Lekarsko regulisanje erosa
Slim 03 S

Photo: tumblr.com

Kako su nastali heteroseksualci?

Kasnih 70-ih i početkom 80-ih, dok sam radio na istraživanju za drugu knjigu o istoriji homoseksualnosti u Americi, bio sam zapanjen kad sam otkrio da je danas opšta, neprikosnovena podela ljudi, njihovih emocija i činova, na „homoseksualne" i „heteroseksualne" sasvim novijeg porekla.

Termine „homoseksualac" i „heteroseksualac", naučio sam, iskovao je pisac mađarskog porekla (koji nije bio lekar) Karl Maria Kertbeni (Kertbeny, 1824-1882) i prvi put ih upotrebio u privatnom pismu koje je napisao 6. maja 1868. god. Karlu Hajnrihu Ulrihsu (Karl Heinrich Ulrichs, 1825-1895), drugom pioniru seksualne reforme. Kertbeni je po prvi put javno upotrebio reč „homoseksualac" 1869. u peticiji protiv nemačkog zakona koji je kriminalizovao „protivprirodni blud". Etiketu homoseksualac će krajem 19. veka preuzeti lekari kao izraz kojim imenuju, osuđuju i kojim ističu svoja vlasnička prava nad društvenom grupacijom koja je u to vreme upadala u oči u barovima, plesnim dvoranama i na ulicama velikih gradova Evrope i Amerike.

Jedanaest godina kasnije, 1880. godine, Kertbeni ili Benkert, kako glasi germanizovana varijanta njegovog prezimena, upotrebljava po prvi put i etiketu „heteroseksualac", koju će doktori takođe vrlo brzo prisvojiti kao reč za erotski odnos između muškaraca i žena. Ali kako takav odnos nije bio nužno reproduktivan, reč „heteroseksualac" će i u 20. veku označavati loš, nemoralan odnos.

Reči „homoseksualac" i „heteroseksualac", saznao sam, prvi put su štampane u jednoj američkoj publikaciji, i to u jednom medicinskom časopisu, u maju 1892. godine, što me je navelo na interesantno pitanje: a kako su polne intimnosti bile kategorizovane u aprilu? I naravno - još ranije? U njihovom debitantskom nastupu, primetio sam, termini ,,heteroseksualac" i „homoseksualac" definisali su dve vrste seksualnih perverzija, o kojima se prosuđivalo na osnovu prokreativnih standarda. Lista „seksualnih perverzija u užem smislu" uključivala je „psihički hermafroditizam ili heteroseksualce". Primedba je objasnila da su heteroseksualci ličnosti kod kojih dolazi do „inklinacije ka oba pola", kao i „inklinacije ka nenormalnim metodima zadovoljavanja".

Počeo sam da razaznajem da su se, samo postepeno, američke medicinske publikacije slagale u tome da se reč „heteroseksualac" odnosi na „normalne" muško-ženske erotske odnose. Godine 1901. „ Filadelfijski medicinski rečnik" (Philadelphia Medical Dictionary) još uvek je definisao „heteroseksualnost" kao „nenormalni ili pervertirani ukus ka suprotnom polu". A još 1910. godine, Havlok Elis (Havelock Ellis, 1859-1939) se žali što „nemamo jednostavnu, preciznu, prirodnu reč" za „normalnu seksualnu ljubav" među polovima. Otkrio sam daje i 1923. godine autoritativni ,,Merriam-Webster" rečnik i dalje definisao „heteroseksualca" kao medicinski termin u značenju „morbidna seksualna strast prema osobi suprotnog pola".

Tek u prvoj četvrtini 20. veka, konačno sam shvatio, zagovornici doktorske heteroseksualnosti su uspeli da je konstruišu i distribuiraju kao označitelja standardnog brenda seksualnosti. Lekarsko regulisanje erosa išlo je ruku pod ruku sa savremenim pokušajima da se standardizuju muškost i ženskost, informisanje i [diskurzivno] fabrikovanje. Medicinska heteroseksualna kategorija proklamovala je novi erotski separatizam, novu seksualnu ortodoksiju, koja je nasilno odvojila seks „normalnih" od seksa „pervertnih" i postavila „hetero" iznad „homo" u hijerarhiji superiornog i inferiornog erotizma. Ali samo postepeno se pomaljala ideja, iz uskog polja medicinskog diskursa, da postoje takva stvorenja kao što su heteroseksualci i homoseksualci, da bi kasnije postala popularna, opšteprihvaćena zamisao.

U istorijskom istraživanju nalazimo da su „heteroseksualac" i „homoseksualac", termini koje danas uzimamo zdravo za gotovo, sasvim nove kreacije. Premda su nam predstavljeni kao reci koje obeležavaju večnu činjenicu prirode, termini ,,heteroseksualac" i „homoseksualac" konstituišu normativnu seksualnu etiku, seksualno-političku ideologiju, i jedan istorijsko specifičan način kategorizovanja odnosa među polovima.

Termini „heteroseksualac" i „homoseksualac", tvrdim, podjednako se rađaju iz istorijski specifičnog načina društvenog određivanja roda i erotizma i pomažu u njegovom održavanju. „Heteroseksualac" i „homoseksualac" odnose se na grupe, identitete, i čak na ponašanja i iskustva koja su vremenski ograničena, specifično savremeni fenomeni, zavisni od naročitog institucionalnog struktuiranja muškosti, ženskosti i zadovoljstva.

