Kako sud da dokaže da koljač nije zločinac

Apelacioni sud u Beogradu saopštio je 9. maja ove godine da četnik i ratni zločinac Nikola Kalabić više nije rehabilitovano lice, jer prvostepena rehabilitacija više ne važi. Apelacioni sud ukinuo je rešenje Višeg suda u Valjevu kojim je usvojen zahtev za rehabilitaciju Nikole Kalabića, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Apelacioni sud je konstatovao da je prvostepeni sud " pogrešno primenio materijalno pravo pri odlučivanju, a zbog toga je i činjenično stanje nepotpuno utvrđeno". Jer, Viši sud u Valjevu je cenio pravni značaj odluka Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača, što nije njegov zadatak, pogotovo u ovoj vrsti postupka (vanparnični postupak).

Odlukom Apelacionog suda naloženo je prvostepenom sudu da utvrdi način stradanja Nikole Kalabića. "Ako je Kalabić lišen života iz političkog, verskog, nacionalnog ili ideološkog razloga onda je neophodno utvrditi da li je on izvršio ili učestvovao u izvršenju ratnog zločina ili to nije slučaj, dodaje Apelacioni sud i podseća da lice koje je izvršilo ili učestvovalo u izvršenju ratnih zločina nema pravo na rehabilitaciju po Zakonu o rehabilitaciji", konstatuje Apelacioni sud, a prenose beogradski elektronski mediji.

Važno da je naš, odmah je nevin

Rečenica nema baš logičku dikciju, jer se ne zna zbog čega iz "ako", sledi "onda", ali presuda je doneta. Valjda bi se zaključilo da se, inače, ratni zločini svakog kandidata za rehabilitaciju, potvrde, ili opovrgnu. Takon o rehabilitaciji propisuje mogućnost dokazivanja da, suprotno odluci Državne komisije, lice koje je oglašeno da je ratni zločinac (odnosno učesnik u ratnim zločinima) nije izvršio ratni zlačin niti učestvovao u njegovom izvršenju. "Međutim, u ovom slučaju prvostepeni sud tu činjenicu nije utvrđivao", ističe Apelacioni sud.

Ne samo da nije utvrđivao, nego se malo i bahatio: "Viši sud u Valjevu, sudija dr Dragan Obradović, u predmetu rehabilitacije pok. Nikole Kalabića, iz Valjeva, po predmetu podnetom od strane predlagača, unuke Vesne Dragojević, a sada Kalabić, iz Valjeva, nakon održane javne rasprave, u prisustvu predlagača, i njenog punomoćnika, i zastupnika Republike Srbije, višeg javnog tužioca u Valjevu, i izvedenih dokaza, doneo je Rešenje: Usvaja se zahtev za rehabilitaciju pokojnog Nikole Kalabića, rođenog 20. 12 1906. god. u mestu Podunavlju, kod Dervente u Bosni, proglašen kao nestalo lice za umrlo lice, i kao dan smrti utvrđen je 19. 01. 1946. god. koji zahtev je podnet od njegove unuke Vesne Dragojević, a sada Kalabić".

Zahtev se usvaja, zato što se usvaja, odnosno zato što Kalabić, zna to četnički svedok Bojan Dimitrijević, a tvrdi i njegov saborac iste provenijencije Miroslav Samardžić, nije zločinac, a unuka zlikovčeva zna, pa prenosi Sudu, kako je čula od babe i majke, da je deda bio obrazovan, načitan čovek, a ne pijandura, prostak, gibaničar. Pritom, kaže Vesna Kalabić, njen deda nije izdao četničkog zapovednika Dragoljuba Dražu Mihailovića, jer je pre Dražinog hapšenja likvidiran.

Zato sudija dr Obradović samouvereno presuđuje, pa 'ladno obara i posleratno utvrđivanje zločina i njihovih počinitelja: "...Rehabilituje se sada pok. Nikola Kalabić, biv. iz Valjeva, tako što Viši sud u Valjevu utvrđuje da su Odluke državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njegovih pomagača tokom drugog svetskog rata, kao i odluke Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata, kao i Rešenje Sreskog suda u Mionici, od 11. 09. 1946. kojim je sada pok. Nikoli Kalabiću konfiskovana imovina, ništavne od trenutka donošenja, i da su ništavne sve pravne posledice ovih odluka. Rehabilitovano lice se smatra neosuđivanim", zapisano je u prvostepenom, ništavnom rešenju.

Gardisti posebnog kova

Sad opet u Valjevo, da slušamo prvostepene herojske, mitomanske izmišljotine. Ili sudiju koji će, u međuvremenu, nešto da pročita (istorijsku građu).

