Opšti podaci i život pesnika
Carz 01 S

Photo: Facebook

Kao da je ponovo ušao u detinjstvo

Isto kao i svi drugi društveni tipovi i tip pesnika bazira svoj život na jednoj racionalističkoj osnovi. Trud za obogaćivanje i trud oko sačuvavanja toga bogatstva ide po istom zakonu kod pesnika kao i kod bilo koga tzv. praktičnog čoveka, sa tom jedinom razlikom što je racionalizam ovde primenjen na teren duhovnog a ne materijalnog bogatstva. Emocionalni život je za pesnika jedno emocionalno obogaćivanje, on ga neguje, čuva, razvija, vaspitava, ima čitavu nauku da ga veštački realizuje, ume da ga materijalizuje, ide za novim iskustvima na tom polju, i kao što se jedan tzv. praktičan čovek emocionira kad uveća svoje dotadanje bogatstvo, i pesnik ima istu emociju saznanja i uspeha pri otkriću kakve nove emocije u sebi; to je emocija emocije, tako da je kod njega ceo emocionalni život udvojen i on se može naći između dva ogledala koja se ogledaju jedno u drugom do u beskraj. Život ludaka, naprotiv, iako je u osnovi  takođe stvarni život emocije, nema u sebi te racionalnosti, ne trudi se oko njenog održavanja, niti bar nad njenom kristalizacijom, niti se smatra srećnim zbog nje. Ludilo je jedan nepresušni izvor emocija, koji čovek koji ga poseduje rasipa nemilice, jer on ne oseća važnost emocija, no važnost onoga sna koji ih izaziva i koji mu se tek čini stvarnost. Živi međ svojim osećanjima kao divljak među petrolejskim izvorima kojima se nikada neće obogatiti, a koji su za njega bez prestanka zapaljiva smrtna opasnost i čitava jedna spoljašnja konstrukcija sudbine u koju je besmisleno zarobljen.

Ceo svoj unutarnji život (san, osećanja, unutarnje vizije itd.) ludak stavlja u spoljni život, u realnu spoljnu stvarnost kojoj je on potčinjen; pesnik ceo spoljni život (realne vizije, opšte zakone itd.) prerađuje i uvlači u svoj unutarnji emocionalni svet iskustva. On za razliku od ludaka, koji ima težnju da objektizira život, subjektizira ga neprestano. Uopšte, pesnik kao takav pripada jednoj ljudskoj vrsti; ponaosob on podleže svojim individualnim rasnim i drugim osobinama koje ga nateruju da se u svom pesničkom razvoju drukčije opredeljuje od sebi sličnih. Tako da, po sili svojih individualnih karakteristika, on ne može da ceo spoljni svet preradiu svoj unutarnji život. On mora da vrši jedan spontani izbor data koje mu svetmože pružiti, i koje mu mogu odgovarati. Prilikom svojih karakternih promena, u toku svoga razvića, pesnik ne samo da će vršiti popravke u tom izboru, no može i ceo način odabiranja, sa svojom prirodom lične prijemljivosti, izmeniti. Celog života pesnik bez prestanka vrši taj izbor, pod kontrolom svoje osećajnosti, uzbuđujući se pred jednim datama i odbacujući druge, kao nezanimljive, od sebe. Otuda ona velika i nagla pesnička otkrića pri životnim promenama samoga pesnika, koja su, u stvari, duboke i prave pesničke inspiracije; jer inspiracija nije ništa drugo do potreba da se jedno novo saznanje materijalizuje i stavi u red proverenih iskustava, tj. da se umetnički ostvari.

