dok je sada taj posao uveliko priveden kraju i talas promena je u neku ruku opao. Sama komisija je organ lokalne vlasti i dela na planu mikropolitike, što je u stvari bilo jako povoljno za nas, s obzirom na to da njeni članovi nemaju utisak da su u hijerarhiji vlasti previše bitni. Stoga se oni ponašaju dosta slobodno i ne kriju svoja uverenja i stavove, ali ipak jasno izražavaju sve vladajuće ideje i stanovišta. Da smo pokušali da snimamo neke visokopozicionirane aktere političke scene, pitanje je šta bismo od njih dobili, jer je tu prisutna velika autocenzura i svest o tome šta može da ide u medije a šta ne.

Prisustvo radu Komisije je pokrenulo niz pitanja o tome kako se uopšte odluke u nekoj vlasti donose, koja su merila i vrednosti koja se prate i da li postoji neki ideološki "handbook" koji pomaže u slučaju dileme i daje odgovore na nezgodna pitanja koja se pojave u toku rada. U redu, sklanjamo ime nekog nesrećnog partizana, ali koje od starih imena dati ulici, ako je pre toga menjala sedam naziva svaki put kada je dolazilo do značajnijih političkih promena? Moj zaključak je bio da je tu materiju ipak nemoguće definisati i pokazati prstom na neku osobu ili grupu koja time upravlja ili o tome odlučuje. Izgledalo mi je da se u stvari svi pripadnici vlasti od najnižih do najviših inspirišu i nadahnjuju neuhvatljivim duhom vremena koji je iz nekog razloga pobednički i pokušavaju da bolje ili lošije, u skladu sa svojim mogućnostima, prate njegova nevidljiva uputstva. Ne zameraj se onima iznad sebe, a opet ne ljuti previše one ispod sebe, bar ne one koji ti mogu nekako nauditi, i to ti je recept opstanka na privilegovanim pozicijama.

U filmu Problem percepcije iz 2011. godine pratili ste proces rehabilitacije Ravnogorskog pokreta, prikazujući paralelno pokolje u Vraniću, Drugovcu i Rajkovcu koje su četnici počinili. U međuvremenu je rehabilitovan Draža Mihailović, o Nikoli Kalabiću će se ponovo odlučivati. Kako gledate na njihovu rehabilitaciju, pogotovo u svetlu činjenica o četničkim zločinima koje iznosite u filmu?

Na te procese gledam iz perspektive građanina Srbije i nije mi drago što je do toga došlo. Mislim da ima puno ljudi u čitavoj zemlji koji su svesni značajnih paradoksa koje takve odluke donose. Takve odluke, na primer, omogućavaju da se podižu spomenici onima koji su okrvavili ruke na sopstvenom narodu i pored toga guraju čitavo društvo u poluzatvorenu zajednicu koju van sopstvenih granica malo ko razume.

Šta novo donose Vaši filmovi, Problem percepcije ima i jednog autentičnog koljača kao protagonistu ?

Moji filmovi su se od nekih početaka dosta spontano nanizali u žanru dokumentarnog dugog metra, ispitujući tematiku nasleđa socijalizma, sukoba u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji i značaja antifašizma danas. Iako to nije jedina tematika koja me zanima, rekao bih da ovi rani naslovi predstavljaju čin filmskog aktivizma koji meni nije bio stran s obzirom na to da potičem iz miljea kino klubova sa pedigreom koji neguju snažnu i gerilsku filmsku produkciju. U tim filmskim oazama se oduvek gajio duh alternative, nepristajanja na kanone i negovala se slobodna forma. Mislim da se u mom slučaju taj duh konstantnog propitivanja pravila i paljbe na vladajući svet samo prelio u kritiku društvene stvarnosti.

Takođe, u takvom okruženju nije bilo teško izgrađivati sopstveni autorski i kritički stav koji su ključni u savremenom dokumentarnom filmu. Lik Veselina iz filma Problem percepcije, koji je učestvovao u Vranićkom pokolju, da bi se posle godina emigracije vratio u rodno selo je, na primer, lik kroz koji možemo sebi postaviti pitanja o odgovornosti, istorijskom vremenu i ljudskom u nama. Kako je došlo do toga da učestvuje u pohodu na civile i šta je od toga ostalo danas? Da bi se takav lik prikazao u filmu potreban je kontekst i uvod, kritički i autorski stav, ali i značajno trajanje koje gradi pažnju za sva značenja koja iz toga mogu proisteći.

Kako se Vaše stvaralaštvo neumetnički doživljava. Da li ste jedan od nosilaca podela, da li Vas “savetuju” da to ne radite. U isto vreme, kakva je Vaša motivacija?

Moji filmovi, posebno ovi o kojima pričamo, ipak nisu deo onoga što se naziva mejnstrim produkcija i dolaze do publike uglavnom putem festivala i ponekih TV kanala koji otkupljuju i prikazuju dokumentarne filmove. Kroz rad na njima sam upoznao značajan deo antifašističke i aktivističke scene i sa mnogima se sprijateljio ili ostvario neku saradnju. Doživeo sam i da se publika posle gledanja filma potpuno podeli i posvađa, a možda i ne može drugačije biti kada film namenski provocira i podstiče na diskusiju. Nekad me to razgali i razveseli, ali nekada i rastuži. Moja motivacija je bila dosta nepatvorena, više izraz i želja da se kao pojedinac odredim prema zbunjujućim događajima koji su pogodili našu zemlju u periodu odrastanja kada sam se formirao kao ličnost. Ti filmovi su nastajali dosta stihijski i nisam puno obraćao pažnju na neke savete po tom pitanju. Ipak, kao filmski autor naučio sam da morate poštovati publiku i raditi za nju i da to mora biti mera i sopstvenih političkih stavova koje eksplicitno iskazujete.