"Kalabić je kao figura 'normalizovan' još tokom devedesetih godina zahvaljujući domaćoj istoriografiji i istorijskoj publicistici, afirmisan kao ličnost. Domaći istoričari koji su pisali o njemu su tendenciozno ignorisali sve što se može Kalabiću staviti na teret. Dakle, mnogi ljudi koji su trebali da objektivno pišu i istražuju o konkretno Kalabiću, ali i Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, to nisu radili na naučni način.Domaćoj javnosti je ovom rehabilitacijom poslata poruka da je, na osnovu skandaloznog Zakona o rehabilitaciji, moguće rehabilitovati bilo kog četničkog komandanta iz Srbije. Bilo kog oficira koji je imao komandnu odgovornost, kakvu je Kalabić imao. Zato Kalabić nije slučajno postao neka vrsta personifikacije četničkog oficira, u negativnom istorijskom kontekstu. Očekujem, dakle, da budu rehabilitovani i drugi visoki četnički oficiri, poput Keserovića, Račića, Rakovića i drugih. To će se nesumnjivo rešiti ukoliko ne bude suspendovan ovaj zakon”, rekao je nakon izricanja prvostepene presude istoričar Milan Radanović za naš portal.

Nikola Kalabić, komandant četničke Gorske garde je, nesumnjivo, bio legendarna ličnost; pripisuje mu se i pokolj civilnog stanovništva u selu Vranić, nedaleko od Beograda, gde su pale 72 žrtve Gorske garde, među kojima i deca. "Gardisti" Nikole Kalabića su maja 1943. u Balinoviću kod Valjeva, živog ispekli seljaka Živana Đurđevića... Ovako o zločinima "gardista", u knjizi Kazna i zločin, piše Milan Radanović, pozivajući se na dokumente Zemaljske konferencije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njegovih pomagača i Državne komisije formirane sa istim ciljem. Dragocena građa za ponovni valjevski postupak, ako neko želi da utvrđuje zločine Nikole Kalabića lično i njegovih raspojasanih bandita "u otadžbini".

Četnici strepe od svoje pobede

"Četnici Nikole Kalabića su 31. decembra 1942. i 1. januara 1943. u selima Dračić i Ravnje zaklali devet lica iz nekoliko sela u okolini Valjeva. Ista grupacija je odgovorna za klanje devet lica u nekoliko valjevskih sela između 17. marta i 8. aprila. Kalabićevi četnici su 20. marta u Makovištu pokraj Kosjerića zaklali pet stanovnika okolnih sela. U selu Stapar kod Osečine Kalabićevi četnici su u noći 7-8. aprila zaklali petoricu muškaraca iz porodice Spasojević. (Saradnik partizana, kazao je svedok koji je opisao zločin, prim. aut.) 'Noću između 7. i 8. aprila upali su u kuću Stanoja Spasojevića i odmah u samoj kući pred ženama i decom zaklali su Stanoja, njegova dva sina i dva brata. Kada su klali sinove Stanojeve njihova je majka pojurila da ih brani. Banditi su joj tada odsekli ruku kojom je branila decu. Stara žena je od straha ogluvela. Kad su svu kuću posle pokolja opljačkali, zapalili su je, ali su seljaci uspeli da ugase požar.' " (Kazna i zločin, M. Radovanović).

U dokumentima o Kalabićevim zločinima su i dnevničke beleške Dimitrija Antonovića, komandanta Jastrebačkog korpusa JVuO, koji je u ratnom dnevniku 10. novembra 1943, zapisao kako teror deluje na narod sa kojim se četnici susreću: "Narod u duši mora da prizna da su komunisti po delima bolji no ovi naši velikani (Nikola Kalabić, Živan Lazović, Jevrem Simić). Posle svega ovoga vrlo često sam primoran da sam sebi priznam da nemam zašto da se borim, jer ne vidim da će biti bolje. Mi smo toliko pokvareni i toliko ogrezli u pokvarenjaštvu da je nemoguće da se od ovoga izrodi nešto bolje. S velikim bolom u duši krijem ovu sumnju i svakim danom sve više i više verujem da ni posle rata ništa bolje neće biti - ako i pobedimo.”

