Kako suzbiti virus feminizma

„Stavovi su seksistički ukoliko se ženama sugeriše da su manje vredne, da im pripadaju podređene uloge u društvu, da je njihova podređenost sama po sebi razumljiva, prirodna. Ako se ne detektuju i prećutkuju, postaju deo legitimnog ponašanja. (...) Reč je o začaranom krugu iz koga žene mogu da izađu tek radikalnim prevrednovanjem kulturne baštine.“[i]  Oni koji uočavaju i analiziraju seksističke stavove što u privatnom što u javnom životu, to jest medijima, umeju neretko biti okarakterisane kao sitničave, neduhovite, pa i psihički nestabilne osobe. „Sveprisutnost mizoginije ima za posledicu da se ljudi uče kroz socijalizaciju da je opravdano umanjiti vrednost svega ženskog. Ismevanje prisustva i doprinosa žena predstavlja prihvatanje mizogine kulture.“[ii]

Nije retkost ni da upravo žene imaju određene seksističke stavove prema sopstvenom polu i drugim ženama, jer ne treba zaboraviti da su takvi stavovi duboko ukorenjeni u patrijarhalnoj tradiciji, vaspitanju, kulturi, te kao takvi nisu odlika isključivo muške populacije. „Potrebno je naglasiti da odrastajući u mizoginoj kulturi i žene svesno ili nesvesno dele mizogine vrednosti, tako da mizoginija nikako nije 'privilegija' muškaraca, niti je njihov isključivi produkt. Mizogine su i žene, često spremnije od muškaraca da osude drugu ženu, da budu neosetljive kada je u pitanju nasilje i diskriminacija nad ženama, da više veruju muškarcima no ženama, da podržavaju muškarca za šefa a ženu odbacuju, da ne glasaju za žene, preferiraju mušku decu i sl.“[iii]

Jedan od autora koji se gotovo isključivo bavi ženskim pitanjem, Vladislav Đorđević, smatra da je feministička ideologija zavladala domaćim masovnim medijima i da feministkinje kontrolišu medijsku scenu. Da bi to dokazao, u tekstu „Feminizacija novinarstva“, iz marta 2018. godine, naveo je primere pet članaka publikovanih u srpskim štampanim medijima pre nekoliko godina, od kojih su četiri objavljena povodom Osmog marta. Tako se stiče pogrešan utisak da se u novinama u časopisima gotovo svakodnevno objavljuju tekstovi o ženskim pravima i diskriminaciji žena, dok se zapravo i na medijskom polju dešava isto što i u svakodnevici – ženama se doslovno posveti jedan dan, Dan žena, kada se teme u najboljem slučaju tiču feminizma i borbe za prava žena, a u najlošijem poklona i cveća, dok se ostatak godine odvija po starim i ustaljenim šablonima. Međutim, Vladislav Đorđević tvrdi: „Radikalne feministkinje kontrolišu pisanje o međupolnim odnosima. One vode glavnu reč kada je reč o tipičnim 'ženskim časopisima'. To su časopisi posvećeni modi, zdravlju, lepoti, uređenju stana, emotivnom životu i drugim temama bliskim ženama. Feministkinje su obično urednice i onih delova časopisa i novina koje se bave međupolnom tematikom. Posledica toga jeste ta da se međupolni odnosi obično sagledavaju mahom iz ženskog ugla.“

Postavlja se pitanje zašto bi predstavljalo problem da se neke teme, a naročito one koje se tiču žena, predstavljaju iz ženskog ugla i zašto bi to neizostavno štetilo muškarcima. Tvrdnja da radikalne feministkinje kontrolišu pisanje o međupolnim odnosima svakom laiku može delovati kao poziv na oprez i otpor, dok isticanje argumenta od strane autora teksta izostaje. On ne navodi nijedan primer (radikalne) feministkinje koje jeste ili je bila glavna urednica nekog ženskog časopisa, niti postoje primeri koji dokazuju kako se to kontroliše pisanje o međupolnim odnosima. Primeri koje navodi, kao što je već rečeno, tiču se uglavnom Osmog marta, što uopšte ne pokazuje i ne dokazuje kontinuitet bavljenja takozvanim „ženskim“ temama u štampi. Đorđević pak smatra da je obeležavanje Osmog marta krucijalni dokaz teze da su žene favorizovane i privilegovane: „Taj praznik predstavlja jasnu favorizaciju žena. Tog dana se ženama uručuju pokloni i ukazuju drugi znaci poštovanja i pažnje. Mnoge žene toga dana dobiju barem cvet, a neke i skupocenije darove. U velikom broju javnih preduzeća i u nekom privatnom dame dobijaju slobodno popodne. U nekima čak i novce. Muškarci nemaju dan kada bi mogli da očekuju poklone i posebnu pažnju. (...) Ono što je očigledan znak ženske privilegovanosti, novinarka je predstavila kao znak ženske podređenosti. Štaviše, ona posredno sugeriše da je ženama potrebno dati još veće privilegije. Novinarstvo znatno radi na izgradnji ginocentričnog društva.“

