Kako su nas predali u ruke nacistima

Ovo mi je ispričao reditelj Želimir Žilnik

odnosi se na njegov film „Stara mašina“ -

bejaše to 1988. i po Vojvodini baš otpočeše protesti nazvani

„antibirokratska revolucija“ koji su bili uvod u početak kraja

Jugoslavije i njenog socijalističkog samoupravljanja, pokreta

Nesvrstanih i mnogih drugih „političkih eksperimenata“

koji su većini nas decenijama ličili na pravu pravcatu 

stvarnost, toliko da smo čak poverovali da je ona druga

prava stvarnost - zapravo prošlost...

Antibrokratska revolucija odnela je sa vlasti Stambolića,

pravog komunistu, a dovela je na vlast Miloševića,

„komunistu“ koji to nije bio (Stambolić je bio Miloševićev

kum i ovaj će ga kasnije – plašeći se njegovog političkog

uticaja – kidnapovati i likvidirati metkom u potiljak).

Otpočele su, dakle, demonstracije po Vojvodini i Žilnik dohvati

neku kameru i otpoče da ih snima a zatim odmah pozva Ristića,

urednika dokumentarnog programa TV Beograd i zatraži da mu

dodele ekipu a ovaj mu reče: „Ne možeš to ti da snimaš, to mi

pratimo...“ ali Žilnik nastavi da snima ne samo po Novom Sadu,

već i u Inđiji, Futogu, Bačkoj Palanci i svuda redom

gde su se protesti događali a onda kad otpoče montiranje materijala

poskoči od iznenađenja „Pa ovo su sve isti ljudi na demonstracijama,

nije to narod, nego služba državne bezbednosti...“ Tako ti on dograbi

materijal i otputova 600 km u liberalnu Ljubljanu, tražeći na tamošnjoj

televiziji da podrže njegov film o tome kako nacionalisti

preuzimaju vlast u Srbiji...

A kad ovi pregledaše materijale dočeka ga lično predsednik skupštine

televizije – nekadašnji Titov partizan i pravi komunista – Jože Smole.

„A što ste Vi takav pesimista, druže Žilnik?“ - reče odmah ovaj - „Stvari

nisu tako crne kao što vi kažete, mi verujemo da drugovi u Srbiji

znaju šta rade...“ „E, tu ja shvatih“ – reče Žilnik -  „da je sve dogovoreno

i da se ide ka rasturanju Jugoslavije...“ - šetali smo tokom priče

po nekakvoj belosvetskoj periferiji...

Opet on pokupi svoj dokumentarni materijal i potraži prijatelja

producenta iz Ljubljane, i predloži mu da ugrade spornu

dokumentarnu građu u igrani film o nekom rokeru koji baš tada

putuje Jugoslavijom... Kasnije će se  u sinopsisu ovog ad hoc

scenarija po kojem je nastao film Stara mašina pojaviti i rečenica:

„Igor se zadesi u neočekivanim nemirima: Miloševićeva 'antibirokratska

revolucija'  izbija u Vojvodini i Srbiji. Posvuda se organizuju

populistička  okupljanja  u cilju podrške novoj Miloševićevoj

politici 'srpskog jedinstva' i 'očuvanja Jugoslavije'.

Neki kritičar zapisaće mnogo kasnije i tvrdnje:

“Stara mašina koji je Žilnik snimao 1988. i 1989, u ono smutno

vreme  kada se Veliki Sumrak spuštao nad svima nama. Onaj sumrak koji

će samo  dve godine kasnije postati gusta mrakača koja guta i vari ljude

tako da od njih ni koščica ne ostane.“

A ja sve ovo ispričah jednom političkom aktivisti iz Slovenije ne bih

li mu objasnio zašto su njegovi profesori i profesorke preko

noći prestali da predaju marksizam brzo se prekvalifikujući

u psihoanalitičare, kulturologe, stručnjake za Aristotela i Platona,

ili pak Hanu Arendt a jedna srednjoškolska profesorka marksizma 

postala je čak funkcioner Filmskog centra podupirući sa tog mesta 

slovenački nacionalizam (cenzurišući kritiku) koji je

doduše pomalo kaskao za srpskim ali ga je i sustizao tiho

i ubedljevo (u mislima su već iz svojih knjiga brisali Jugoslovene)...

„A ima li još kakvih dokaza da su komunisti planski, već

osamdesetih, počeli da pripremaju dolazak nacionalista

na vlast?“ - reče aktivista. „Okay, sem toga da je Savez boraca NOB

ćutao kad se predavala vlast nacistima, ima li još dokaza?

Dobro, znam, narodni heroj Petar Gračanin, bio je Miloševićev

ministar unutrašnjih poslova, ali da li ima drugih, pravih,

neposrednih, dokaza da su nas komunisti predali u ruke

nacistima? Ima li još dokaza...?“

01/05/2019