Osim toga nadahnuće teži još i da produži život u pravcu tih novih saznanja, koja odjednom obasjaju novim bojama život i činese uvek kao njegova prva prava odgonetka. Tako promene individualne, preobrazivši razumevanje života, žude da život što je moguće pre prenesu i produže iz objektivnosti u carstvo osećanja i emocije. Život pesnički tako, onaj pravi život njegovih emocija, toliko deformiše, protkiva, razgranjava ono što bi inače bilo njegova biografija, da se događaji kojima smisao treba tražiti u unutarnjem pesničkom snu nadovezuju neobično tipično.Treba pogledati moderni život pesnika, od početka devetnaestoga veka pa naovamo. Život egzaltacije i visoke estetike engleskih liričara, bolni i tragični život mučenja i vere slovenskoga pesnika i najzad zasenjujuće i fosforne somnabulizme francuskih pesnika prošloga veka. Bilo kod Bajrona, Lotreamona, Mickijeviča ili Puškina naći ćemo isti satanizam, isti strašni bol što sve prolazi, i istu žudnju da se sve napusti i odluta ma kud. Mogla bi se izraditi jedna idealna biografija pesnička, koja nije potpuno nijednoga posebno, ali uz koju kao da bi išli njihovi životi. Štaviše, moglo bi se pažljivom studijom utvrditi da u toku istorijskih epoha pa do danas postoji jedno razviće, dopunjavanje, razgranjavanje, popravka toga zajedničkog u pesničkim biografijama. Ona istorija duhovnoga života ličnosti za vreme Grka samo se usavršavala kroz vekove do danas, isto kao vrste flore i faune što su evoluirale kroz geološka doba. Nas će momentano zanimati samo životna avantura kroz koju je morao proći skoro svaki današnji naš mladi pesnik.

Najpre, kada se rodio, njegova je zemlja bila sasvim malena, bez mora, slaba; konačna smrt pretila joj je svaki čas. Ubistvo kralja. Krunisanje. Aneksija, mitinzi, upisivanje u dečije dobrovoljce, neredovno svršavanje osnovne škole. Igra s dečacima po Trkalištu. Od aneksije porastao je za čitavu šaku. Bekstvo i smrt Lava Tolstoja. Mobilizacija. Na Trkalištu je sad logor mladihvojnika u novim šinjelima. Upis u bolničare. Želja da se sve zapiše što se doživelo. Želja da se pobegne na front. Čekanje u školskom dvorištu (gde se svršila osnovna) da se pojave kola s ranjenicima. Noć. Besvesno opažanje da promiču žene, lekari, bolničari. Stižu prva osvetljena kola. Dotle čedno bele postelje ispuniše se izranjavljenim pobednicima. Skidanje odela sa njih, sečenje makazama koporana da se rane ne povrede, pažljivo i s ljubavlju pranje njinih nadimljenih, krvavih tela. Zemlja sve više raste k jugoistoku. Pobede. Zima. On je takođe porastao za čitav prst. U čarapama vojničkim koje je skidao ostajali su promrzli prsti. Kroz vrata sale, do kojih prati uzbuđenog ranjenika, viđao je drugog nad kojim je radio lekar i još jedan. Taj mladić je ležao go, videle su se njegovenesravnjeno izvajane široke grudi, i njegove snažne butine, izdignute, tresle se od grčevitog bola.

Lekar, koji je bio sav ufačlovan, dizao je svoje ruke iz njegovog otvorenog trbuha, krvavog, sav naoružan fantastičnim oružjem. Ni ta lepa prebledela glava, ni taj trup, ni noge nisu bili delovi jednog čoveka, no to je sve bila jedna strahovita zbrka bola, mučenja i trpljenja; i taj mozak koji pod lobanjom nije znao na koji način da vaspostavi svoje funkcije svesti, ni seks koji je označavao negda muža i vojnika. Sve je to sad ležalo tako nekako nerazumljivo pokvareno i upropašćeno. Ali oni su rasli, uvek sve više; on, njegova zemlja i čak i taj dvadesetogodišnji junak koji još nije bio stigao da dođe do svoga konačnog uzrasta; rasli su i oni koji više nisu imali nogu, kao da bi da naknade svoj izgubljeni rast. Uveče je pisao pisma mladim seljačkim ženama.