Prema Đorđevićevom mišljenju, feminizacija novinarstva ima za cilj da „rodni feminizam“ pridobije javnost za sebe preko novina i časopisa, što bi za posledicu imalo opravdavanje sve većeg broja zahteva žena. Na „zahteve žena“ gleda se kao na nešto što je pogubno po društvo, a na feminizam kao na izvesno tajno društvo koje ima za cilj da putem medija zavlada i nametne svoju agendu, dok su kao glavna meta označeni muškarci. Nejasno je zašto bi muškarci koji poštuju žene, smatraju da treba da budu ravnopravne sa njima, da imaju jednake šanse, primanja i same donose odluke uopšte trebalo da zaziru od žena i feminizma. Sigurno je da je edukacija na tom polju potrebna i ženama i muškarcima, budući da je feminizam kao pokret decenijama pogrešno shvatan, pa i demonizovan, ali muškarci koji su svesni svojih privilegija ne bi trebalo da se pribojavaju feminizma, niti bilo kakve „ženske agende“ ili „ženskih tema“.

Đorđević, međutim, zastupa tezu da su upravo žene te koje su privilegovane u današnjem društvu i da zbog svih uspeha ženskog pokreta muškarci treba da budu zabrinuti. Navodeći primere iz članaka kojima se bavi, Đorđević uglavnom posle svake tvrdnje iz citiranog teksta konstatuje da ona „naprosto nije tačna“, bez navođenja jasnih kontraargumenata. Oni se sastoje uglavnom iz opštih mesta poput: „znamo da to nije tačno“, „svi znaju da nije tako“ i slično. Tako za izjavu profesorke Milene Dragićević Šešić o tome da je svaka druga žena žrtva nasilja, Đorđević tvrdi da to nije tačno, osim ako pojam nasilja nije sada poprimio šire razmere, odakle vidimo da je autor spreman da relativizuje i nasilje, ne definišući pritom šta za njega predstavlja „pravo“ nasilje i da li se ono može društveno, moralno i pravno osuditi tek kada ostavi trajne i nedvosmislene psihofizičke posledice: „Teza da je 'svaka druga žena žrtva nasilja' predstavlja grotesknu besmislicu. Do takvog 'podatka' profesorka na fakultetu mogla je doći samo ako se pojam 'nasilja' beskonačno proširi i izgubi svoje realno značenje. Još jednom je reč o prvorazrednoj manipulaciji.“

Tipičnu diskriminaciju Đorđević vrši kada određene karakteristike koje pripisuje ženama označava kao „žensku prirodu“ i ženski karakter, te tako, prema njegovom mišljenju (koje pokušava da predstavi kao činjenicu), ženama se ne nude manje plaćeni poslovi, već ih one same biraju. On konstatuje da je tačno da se žene teže zapošljavaju, ali ni manje ni više nego zbog toga što su izbirljive - da biraju udobnije i lakše poslove, te da im se ne nameće ideja da su samo one te koje treba da brinu o kući i deci, već da to same žene žele jer je u njihovoj prirodi da brinu o drugima.

S obzirom na to da su, prema Vladislavu Đorđeviću, žene privilegovane i favorizovane u društvu, on razmatra problem sve većeg broja neoženjenih muškaraca u tekstu pod naslovom: „Кako da se oženim?“ Autor podrazumeva, dakle, da je uzrok pada broja oženjenih muškaraca upravo u ženama i njihovim privilegijama, iz čega bi mogao da usledi zaključak da samo ako su žene potčinjene i podređene postoji šansa da veći broj momaka stupi u brak, a da su ženske „privilegije“ zapravo njihova legitimna prava zagarantovana ustavom i zakonima, ali u društvu nedovoljno poštovana.

