Kao Brokeback Mountain, samo kraće

To da se pretvaramo u ono za čim žudimo je omiljeno uverenje svih koji vole dobre stvari i pristojne ljude. Neopterećene spoljašnjim i unutrašnjim konfliktima, takve ljubavi bujaju iz očiju, vire iz ušiju, rastu iz grudi kao stoletna stabla čije se korenje useklo duboko u kosti. Ne znaju za predrasude i nije ih briga.

Slobodi je, ako slobode ima, mesto u prirodi, među svetlećim insektima i divljim rastinjem. Južnoafrički reditelj Tebogo Malebogo valjda zbog toga svoj film šalje u planine, u svet gde masivne stene prkose zapaljenom nebu. Njegovi junaci se uvlače među to kamenje, a siluete izgledaju podjednako dobro kao planinski vrhovi.

Film je sniman u vreme kada su Južnom Afrikom harale homofobične ubice, a krvave akcije su potrajale do sredine 2021. godine. Među ubijenima su i Bonang Gaelae, Nonhlanhla Kunene, Sphamandla Khoza, Nathaniel 'Spokgoane' Mbele, Andile “Lulu'' Nthuthela i Lonwabo Jack, a organizacije su još tada istakle da se LGBTIQ+ građani ove zemlje i dalje boje da budu ono što jesu, često ih ubijaju oni koji bi trebalo najviše da ih vole.

Kratki film Heaven Reaches Down to Earth se ovim događajima ne bavi direktno, već suptilno – od prvih varnica koje leta k nebu je jasno da u blizini nema nikoga i da su junaci među svojima. Iako u prvi mah ne možemo da ih prebrojimo, osećamo da ih je dvojica. Priča o njima se liže s vatrom koja jedina osvetljava gusti mrak, te se polako pretvara u minute koji kao da su nastali iz ćelijskog spajanja filmova Brokeback Mountain (2005) i Portrait of a Lady on Fire (2019).

Taj spoj je prirodan, a usred njega je plamen. Narator – glas koji kao da je i sam iz zemlje, teški eho prvog čoveka koji je sebi uzeo muškarca, često priča o toj vatri. Kreće od toga da bi je trebalo ugasiti, iako je jasno da je to jedna od onih buktinja koje gore i u vodi. Svaka kvir osoba je bar jednom poželela da uguši taj žar od kojeg gori živo meso. Ali su ih drugi preticali u tome – metode su često bile (i jesu) surove, nemilosrdne, smrtonosne.

Hannah Arendt je jednom prilikom napisala da je neustrašivost ono što je ljubavi potrebno. Da bismo bili neustrašivi prvo moramo da znamo za strah, jer ma koliko paradoksalno bilo – iz uplašenosti se rađa sloboda od njega.  Arendt još kaže da čoveka određuje ono što želi, a ne potiskivanje želje. Onaj koji se razlikuje od većine to dobro razume, jer je gledao kako horde njemu sličnih nestaju u gužvi, tope se da bi se stopile s okruženjem, sve dok ne ostane skoro ništa – bleda slika bez lica na nekom od sajtova za upoznavanje.

„Popeli smo se tamo gde se raj dodiruje sa zemljom“, kaže jedan od junaka kratkog filma, „I nismo našli ništa. Vatra nije napravljena da bi se ugasila“. Nije ni ljubav napravljena da se krije, a opet je nigde ne vidimo.