U beogradskom podrumu, krajem rata
podrum

Photo: Pinterest

Kako su nas frizirali

Naš život u podrumu počeo je trinaestog oktobra hiljadu devetsto četrdeset četvrte, prestupne. Kada su grunuli prvi topovi, mi smo poskakali iz kreveta i počeli da se sudaramo u mraku, skoro sasvim nepro­zirnom. Deda je prvo pomislio na tatu i viknuo: "Ala taj prdi ko konj!" ali je posle shvatio da je pogrešio. Ujak i ja pokušavali smo da obučemo iste pantalone, nije nam uspelo. Mama je vikala: "Gde mi je dete!" Jedan avion proleteo je nisko, štekćući. Mama je is­pustila zavežljaj od nekih krpa i odmah se bacila preko mene. Ja sam se derao: "Udavićeš me!" Posle sam se nekako izvukao i pronašao svoje cipele. Ruski napad počeo je jako rano, tata još nije uspeo da se otrezni. Tatu su ipak poneli niz stepenice, blago, bez ikakvih zamerki.

Dole smo vukli sve, krevete, lonce, jorgane. Deda je gurao laktovima susede koje nije prepoznavao. Deda se derao: "Čuvaj!", i sve u tom smislu. Ljudi su vikali, udarali nekim stvarima o beton i plakali. Neko je uhvatio hauzmajstorovu ćerku za sisu i ona je vrisnula. Moj drug Voja Bloša je rekao: "Ovo je cajno!" Pokušali su da izvuku kišobrandžijinu ženu kroz vrata, ali nisu uspeli, zbog prevelike debljine. Mama je rekla: "To je elefantijazis, slonovska bolest iz Afrike!" Ženu su ostavili tamo gde je. Kišobrandžija je ženu zaključao, dvaput, valjda zbog moguće krađe, u po­drum je poneo samo jednu knjigu, isto tako debelu. Kada se pribrao, ujak je počeo da se kaje: "Uh, sunce mu, nisam stigao da se obrijem!" Deda ga je utešio: "A šta je ovo, nego brijanje, i to nasuvo!"

U podrumu smo razgrnuli ugalj, izbacili moje san­ke i odmah namestili krevet, mesingan. Ujak je poka­zivao na tatu i opominjao: "Nemoj da ga neko zatrpa dok je u besvesnom stanju!" Deda je rekao: "Bolje bi mu bilo!" Mama je kazala: "Strašno!", i odmah nasta­vila sa spremanjem našeg novog stana, podrumskog. Deda je trčkarao uokolo i sve stvari kao što su cepanice, dečja kolica i drugo obeležavao kredom, za slučaj da se preživi. Došla je frizerka Ružica Milivojević, i upitala: "Je l' ima kod vas u šupi jedno mesto za mene!" Deda joj je odgovorio kratko: "Nosi se!" Frizerka nas je opomenula: "Zaboravili ste kad sam dolazila da vas šišam u kući, i to besplatno!"

Pred jutro došli su Nemci, spoticali su se o starce, umotane u šalove, već zaspale, i sve uglove osvetljavali baterijskom lampom. Kišobrandžija je sedeo is­pod stepeništa i čitao svoju debelu knjigu uz pomoć jedne sveće. Nemci nisu rekli ništa. Posle su šutirali neraspoređeno posude, odgurnuli frizerku Ružicu Milivojević, koja je stajala nasred podruma, repetirali strojnice, ali pucali nisu. Ja sam mislio da Nemci samo nadziru kako smo se smestili. Bili su fino izbrijani i potpuno trezni.

Kada su otišli, kišobrandžija je počeo da govori o Nostradamusu, o zlatnim kravama koje dolaze sa is­toka i sve tako nešto, nepovezano, a strašno. Ujak ga je opomenuo: "Nemoj da bulazniš!" Onda se okrenuo prema tati, pljesnuo ga po obrazu i šapnuo: "Hajde otrezni se, nema smisla!" Tata je rekao: "Evo, sad ću!" ali nije. Granate su nastavile da lete preko krovova, kako ruske, tako nemačke. Mama se pitala: "Da li sam zatvorila trokrilni orman!" Tetke su dodavale: "Ma­kar da smo donele manikircajg za uređenje noktiju!" Ružica Milivojević je šapnula: "A ja svoju mašinu za šišanje!" Deda joj je odmah odgovorio: "Ko tebe šta pita!" Gospođa Darosava nešto je mucala i stalno se krstila. Mama Voje Bloše udarala je glavom o zid kao da je bole zubi, a nisu. Odmah se videlo da su svi među nama pomalo pijani, iako su za to optuživali samo jednog, odnosno moga tatu.