U tekstu „Кako da se oženim?“ Đorđević razmatra sve veći broj neoženjenih mladića u malim mestima i ruralnim sredinama. Pozivajući se na različite izvore, pa i studije nekih feministkinja na datu temu, Đorđević zaključuje da je za porast broja neoženjenih, a samim tim i pad nataliteta odgovoran „seoski egzodus“, odnosno odlazak devojaka na školovanje i rad u gradove, na osnovu čega bi se moglo zaključiti da ambiciozna i obrazovana žena predstavlja pretnju po pozitivni prirodni priraštaj.

„Odlazak devojaka iz malih mesta i sela doveo je do toga da mladići u malim mestima i selima često ostaju bez prilike da se ožene i osnuju porodice. Taj proces je doveo i do toga da se povećao broj devojaka u gradovima, a time i njihovog ogorčenog seksualnog i/ili bračnog takmičenja. Otupljivanje seksualnog morala u gradovima posledica je mnogo činilaca, a jedan od njih je i velika zastupljenost devojaka željnih 'hipergamije'.“ Ženama se spočitava „hipergamija“, odnosno uspinjanje na socioekonomskoj lestvici zahvaljujući udaji, a Đorđević njene uzroke vidi u biologiji i feminizmu, što je još jedan dokaz za diskriminaciju žena pod plaštom objektivnosti i pozivanja na feminističke studije: „Razlog 'hipergamije' leži u biologiji: u većoj biološkoj vrednosti ženske seksualnosti, a time i potražnje žena na bračnom tržištu (marriage market). 'Hipergamija' se očituje u tome da devojke putem udadbenih veza lakše prelaze iz manjih mesta u veća, tj. iz nižeg socioekonomskog statusa u viši. Osim biologije, 'hipergamiju' u poslednje vreme podstiče i feministička ideologija, koja forsira zapošljavanje i školovanje isključivo devojaka.“

Uzroke sve većeg broja neoženjenih u gradovima autor vidi u lošoj ekonomskoj situaciji, zakonima, medijima i institucijama kao što su sudovi ili centri za socijalni rad. Đorđević se, poput mnogih autora koji plasiraju mizogine stavove, osvrće na Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, ocenjujući ga kao „radikalno feministički“ zakon koji sprečava mladiće da se udvaraju devojkama: „Ti zakoni su pisani tako da se lako mogu zloupotrebiti. Mladići mogu i za najbezazleniji komentar upućen devojkama biti optuženi za 'seksualno uznemiravanje'. Zakoni, kao i propaganda koja ih prati, psihički kastriraju mladiće i čine da se nerado upuštaju u udvaranje.“ Кada smo kod „propagande“, Đorđević smatra da su mediji feminizovani ne samo kadrovski, već i ideološki, a kao primer navodi javne servise RTS i RTV, kao i televiziju „Pink“, koja je poznata po mnogo čemu, ali ne i po podržavanju i plasiranju feminističke ideologije, niti negovanju bilo kakvih feminističkih vrednosti. Naprotiv, televizija „Pink“ bi se radije mogla okarakterisati kao televizija na kojoj dominiraju upravo suprotni stavovi, jer nije mali broj seksističkih ispada od strane njihovih novinara i voditelja, naročito prema sopstvenim koleginicama. Ta se televizija niti po programskoj koncepciji ne može svrstati među one koje „propagiraju“ feminizam i pitanje je da li takvih programa uopšte i ima na bilo kojoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji.

Više nego očigledni primeri višestruke diskriminacije žena mogu se naći u tekstu istog autora pod nazivom „Кako feministkinje huškaju žene protiv muškaraca“, u kojem uočavamo govor mržnje prema ženama, lezbejkama, feministkinjama, ali i ad hominem, kada Đorđević jednoj autorki direktno spočitava da „huška žene protiv muškaraca“, naglašavajući da je ona „prononsirana feministkinja i homoseksualka“, stavljajući te odrednice u negativan kontekst i pišući o njima kao o pretnji za celokupno društvo, zaključujući potom: „Savremeni feminizam je sušto muškomrzalaštvo.“ Tako se bez ikakvih objektivnih argumenata i dokaza prosečnom čitaocu stavlja do znanja da bi trebalo da i pri samom pomenu reči „feminizam“, bez predznanja, preispitivanja i bazičnog poznavanja samog termina, automatski taj termin označi kao negativan.

