O zbirci priča "Zečje ostrvo" Elvire Navaro
Zečje ostrvo 01 S

Photo: Partizanska knjiga

Kao dementni Bog

Protagonista naslovne priče zbirke Zečje ostrvo Elvire Navaro upućuje nas u nekoliko vlastitih odluka. Prva je deklarativna i tiče se načina na koji vidi i određuje sebe i, izgleda, očekuje da ga drugi takvim vide. Naime, on za sebe tvrdi da je pronalazač uveliko pronađenih stvari. U krajnjem ishodu ovog apsurdnog utemeljenja čini se da on jeste ništa i da je s tim ništavilom apsolutno saglasan. Protok pripovednog vremena, ipak, pokazuje da ovu, inicijalnu tezu demantuje naredna iz koje proizlazi da bi on lako mogao da bude nešto – moderni Robinson, ne slučajan, kao kod Defoa, već sasvim nameran i smišljen. Ostaje, naravno, sledeće: ukoliko ga kao Robinsona prihvatimo, on možda i dalje jeste ništa, s obzirom na to da je uloga koju je zaposeo odavno odigrana, a možda bismo mogli da mu pridodamo rang kopije (videti kod Trenta Reznora: copy of a copy of a copy), što jeste nešto, šta god mi mislili o statusu tako ustrojenog bića.

Da bi uredio i organizovao ostrvo u čijem je posedu, ili smatra da jeste, pseudopronalazač na lokaciju dovodi zečeve kako bi ga oslobodili prenaseljenih ptica, tako što će opustošiti njihova gnezda. A onda se desi da zečevi ne samo što se ostrvljuju na ptičja jaja već isti postupak primenjuju i prema sopstvenim leglima, i junak priče Elvire Navaro definitivno postaje nešto: neuspešni Robinson, anti-Robinson, Robinson koji je vlast na ostrvu ispustio iz šaka svojom krivicom. Onaj iza koga ostaje groteskna i sumanuta pustoš koju nije lako jednoznačno objasniti. Kao dementni Bog. Tako nešto.

I dok se navedenom junaku (ako je ovo junak) Zečjeg ostrva ne može dokraja verovati, pošto tvrdi da se njegovo pusto ostrvo nalazi u savremenoj Španiji, pa stoga deluje kao neko ko je, šekspirovski rečeno, mentalno iskliznuo iz šarki, pozadina nekih od priča izgleda neuporedivo opravdanije u realističkom smislu. Tako junakinja Herardovih pisama veoma koncizno, i više nego što je to prosečnom čitaocu probavljivo, opisuje finalni čin unutar teške, bizarne i toksične ljubavne veze koji se odigrava u jednom bednom hostelu. Osim ekstremne psihološke teskobe kojom tekst odiše, nelagoda dubinski prodire u tkivo konteksta, i to u liku recepcionera-patuljka, a ovaj je morao da navede jedan deo čitalaca i kritičara da postupak Elvire Navaro uporede s onim koji u filmu sprovodi Dejvid Linč. Otprilike ovako: ako i postoji objašnjenje motivacione konstitucije ovakvog lika, ono se nalazi veoma, veoma daleko od onog što u motivacionom pogledu od literature, ali i životne stvarnosti, očekujemo, možda na mestu za koje sa žaljenjem (ili neskrivenom radošću) konstatujemo da nam ostaje nedostupno.

Zlokobni izostanak suvislog objašnjenja, a mi smo bića koja već dugo pate od prosvetiteljsko-pozitivističke navade, puke gladi za objašnjenjima, sprovodi Zečje ostrvo u domen čudesnog (pomenuću Cvetana Todorova, ali ne više od toga), te stoga nije ni najmanje bezazlena rečenica koja zaključuje knjigu, u pitanju je poslednja rečenica priče Proročica: „Čuda i vidovitost su stvarni.” Dakle, stvarno postaje i ono što to, makar nominalno, nikako ne bi moglo da bude. Devojci iz Strihnina iz uha izrasta šapa, čoveka s elefantijazisom progoni vizija miša-koze (Myotragus), lažni verenik zadobija neobjašnjivu usnu infekciju koja ga pretvara u stvorenje nalik gušteru ili insektu (Desni), devojka ne uspeva da pronađe centralnu gradsku ulicu čak ni pomoću mape (Periferija Pariza).

Uspešnost priča Elvire Navaro i učinak neobjašnjivog, odnosno čudesnog, kao da kontrapunktski zavise od relacija u kojima se junaci kreću, a najčešće je reč o trouglu koji reprezentuju intimne veze – porodica – totalna usamljenost. Strahota koja dolazi od emocionalnog neuspeha u „Herardovim pismima” nadograđena je povlačenjem jedinki u linčovski košmar avetinjskog hostela, žena počinje da sanja tuđe snove, što drastično narušava njen identitet (Soba na gornjem spratu), mladić pokušava da razume duševnu bolest svog polubrata ostajući i sam izložen njenom korozivnom uticaju (Beleške za arhitekturu pakla). Antologijski primer za ovakav narativni postupak jeste priča Memorijal, kao pretekla iz zbirke Retorno 201 Giljerma Arijage, gde se užas izazvan gubitkom majke putem misterioznog i jezivog posthumnog Fejsbuk naloga promeće u skoro pa izvorni primer japanske filmske horor estetike s početka veka.

Nema knjige koja je u emocionalnoj i senzibilitetskoj optici svih mogućih čitalaca, pa to nije ni Zečje ostrvo Elvire Navaro. Naprotiv, ovo je knjiga koja insistira na ukidanju kategorije ravnodušnosti. Narativna korespondencija koju Elvira Navaro vrši kako unutar knjige, između ličnog i nepojmljivog (neimenljivog, ako je do Beketa), kao i ona koja predstavlja posvetu i omaž raznolikim pojavnim formama čudesnog u književnosti, ali i popularnoj kulturi, čini od nje fascinantan primer mogućnosti evropske kratke proze danas. Na svako trenutno i buduće čitalačko zadovoljstvo.

Oceni 5