Nad Kalabićevim nasiljem zgražavali su se i njegovi bliski saradnici, poput anonimnog oficir iz štaba Korpusa Gorske garde koji 3. novembra 1943. piše Draži Mihailoviću o postupcima Nikole Kalabića i njegovih četnika u rudničkom kraju: „Od celokupnog brojnog stanja koje su poklali 50 odsto su nevine žrtve. Znam da podnose izveštaj da su poklani kao krivci. Narod kada čuje da četnici dolaze u selo, više se plaše nego kada dolaze Nemci, Bugari, Arnauti i svaka druga vera. Jer oni svi kada dolaze ako treba neko da se tera ili ubije oni teraju ili ubiju, ali ovi prebiju da posle tri dana mora dotična osoba da umre. Navešću vam samo jedan slučaj, a takvih slučajeva ima dosta. Kalabić lično prebio je u selu Ljubičevac tri čoveka i jednu devojku koji su posle četiri dana pomrli. Nisu bili ustvari krivi ništa. Znam da će vam podneti izveštaj da su ustvari krivi.”

Kopljari - toponim svireposti i obrazac zločina

Verni gorski komandant izveštava Čiča Dražu o svojevrsnom podvigu: "U Kopljarima uhvaćeno na spavanju i zaklano 24 aktivna komunista od kojih su 20 Cigani, koji su priznali da su bili takozvani ’jarugaši’, danju rade svoje poslove kući, a noću u akciji. Sve sam poklao.“

Nije ga Čiča ukorio, ili možda jeste, ali da ne čačkamo, Draža Mihailović pravosnažno nije ratni zločinac.

Ovako potporučnik Dragovan Radulović opisuje ovaj događaj u Kopljari ma: ’U Kopljarima, Nikola je naredio da se postreljaju neki Cigani, mislim da ih je bilo sedam-osam. Predstavni ci naše vlasti u Kopljarima, Milovan i braća Blagojevići, prijavili su Nikoli tu grupu Cigana, kada je došao u ovo selo. Ti Cigani, inače dobro stojeći, kada su išli po selima da gataju, prose, ili šta već, prikupljali su podatke i vršili špijunažu u korist komunista.”

Kopljari su toponim koji ukazuje na brutalni obrazac odmazde Kalabića i njegovih bandita, a toponimi zločina su brojni i svi su zločini istraženi.

"Povereništvo Zemaljske konferencije za Orašački srez (Aranđelovac) tokom 1945. sakupilo je svedočenja oko 40 meštana Kopljara i na osnovu njihovih izjava detaljno rekonstruisalo zločin. Na osnovu njihovog istraživanja poznati su poimenični podaci o klanju 20 osoba i streljanju dve osobe, kao i o paljevi ni 15 domaćinstava i „zlostavlja nju veziva njem i pretnjom klanjem 25. decembra 1943. Kao što je pomenuto, među ubijenima bilo je 19 lica romske i tri lica srpske nacionalnosti.

Zločin u Kopljaru realizovan jekao mera odmazde zbog ubistva ili pogibije dvojice četničkih organizatora u selu. Stanovnici Kopljara su pru žali podršku partizanima još od početka ustanka. U tom selu je 2. jula 1941. formiran Prvi šumadijski partizanski odred. Tada je u odred stupilo desetak mladića iz sela. U cilju organizovanja odmazde nad stanovnicima Kopljara u selo je 24. decembra došao lično komandant Gorske garde, Nikola Kalabić. Glavni izvršilac organizovanja pokolja bio je Radojko Milosavljević, komandant 1. bataljona Druge (orašačke) bri ga de Korpusa gorske garde koji je neposredno odluči vao o životu i smrti meštana, dok je Kalabić kao najstariji starešina naredio izvršenje zlo čina (Kazna i zločin).

Bulajićevski četnik-likvidator

"Kalabić je prototip četnika kakve smo viđali u partizanskim filmovima, njegovih trupa su se u Srbiji ljudi više plašili nego bilo koga drugog, više nego okupatora. Jer su oni bili pijani i bahati, a postoje i istorijski izvori u kojima četnici mole Dražu Mihailovića da obuzda Kalabića. I do tančina opisuju bahaćenje, nasilje, ubistva, silovanja. Ova vrsta rehabilitacije je revitalizacija srpskog fašizma i najdirektnije se odnosi na one koji su doneli takav zakon. Svako ko danas ima skupštinsku većinu snosi odgovornost, jer taj zakon može i mora da se menja. Mora i da se sasvim povuče. Jer je sraman. Ako ste danas rehabilitovali Kalabića, sutra možete razne druge ubice, uključujući i samu glavu kvislinške uprave u Srbiji Milana Nedića. Ako se to desi, onda zaista nema dalje", konstatuje istoričar Milivoj Bešlin.

Očigledno ima izvesne profesionalne, pomalo i etičke razlike u pristupu zlikovčevom liku i delu. Osta neobrađena livada na Divčibarama (iz pijeteta neće ljudi da je obrađuju, znaju da je Kalabićeva - ima li kraja mitomaniji), ostadoše spomenici na njegovom ratnom putu, tu gde su prošle "patrole Kalabić Nikole".