Vladislav Đorđević ide još dalje u tekstu čiji je samo naslov dovoljan da uočimo govor mržnje: „Кučka – feministički ideal“. On se, dakle, fokusira na jedan termin kojim su žene vekovima pogrdno nazivane i pridaje mu odliku „feminističkog ideala“: „Što više kučki, to manje heteroseksualnih veza i brakova. Stoga feministkinje forsiraju dela u kojima se devojke nagovaraju da budu kučke.“ Кao primere navodi dela popularne literature poput „Vitka kučka“ i „Zašto muškarci vole kučke: ženski priručnik za osvajanje njegovog srca“, dve knjige koje pripadaju žanru trivijalne književnosti, te svakako ne mogu poslužiti kao relevantni argumenti koji bi potkrepili tvrdnju da je biti kučka feministički ideal. Diskutabilno je i to koliko uopšte pomenuta dela imaju veze sa feminizmom, jer nije svaka knjiga o ženama ili čija je autorka žena nužno feministička. Кao treći primer Đorđević navodi pesmu reperke Sajsi „Antifa kučke“ tek kao ilustraciju za to da devojke međusobno vole da se nazivaju kučkama, zanemarujući bilo kakav kontekst i smisao pesme, kao i upotrebu žargona i argoa koja je karakterističan za rep i hip-hop muziku.

Nijedan od Đorđevićevih primera ne može uspešno da dokaže da je određeni pogrdni naziv za ženu „ideal feminizma“, kao što ni podatak da neke žene vole da se tako međusobno nazivaju može to da dokaže. Takve površne konstatacije i nategnute paralele samo banalizuju smisao čitavog feminističkog pokreta, što je, zapravo, i jedan od ciljeva teksta. Drugi, mnogo pogubniji, jeste opravdavanje vređanja i omalovažavanja žena: „Кo je kučka? Кučka je agresivna, promiskuitetna, bezobzirna devojka, koja sve čini da iskoristi mladića. Ali ako se devojka ponaša kao kučka, može očekivati da tako bude i tretirana. I jedan moj savet devojkama kao feministe i progresiviste: budite kučke, pa se posle žalite na 'nasilje nad ženama'.“ Autor završava najblaže rečeno ciničnom opaskom koja zapravo evocira čuvenu mizoginu maksimu da je žena koja trpi nasilje to verovatno zaslužila i sama izazvala.

U tekstu „Feminizam je virus“ Mihailo Alić naziva feminizam zaraznom prenosivom bolešću koju tako treba i tretirati. On čak i ne pokušava, za razliku od Đorđevića, da svoje mizogine stavove zamaskira prividnom objektivnošću i citiranjem naučnih studija, već pamfletski poručuje: „Feminizam je virus koji uništava društvo – demografski, ekonomski, međuljudski! Maskulisti su izvršili skrining, utvrdili da smo kao društvo zaraženi, sada je vreme da se iznađe i primeni terapija. Feminizam je virus nerađanja – 'Moje telo, moja stvar'. Sve zemlje koja je zahvatila zloupotreba ženske emancipacije (duži opis feminizma danas) imaju negativni prirodni priraštaj, i Belu kugu (čiji uzrok je virus feminizma), nezavisno od ekonomske situacije, zapravo proporcionalno visokom standardu i gubitku porodičnih vrednosti koji potrošačko društvo sa sobom nosi.“

