Kao da će SFRJ postojati – i za milion godina

Iako je sredinom osamdesetih godina XX veka SFR Jugoslavija uveliko bila federacija koja je težila konfederaciji (što, doduše, nije bilo baš preporučljivo javno govoriti), još uvek su u njoj veoma brojni bili oni koji su koristili svaku priliku da podrže jačanje duha zajedništva (tj. bratstva i jedinstva) i da to upotrebe u neke pozitivne svrhe.

Baš je to iznedrilo i Yu-Rock Misiju, projekat napravljen 1985. godine, radi snimanja singla »Za milion godina« (muzika: Dragan Ilić, tekst: Mladen Popović, produkcija: Saša Habić), distribuiranog u tiražu od 100.000 primeraka, uz 75. broj mesečnika Rock (koji je izdavala NIP Politika).

Cela ideja je, koliko se iz perspektive člana redakcije tog lista sećam, i što niko nikada nije osporio, potekla od Petra Pece Popovića, tada glavnog i odgovornog urednika Rocka. Naravno, zamisao nije bila originalna, već stvorena pod uticajem velikog uspeha i medijske pažnje koju su požnjeli britanski Band Aid (formiran na inicijativu Boba Geldofa, koji je snimio pesmu Do They Know Its Christmass, Geldofa i Midž Jura) i američki pandan čija se pesma zvala We Are The World (a napisali su je Majkl Džekson i Lajonel Riči); na isti se način akciji pridružilo bar još desetak zemalja.

Uživo je naša pesma »Za milion godina« , bar od velikog dela onih koji su je snimili, izvedena samo jednom – na koncertu održanom na stadionu Marakana, 15. juna 1985, dakle skoro mesec dana pre Live Aida u Londonu i Filadelfiji. Koncert je okupio niz bitnih imena tadašnje scene, ali i manji broj gledalaca, nego što se očekivalo, tek dvadesetak hiljada, i koji su uz to većinom otišli kućama razočarani, jer je bina bila uz istočnu tribinu, a publika na zapadnoj, dakle udaljena preko 70 metara, što je rezultiralo užasnim zvukom i nikakvim ambijentom.

Uzgred, koncert je otvorila tada široj javnosti nepoznata grupa Magično oko, koja je i ostala skoro sasvim anonimna, bar u toj inkarnaciji (koju su zlobnici zvali Tragično oko), od koje je neku godinu kasnije nastala istinska tragedija – grupa Jugosloveni, , jedna od retkih muzičkih zlodela za koje ni u izvanredno bogatom vokabularu Petra Lukovića ne postoje dovoljno velike uvrede.

Spot za pesmu »Za milion godina« i pozdravna poruka koju je preneo Mladen Popović emitovani su u okviru svetskog prenosa Live Aida i nema sumnje da je to proizvod ovdašnje muzičke scene koji je odjednom videlo ubedljivo najviše ljudi u globalnim okvirima.

Na priloženoj grupnoj fotografiji su skoro svi oni koji su učestovali u snimanju pesme. Na premijernom televizijskom izvođenju pojavila su se i dva velikana domaće scene koja su prethodno odbila da učestvuju u snimanju singla – Bora Đorđević i Goran Bregović sa tadašnjim pevačem Bijelog Dugmeta Mladenom Vojičićem Tifom, tako da su u tom spotu po prvi put zajedno otvarali usta svi pevači Dugmeta – bivši (Bebek), tadašnji i budući (Alen Islamović, u to vreme još uvek član Divljih jagoda). Malo prekopavajući po dokumentaciji iz tog vremena, naišao sam na podatak koji sam potpuno zaboravio, da je načelno odbijanje da učestvuje u ma kakvim akcijama »od šireg društvenog značaja«, pa i u ovoj, Bora Đorđević izneo u intervjuu koji mi je dao baš za Rock, obrazlažući to nerešenim društvenim statusom rok muzičara (pa i svojim) i iz toga proističućim stambenim i drugim problemima.

Za razliku od njega, Bregović je, po običaju kog se držao tokom najvećeg dela karijere, bez objašnjavanja bilo čega i izvinjavanja bilo kome u oba navrata naprosto uradio šta misli da treba – najpre izostajući, a potom se pojavljujući.

Osim kuloarskih nagađanja o tome ko se pojavio, a ko nije i zašto nije, bilo je, naravno, i raznih priča o tome kako su mirene izvođačke sujete podelom pevačkih i sviračkih deonica, zatim zašto su pesmu pisali baš Mladen Popović i Dragan Ilić, a ne neko od tiražnijih (popularnijih) i (ili) cenjenijih autora, zašto je singl prodavan uz list Rock, a ne standardnim kanalima itd.

Ali, sve je to brzo palo u drugi plan, a pesma je ostala kao jedno od zanimljivih podsećanja na vreme u kom su neki od nas naivno verovali da rok muzika i muzičari mogu da menjaju svet na bolje. Dokaz da se nismo mnogo opametili i da iz svoje zlehude sudbine nismo skoro ništa naučili, bar iz moje perspektive, predstavlja to što danas većina tih istih ljudi jednako pogrešno misli da muzika, ali sada turbo folk, ima moć i snagu da kvari i uništava svet. Doduše ne ceo, već ovaj naš mali, nastao od one Jugoslavije, zemlje koja je delovala kao da će postojati - i za milion godina.