Neka prošla nepojmljiva ljubav prema nečem nepoznatom dizala se odjednom strahovito u njemu, da je bledeo, postajao svirepim i hteo se ubiti. Sam sebi je kopao grob u bašti, ali se bojao smrti. Po čitave noći samo čita, čita i pokušava da piše misli. Rešio se da uči astronomiju, da putuje u Kinu i na Grenland. Škole neredovno rade. Zemlja se toliko raširila i uzrasla, ali posle koliko mučenja, posle koliko teskoba. On sam sad je bio mlad, snažan čovečić, koji je želeo poći svim pravcima sveta. Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi, i gde se grejao uz tuđe peći i gledao lica koja je juče poštovao da se sad gadno svađaju o malo mesta kraj vatre. Svi zakoni socijalni ovde su bili raskinuti. Mogao si ubiti čoveka i da nikad nikome ne odgovaraš; mogao si umirati i da se niko na tebe ne obazre, a ceo taj svet je ipak bio strahovito vezan i za negdašnje društvene zakone koji više nisu važili, i za život uopšte. To je bio povratak plemenskim pećinskim uredbama čopora. On se toliko puta tad grozio i uvek je hteo da živi. Tek tad počeo je da piše pesme, i da mu se svaka reč koju izgovori učini strahovito skupocenom; on je nervozno žvakao izraze gledajući konje i ljude da crkavaju, bio je postao dobar i nije razumevao ko bi mogao uništiti tu dobrotu u njemu. Video je ljude koji su od gladi, mučenja, očajanja prestali pripadati ljudskome rodu, one koji su se bacali u reku i one koji su već trulili. Video je hiljade svojih vršnjaka, pre vremena regrutovanih, kako besciljno promiču kroz maglu, i kako svaki čas ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru po drumu.

O, biti izvan svega toga, moći premestiti celo društvo na drugi jedan teren rešavanja, naučiti se biti dobar, ići ispred cele dobrote, ne kao apostol već tako prirodno kao što se ide ispred svih predela.

Hteo bi poginuti za kakvu veliku i spasavajuću ideju. A deran je i pritom je još uvek rastao, i rukavi su mu kraćali. Zemlja na izgled mrtva rasla je takođe, kao u mrtvog što još rastu nokti, kosa, brada. Samo ovde ono što je bilo vrelo i živo bila je sama krv, koja je uvek i tekla i prolivala se neštedimice. Tako su oni izrasli zajedno: on i njegova otadžbina; on i njegov talent; niti se moglo to odvojiti jedno od drugog. Sobom je predstavljao svoju zemlju, smelu,novu, pijanu zemlju, koja u svakoj oblasti bogatstva i intelekta želi da vaspostavi nove, njima odgovarajuće zemlje. On je bio mlad, nevešt, zakoni kojima je pokušao da vodi svoj život možda nisu odgovarali mogućnosti ostvarenja, ali su zato to bili nepojmljivo nadahnuti opojni zakoni. Počeo se strahovito i nepojmljivo užasavati od kraja života. Pojmio je da ako piše pesme to nije zato da bi se izrazio, niti da bi imao uspeha, već jedino da bi se budućom slavom mogao produžiti i posle fizičkog umiranja. Umetnost je bila za njega kupovanje života negde preko granica pojmljivog.

O, biti od ma kog spomenut posle hiljadu godina. Bio je to još uvek deran, kada se našao u francuskome koležu, strahovito voleo nebo, i poštovao jedino slovenstvo. Usamljenost. Daleko od roditelja. Tišina dortoara. Nedeljne šetnje po šumi. Bodler, Verlen, Verharen, Dostojevski. Nemci pred Parizom. Potmula večernja kanonada. Noćno bombardovanje sa aeroplana, baraže, berlok. Roman koji se piše i koji nikad nije dovršen. Napuštanje koleža. Šetnja po Parizu. Biblioteke. Velike i bučne sunčane nedelje. Primirje, zvona, ogromne mase sveta koje se tiskaju ulicama, grle i viču u ekstazi. Automobili, mladi poali i midinete. Vilson. Bergson pod luksemburškim lipama. Tihe noći nad Parizom koji je u žagoru. Ona o kojoj se neprestano misli. S njom po plažamana moru. Njoj sve pesme. S njom o beskrajnosti. Želja da se umre jer se ljubi. Opet ona. U vozu za Otadžbinu. Voz koji se ne plaća a putuje šest dana. Uzbuđenje. Čežnja da se što pre stigne. Beograd, mala ojađena varoš. Susretanja sa starim drugovima. Kod svih tetaka. Velike afazije. Dosada. Ozbiljne studije. Odlazak u unutrašnjost. Otadžbina je tako ogromna, fantastična: zemlja joj je još izrivena od granata, šanci su još nepokriveni mahovinom. Želja da se pređe sve unakrst. Putovanja. Reke. Šume. Slučajan susret sa ljudima kod kojih se otkriva isto interesovanje, ista potreba da se izrazi, da se organizuje novi život. Utisak da sve kuće u prestonici pokušavaju da izrastu. Zida se na sve strane. Svaki dan sa ljudima koji su takođe pesnici, kafane, kupanja na Savi, ogromno oduševljenje što se ima s kim raditi. Štampanje knjiga, pesama, časopisa. Ono što liči na slavu – senzacija i pisanje novina o njemu. Strah od samoga sebe.