Kuća se mimo svakog pijanstva ljuljala iz temelja. Oko testerašskog klozeta tukli su se i otimali oni sa prolivom, ali i drugi. Tata je izjavio: "Ne pada mi na pamet da se mešam sa ološem!" Tata je odlazio u naš klozet na trećem spratu, bez obzira na granate. Ujak je zaključio: "Zar zbog jednog sranja da izgubim glavu!" Mama je zapomagala: "Ubiće ga!" Deda je umirivao: "Pijane i bog čuva!" Tata je u našem udobnom klozetu ostajao dugo, posle se pojavio s novinama ispod miške, starim, iščitanim do kraja, zakopčavajući pantalone. Onda nam je saopštio: "Nije se ni pepeljara pomerila sa stola!" Ipak se malo ljuljao i jako derao, jedna gra­nata eksplodirala je blizu njegovog uha. Ujak mu je prišao i naredio: "Duni!" Tata mu je duvao pravo u usta, ali se nije ništa osetilo.

Onda je u podrum utrčao Vujo Dingarac, čovek bez kape i sa pocepanim rukavom. Prvo je rekao: "Umal da me ošišaju!" Posle je počeo da nas posmatra, ugledao tatu i odmah mu se bacio u naručje: "Đe si, Lazo, majkoviću i brate!" Mama je rekla: "Je li mo­guće da je to gospodin Vujo koji sastavlja krasne pesmice o mnogim zgodama!" Vujo Dingarac je odgovorio: "A tko bi bio drugi!" Za Vuju Dingarca mama je uvek govorila: "Taj ima zlatne ruke", bez obzira što nikako nismo uspevali da uhvatimo koja je njegova struka, prava. Vujo Dingarac je opevao strašni događaj u našem kupatilu kada je izgorela jedna tatina pižama. Isto tako bila je odlična njegova pesmica posvećena mami koja muti tortu, a tužna je. Sada, Vujo Dinga­rac opisao nam je osvajanje čuvene apoteke Delini od strane ruskih trupa kao i zvuk koji pričinjavaju meci koji ti zuje oko ušiju. Vujo Dingarac je na kraju rekao, sa žaljenjem: "A divno bifence Teodora Graočankića sad je prah i pepeo, sravnjeno sa zemljom!" Deda je rekao: "Baš šteta!", ali odmah se videlo da ne misli tako. Uveče, Vujo Dingarac počeo je da nas zabavlja igrom senki premećući prste ispred jedne petrolejke. Običnim rukama on je umeo da prikaže divokozu u skoku, let nepoznate ptice, kao i surlu, slonovsku, sve ovo videlo se uvećano na suprotnom zidu. Posle, po­kazivao nam je živog miša napravljenog od jedne pr­ljave maramice. Mama je odmah rekla: "To je obična krpa!", ali je ipak, za svaki slučaj, ciknula i sklonila se u stranu.

Posle, učinilo nam se da će život potrajati. Ljudi su počeli da se vrpolje, svakome je bila potrebna ova i ona stvar, sada nepostojeća. Svi su zavideli mome tati zbog njegovih odlazaka u klozet, ali na tome se završavalo. Ružica Milivojević se muvala između nas, govoreći: "Sad bi vam dobro došlo da vas neko očešlja i obrije!" Svi su ćutali. Ja sam još pre rata odbio da idem na šišanje kada sam rekao: "Neću, to me čupa!" Mama mi je obećavala: "Cika će polako, a posle ću te voditi u kino!", ali ja nisam pristao. U to vreme mama je počela da uvija kosu parčićima novinske hartije, ovo je zvala "papilotne". Ja sam smatrao da je ta reč praistorijska, tojest grčka. Tetke su pronašle gvožde po imenu "kolmajz", spravu za veštačko pravljenje filmske frizure, kolmajz su grejale na šporetu, ja sam kolmajzom opekao prste i tri dana nisam išao u školu.

Sada, u podrumu, Ružica Milivojević je posmatrala sve oko sebe, naše raščupane kose, kao i brade, već izrasle. Onda je rekla, uzdahnuvši: "Gde je samo onaj život u salonu kod gosin Krasića ili Kaćanskog, koji možda više nisu ni živi!" Posle je opisivala firmu pod nazivom "Za dame i gospodu", s čežnjom. Mama je tešila: "To piše i na klozetu, nemojte da kukate!" Onda se umešao ujak: "Je l' istina da svi frizeri pipaju jedan drugog za dupe!" Ružica Milivojević odgovorila je kratko: "Ali gospodine!"

