Kandže

Po ćoškovima je drhtala prašina. Mala klupka od mačijih dlaka vukla su se za njim, kao da stopala emituju gravitacionu silu. Hodao je u krug toliko dugo da je već pao mrak, došla jesen, a onda se zaustavio, stegnuvši još čvršće metalne novčiće koje je držao u šaci, toliko čvrsto da više nije bio siguran gde se završava dlan, a gde počinje novac.

Glad ga je naterala da stane. Pokušao je da udahne duboko, uz šuštavi pisak, kao kad neko probuši loptu. Dograbio je jaknu, obukao je i navukao kapuljaču da mu je pala do pola lica. Oprezno je okrenuo ključ, trudeći se da ne naruši tišinu zbog koje se osećao sigurno. Onda je napravio jedan korak i zaustavio se na vrhu stepeništa. Pokušao još jednom da udahne dublje, ali su pluća ostala mirna kao životinja koju su malo pre istukli.

Na ulične svetiljke se spustila magla, kao tampon zona između svetlosti i mraka. Više nije ni pokušavao da popravi disanje. Bio je zadovoljan što ne vidi druge jer je to, mislio je, značilo da ni oni ne vide njega. Nije bilo automobila, a tišinu je remetio samo zvuk ujednačenog šuškanja. Znao je da dolazi od onih što su se po mraku, a posebno kad je magla, okupljali oko kontejnera, da bi grubim dlanovima do dugo u noć tražili zalogaje. Bilo ih je sve više. Neka starica je pokušavala da iz staklene tegle izvuče malo džema što je na dnu bilo ostalo, sve psujući stare kosti i zgrčene prste što više ništa ne mogu. Onda je iz kese u kojoj je bila i tegla izvukla plastičnu kašiku. „Baš zgodno,“ rekla je.

Ispred ulaza u radnju stajala je prodavačica i vukla dim iz dve cigarete. „Kratka pauza,“ nasmejala se a onda počela da kašlje toliko da joj je jedna cigareta ispala i uz kratak pisak se ugasila u bari.

„Šta ti treba?“

„Samo jaja, ono na komad."

„Eno ti tamo.“

Prilazio je piramidi od jaja, kao nekom oltaru koji svakog trenutka može da se sruši i razljuti potrošačke bogove. Dohvatio je jedno sa vrha, i ono ispod njega i okrenuo se nazad ka kasi. Neonska svetla su ga zaslepila tako da mu se od kasirke učinila svetica, a oreol se umesto oko čela, vrteo oko struka, kao točak što joj daje moć da bira kome pripada kusur a kome žvaka.

„Samo dva?“

„Samo dva.“

„Pa je l radiš ti nešto?“

Ništa joj nije odgovorio. Spustio je metalni novac na pult i rekao da je u redu, misleći kako bi bilo zgodno da se i reči prodaju na komad.

Ulica je ostala ista, pa mu više nije bilo jasno zašto je toliko dugo čekao. Jedno jaje je stavio u jedan dlan, drugo u drugi, kao u dva gnezda iz kojih ništa živo ne izlazi. Spremao se da pređe ulicu, kad je čuo zveckanje lanaca. Znao je da ne sme da napravi ni jedan pokret, jer bi se i najmanji drhtaj raširio kao miris krvi. Nije disao.

Onda još jedno zvec.

"Pe-de-ru!"

Iz stomaka je krenuo talas, pa je na trenutak osetio zadovoljstvo što ništa nije jeo.

"Pe-de-ru!"

Glas je sad bio bliže, a zveckanje učestalije. Gledao je u zemlju, jer se bojao onoga što bi mogao da vidi.

"Pa šta smo ono rekli, mačko? A, pičkice? Jesmo rekli da se seliš?"

Podigao je pogled u želji da proceni koliko mu je još vremena ostalo. Iz magle je izašla prvo jedna, a za njom druga i treća pseća glava. Kao na jednom lancu, sve su piljile u njega, u sam centar grudi, kao da mere koliko mu kuca srce.

U dlanovima se raspukle ljuske, a onda se čulo cak, kao kad se vagon otkači od lokomotive. Spustio je bradu na grudi i sluzavim prstima pokrio lice. Kandže su rezale asfalt.