Postoji život veliki, divni pijani fizički život bilja i rastinja, pada reka, jurenja oblaka, mladih tela. Moći piti, jesti, živeti i sa sitošću umreti. Opet ono odvratno što liči na slavu i što smeta slobodi duha i pokreta. Gadni ljudi koji mrze sve što je mladalačko i sveže. Želja da se opet postane nepoznat i sam, da se osećanja ne pretvaraju u izražaje no u pravu akciju. Pesnik je već potpuno čovek. On se pomirio sa svim stvarima i katkad pokušava da ih razume. Nema ništa ni protiv koga. Ne traži da se stvari prevaziđu, u svima njima je život, i od njega samo zavisi kako će da ih primi.

Preokupiran drugim stvarima, više ga ne zanima umetničko stvaranje. On se ničega ne odriče, on neće nikakvu pozu; proživeti samo, svim svojim čovečanskim sposobnostima, život. Proživeti ga dobro i sa dubokim osećanjem razumevanja i ljubavi. On se užasno boji smrti i strašno mu je, ali je pristao da umre. Kada napiše pesmu, ona ima još jedino značenje za njega, noi njemu brzo ogadi. Osim stvari koje mora i koje su korisne, on čini i ono što mu je prijatno i što mu godi sa istinskom radošću shvatanja da je učinio pravu akciju. Njegov je duhovni život možda manje intenzivan ali razgranatijii dublji. Kao da je ponova ušao u detinjstvo. Sve ga raduje i zabavlja. Evo kroz kakve je sve peripetije prošao jedan mladi čovek, liričar, koji, iako je prošao kroz rat, nije ubio nijednog čoveka u njemu, jer ga društvo za to nije smatralo dovoljno doraslim: rastao je zajedno sa svojim zavičajem. Njegov duh jurio je da osvoji i pređe sve dotadanje granice, i celog njega osvojio je bio taj ritam zahuktalosti. On je činio gigantske gestove koji su bili smešni za one koji su ih mirno posmatrali. Nailazio je na čitave etape tajni koje njegov duh nije mogao obuhvatiti i zato mu se činilo da ga moć shvatanja napušta i da ulazi u afaziju. Padao je u neizlečive melanholije i očajanja.

Kada se, još uvek mlad, vratio iznenada u primljive granice svesti, zaključi da su prisutne sve negdašnje sposobnosti a u dnu otkri duboki i još neusahli vreli izvor svih stalnih nadahnuća. Bi srećan da je sačuvao sve ono čime može iskoristiti sile života. Bilo je kao da je ponova počeo živeti od detinjstva. Zapisujući jednom, zabave radi, šta je sve pronađeno ili usavršeno od njegovoga rođenja, začudi se i obradova koliko je novih bogatstava uvedeno u život; kao da pre njegovog života nije ni postojao moderni život; naime: telefon, gramofon, bežična telegrafija, kinematograf, bicikl, automobil, aeroplan, cepelin, radijum, serumi, Bergson, Voronovljeva metoda za podmlađivanje, teorija relativiteta, Društvo naroda. Popravljeni su svi rekordi visine i brzine; iscrpljene nepoznate zemlje. Idealno zamišljen, tako je do danas tekao život sadašnjega pesnika. Ali ono što sa istom silinom utiče na njegovu duhovnu unutrašnjost, kao i iskustva i doživljaji iz kojih on odmah gradi sebi svoju mitologiju, takođe je njegovo pripremanje budućega, sutrašnjega života, nada u njega i vera u njega. Šta ima on pred sobom i šta će život izgraditi još iz njegove ličnosti? On ne zna i niko ne zna, iako sa najvećom pažnjom iščekuje, iako ga samo to čekanje izmenjuje. Ono što mu uvek ostaje, i čime je on iznad svih ostalih tipova čovečanstva, to je sposobnost da se u velikome trenutku, i bez tragedije, odreče svega što je činilo spoljno bogatstvo njegova života i da zauvek napusti sva mesta gde bi ga iko mogao joši ščekivati. Sami princip novoga života leži uvek u njemu.

(1924)

Oceni 5