Mnogi istraživači danas se načelno slažu da su polne i rodne kategorije, erotski identiteti, zajednice, značenja i institucije istorijski i da se menjaju tokom vremena. Ali čak i teoretičari društvenog konstrukcionizma seksa nastavljaju da govore o neistorijskom „homoseksualnom ponašanju". Na primer, istoričar od koga sam naučio jako mnogo, upućuje na razlikovanje „između homoseksualnog ponašanja, koje je univerzalno, i homoseksualnog identiteta, koji je istorijski specifičan". Međutim, samo izuzetno mehanička, posve biološka ideja „ponašanja" („behavior") omogućava ovo razlikovanje između univerzalnog ponašanja i istorijskog identiteta.

Čak i kada se trudimo da istorizujemo seksualnost i rod (gender), mnogi istoričari i dalje smatraju da, kako god da je ponašanje u svoje vreme bilo imenovano, danas znamo njegovo stvarno ime i karakter: to ponašanje je zaista homoseksualno, heteroseksualno ili biseksualno. Naš epistemološki hibris i krajnja ontološka samouverenost (chutzpah) sprečavaju nas da razumemo šarenilo seksualnosti i roda unutar njihove društvene strukture i vremena.

Ako je seksualno ponašanje više od prostog spajanja organa, ako je uvek oblikovano naročitim sistemom u kom funkcioniše, i ako uvek uključuje smešu društveno definisanih osećanja i značenja, ponašanje je isto onoliko istorijski relativno i konstruisano koliko i identitet.

Nemojte me razumeti pogrešno. Neki seksualni činovi koji su se izvodili sinoć u Njujorku bili su bez svake sumnje izvođeni i u Novom Amsterdamu u ranom američkom kolonijalnom periodu. Ali to rano kolonijalno seksualno ponašanje bilo je uključeno u drugačiju ekonomiju. Do te mere je dubok istorijsko specifičan karakter seksualnog ponašanja da samo sa najpribližnijom tačnošću možemo govoriti o sodomiji u ranim kolonijama i „sodomiji" u današnjem Njujorku kao o „istoj stvari". U drugom primeru, govoriti o „heteroseksualnom ponašanju" kao o nečem što se univerzalno dešava znači primeniti jedan termin na veliki broj različitih aktivnosti izvođenim unutar velike raznolikosti polnih i rodnih sistema.

Radikalni društveni konstrukcionisti, među koje spadam i sam, pretpostavljaju istorijsku relativnost seksualnih ponašanja, kao i identiteta, značenja, kategorija, grupa i institucija. Ova teorija relativnosti nije više naročito radikalna kada se primenjuje na promenu istorijskih emocija i institucija „porodice", na primer. Ali ostaje subverzivna kada se primenjuje na erotsku i rodnu istoriju, jer dovodi u pitanje našu tvrdoglavu, učaurenu ideju o esencijalnoj, večnoj heteroseksualnosti i homoseksualnosti.

Naročito uznemirava kada se govori o heteroseksualnoj istoriji, jer ta istorija dovodi u pitanje naše uobičajeno, implicitno, determinističko shvatanje da je heteroseksualnost fiksirana, bezvremena, biološka, sinonim za spajanje organa i činova muškaraca i žena. Nasuprot tome, tvrdim da heteroseksualnost (poput homoseksualnosti) ima neispričanu, raznovrsnu prošlost i otvorenu, nedeterminisanu budućnost. Žene i muškarci, da parafraziramo Karla Marksa, pišu sopstvenu seksualnu i emotivnu istoriju. Ali oni ne pišu ovu istoriju kako im se svidi. Oni je pišu pod okolnostima koje je zadala prošlost i nju menja njihova politička aktivnost i organizacija, te njihova vizija budućnosti. Erotski i rodni odnosi su uvek u izgradnji i u rekonstrukciji unutar specifičnih istorijskih okvira.

U poslednjoj rečenici, dopustite da istaknem, pribegao sam načinu govora koji sugeriše da se postojanje nekog esencijalnog, univerzalnog erotizma i roda uvek rekonstruiše. Takva je moć esencijalističkog mišljenja nad našim umovima da ja ne znam način kako da ga izbegnem. Ali pomeranje od istorije homoseksualnosti i heteroseksualnosti ka istoriji erotizma i roda, mislim da ojačava pragmatičan, strategijski konceptualni napredak, koji nam dopušta da postavimo nova pitanja.

Kada na primer prestanemo da pretpostavljamo Večnog Homoseksualca, ohrabreni smo tada da postavimo pitanje kako su muškarci u ranom i sredinom 19. veka u Njujorku struktuirali svoje erotske odnose sa muškarcima, koje su to njihove misli, sudovi i fizički činovi koji se daju posvedočiti, i koje reci su koristili za te odnose.

Moja društveno konstrukcionistička hipoteza, uzgred, ne tvrdi da su heteroseksualna ili homoseksualna osecanja manje realna, duboka ili legitimna jer su društveno konstruisana, nego prosto da nisu omniprezentna, da nisu biološka sudbina.

Da bismo stoga razumeli istorijsku raznolikost odnosa među polovima, istraživači bi trebalo da barem privremeno suspenduju naše uobičajeno univerzalizovanje heteroseksualne/homoseksualne hipoteze. Ako prestanemo da projektujemo te kategorije na društva u kojima one nisu delovale, možemo otvoriti oči za istorijske varijetete roda, osecanja i erotizma.

Iz: A Queer World, izd. Martin Duberman, 1997.

QT magazin (1-2)

Oceni 5