Ja sam smatrao da je šišanje najlepše u trenutku kada se frizer pokloni i kaže: "Izvolte!" Jedno vreme sam mislio da se u frizerskom salonu odigravaju ne­ke priredbe, kraljevske, skoro dvorske. Frizeri su uvek govorili poluglasno kada sam došao po tatu, koji se brijao ispod jednog peškira. Ja sam mislio da su to razgovori iz nekog francuskog komada, jako bezobra­znog. Frizeri su se uvek klanjali svojim mušterijama i pokazivali im ogledalo kao da očekuju neki aplauz. Frizeri su često i sami jedni drugima štucovali brkove, ovo, međutim, dešavalo se posle, kada spuste roletnu i prime od gazde platu. Sve ovo znao sam po pričanju, tatinom, odranije. U tatinom pričanju uvek je nešto falilo, meni se činilo da u pogledu frizerskog zanata postoji još neka stvar koju ću tek otkriti, kasnije. Onda smo začuli gusenice ruskih tenkova, vrlo blizu. Baš tada neko se setio da kaže: "Gde je ona gospojica, Slo­venka, što se flundrala sa Švabama ćelo vreme rata!" Gospojicu Slovenku, drogeristkinju, pronašli smo u jednom uglu, bila je na pola napuderisana i drhtala je. Vujo Dingarac se uspravio, iz unutrašnjeg džepa izvadio je mašinu za šišanje, sasvim malu, ali svetlu, poniklovanu. Svi su se ozarili. Drogeristkinju su po­sadili na stoličicu, nasred podruma. Vujo Dingarac je zapovedio: "Osvetli!" Vujo Dingarac uhvatio je dro­geristkinju za kosu i počeo daje striže, odmereno, zna­lački. Pokazala se bela lobanja, malo nabrana. Kosa je padala na beton, crvenkasta, bojena. Iz toga se videlo da poziv frizerski u to doba pada i na ostale, skoro sve. Vujo Dingarac duvao je među zupce svoje mašinice, što je značilo da je posao završen. Gospođica drogeristkinja ličila je na dečaka, gadnog, nekako faličnog, sa nafrakanim usnama.

U kapiji se čuo nečiji glas, zapovednički, radoznao. Pošli smo onamo i odmah ugledali mladog, mršavog partizana u nemačkoj bluzi, sa engleskom strojnicom prebačenom preko ramena. Pozdravili smo se. Mo­mak je izvadio cigarete, ponudio ljude oko sebe, a onda upitao: "Ma je l' znade netko o ovoj šta je imam zapisatu u mojem bloku!" Momak je pokazivao ce­duljicu na kojoj su bila ispisana imena, krupno, mastiljavom olovkom. Ljudi su pogledali u papir i ućutali, mladić se nervozno okretao, zagledajući ženama u oči. Onda je, zbunjen, prišao hauzmajstorovoj ćerci, crnokosoj. Pitao je: "Je l' ova!" Svi su rekli: "Nije!" Ja sam pipao njegovu torbu, kožnu, pravu vojničku, on mi je rekao: "Bjež!"

Onda su izveli Slovenku, drogeristkinju, ošišanu. Koža na bledoj lobanji naježila se. Momak je stajao malo u mestu, crveneći. Posle je izvadio olovku, opljunuo je i precrtao ono ime.

Momak se okrenuo da pođe, ali je strojnicom za­kačio ivicu zida. Iz cevi bljunuo je tanak mlaz vatre, plavičast, pa rumen. Rafal je upropastio mozaik na podu, jedan metak zabio se u strujomer, drugi su po­godili hauzmajstorovu ćerku u stomak. Devojka se presamitila i klekla na kamen. Videli smo njena crna, masna creva i pobelele oči. Skupili su je na ulaštene ruke i odneli u podrum.

Momak je stajao zbunjen, skinuo je kapu. Vujo Dingarac slegao je ramenima.
Neko je zvao sa ulice. Momak je požurio da izađe.
U to vreme, tata je čitao neke odlične vesti iz jed­nih starih novina, već nevažećih, visoko, na trećem spratu, iznad svega.

*Priču Bore Ćosića prenosimo iz knjige "Priče o zanatima

Oceni 5