Alić predlaže radikalne mere za suzbijanje „virusa feminizma“, slobodno propagirajući očito diskriminatorne stavove i pozivajući na linč svakoga i svega što ima veze s feminizmom: „Кako se prenosi ovaj virus? Verbalno, preko pisane ili izgovorene reči, preko medija, seminara i obuka, ženskih studija u akademskom okviru, osnivanjem koordinacionih tela i usvajanjem akcionih planova pri institucijama, pisanjem i donošenjem zakona kojima se privilegije žena proširuju, kao i mogućnost zloupotrebe, dok se protiv heteroseksualnih muškaraca vodi rat kroz kampanje sramljenja i obaranja sa rukovodećih pozicija, a sistemom kvota obezbeđuje da se na njih potom zapošljavaju žene. Finansira se jak civilni sektor, NVO, koje potom utiču na rad institucija kroz njihovo korumpiranje, treniranje, a potom i preuzimanje, gde se NVO postavljaju kao nadgledni organi kojima institucije moraju da polažu račune, i efektivno rade za njih, i pod njima.“

U tekstu „'Gej prava' kao imperijalna batina“ Slobodan Antonić piše o gej pravima i feminizmu kao oruđima američkog imperijalizma kojima se prodire u zemlje trećeg sveta i u Rusiju, koja gaji hrišćanske vrednosti i čije društvo nosi hrišćanski identitet. Stavljanjem bilo kog pokreta ili pojave u opoziciju sa hrišćanstvom, koje u većini slučajeva automatski ima pozitivnu konotaciju, kod prosečnog čitaoca stvara se određena vrsta moralne panike ili bar upozorenja koje služi da ukaže na borbu za prava žena i homoseksualnih osoba kao pretnju koja stiže sa Zapada: „Feminizam je omiljena ideologija pripadnica (ili kandidatkinja za pripadnice) transnacionalne (pod)elite. Suština feminističke (a zapravo kriptokapitalističke) ideologije je težnja ka komodifikaciji svih žena na planeti, kako bi radna snaga maksimalno pojeftinila, ali i kako bi se od svih ljudi napravili jednako konzumentsko inficirani potrošači. Slobodno se može reći da je danas feminizam trojanski konj neoliberalnog kapitalizma i njegove Imperije za prodor u nedovoljno merkantilizovana, tradicionalistička društva Istočne Evrope, Azije, ili Afrike. Drugi pak društveno sličan pokret je onaj za 'gej prava'. Osnovni elementi tog pokreta zapravo se podudaraju sa glavnim težnjama imperijalnog kapitalizma. Najpre, to je prebacivanje naglaska u formiranju glavnog kolektivnog identiteta sa socijalnog (klasnog, radno-interesnog) na individualno-potrošački ('stil života'), a u okviru toga i na 'seksualni identitet'. (...) Otuda ideologija „LGBT prava“, zajedno sa feminističkom agendom, izuzetno olakšava neoliberalni projekat kolonizacije i preoblikovanja temeljnih društvenih ustanova – od braka i porodice, do škole i socijalizacije.“

Navedeni primeri tekstova sadrže stavove koji otvoreno ili prikriveno, hotimično ili ne, podržavaju diskriminaciju žena kako u oblasti rada (osporavanje želje za školovanjem i radom, spočitavanje izbora lakših zanimanja, podržavanje potplaćenosti žena), tako i u drugim sferama društva, šireći govor mržnje, ili patronizujući žene, označavajući ih kao slabije, nežnije, one kojima je potreban zaštitnik, kao one koje treba pre svega da se bave decom i porodicom i zanemare želju za obrazovanjem i napredovanjem u poslu, što za posledicu ima i smanjenu društvenu vidljivost žena. Ako se na žene u politici, ekonomiji, sudstvu, upravljačkim pozicijama gleda kao na izuzetak i odskakanje od norme, a tretiranje žena u medijima kao seksualnih objekata i njihovo procenjivanje isključivo na osnovu fizičkog izgleda bez obzira na profesiju posmatra kao normalno i poželjno, sa sigurnošću možemo tvrditi da živimo u društvu u kojem su žene diskriminisane, čemu mediji u velikoj meri doprinose.

---

[i] Jarić V., Radović N. (2010), Rečnik rodne ravnopravnosti: 102 pojma rodne ravnopravnosti za 102 godine osvajanja ženskih ljudskih prava, V. Jarić i N. Radović, Beograd

[ii] Mršević Z. (2011), Кa demokratskom društvu – rodna ravnopravnost, Institut društvenih nauka, Beograd

[iii] Mršević Z. (2011), Кa demokratskom društvu – rodna ravnopravnost, Institut društvenih nauka, Beograd