Kao kad se dug vraća faksiranim novčanicama

Posle razotkrivaњa Šerbeџijinih mračnih laži,

odmah њemu koliko sutradan priskoči u pomoć

još mračnije glasilo Druge zapovedne linije,

Večerњi list, obznanom da u svojoj nakladi izdaju

za zagrebački sajam kњiga, Interliber, dve hiљade

osamnaeste, moj necenzuriran životopis iz

pera Hrvoja Horvata. Necenzuriran je umesto

neautoriziran, mašti na voљu, podmetaњe, laž

(da zametnu mom ukradenom novcu trag, bacajući

koske helotiji na krivi kolosek), a sve to kanda

boreć se protiv govora mržњe (kao da mediji 

i televizija nisu raspirili požar rata u

Jugi), pošto govor mržњe nije sloboda govora

– dovoљno je samo zaviriti u komentare o

meni na tu vest, oštija. Hrvoje Horvat pak nosi

tako prenapadno ime da ga to prosto odaje, no

od tih novih momenata koji osvanu u najavi,

jedan ću ispraviti. Neli Mindoљević izjavi

da ono što prelije čašu između њenog muža

Davora i mene, posetiv ih pred rat devedesete,

bejaše to što Davor reče kako ne bi mogao

pucati u prijateљa, dok ja rekoh da bih. E sad,

toga se ne sećam (mada znajuć sebe u to uopšte

ne sumњam), međutim, ono zbog čega me Davor istera

iz stana, rekavši da im više ne dolazim, beše to

što ja ustrajem na tome da Srbi imaju pravo

živeti u Hrvatskoj, dok on zauze suprotan stav.

Tako na kraju balade ipak zapuca on, a ne ja.

 

I takođe, Jura Pađen mi nikad hrvatsku zastavu

na odlasku ne dade, već samo kњižicu: Pale sam

na svijetu. Niti me je sedamdeset prve ijedan

pandur pipnuo, budući sam jedini išao od

Trga prema Mažurancu, dok su gomile hrlile

u suprotnom pravcu. Naprosto nije bilo potrebe.

 

Međutim, nisam samo ja primetio da je Hrvoje

Horvat lažњak, već i drugi. Na Nezavisnom news portalu

(HOP) – nemoguće je ne opaziti kako samozvani

Hrvati izbacuju sve srpsko iz zapodnosrpskog

narečja, otuda suicid i news – osvane vest pod

ovim naslovom: Prvo je Štulić nazvao Šerbeџiju

Gruzijcem i lažnim Srbinom, a onda je general

Sačić oprao њega! Dakle, pored slike Šerbeџije

kako pozdravљa u srpskoj oficirskoj uniformi 

i šajkači (iz nekog filma), bude i preslika svežeg

natpisa iz novina gde najavљuju tu Horvatovu

kњigu o meni. A tekst ispod toga ovako glasi.

Dajte molim, neka mi netko, tko ovo čita, javi,

piše li unutra taj lažњak "Hrvoje Horvat", kako

je Štulić, ranih devedesetih (dok smo mi њegove

pjesme slušali), bukvalno psovao "j... majku ustašku,

fašističku" svim Hrvatima koji su branili svoju

Domovinu, hrvatski narod...Te, kako je tada, pred

živim љudima, zazivao tenkove takozvane

JNA, da nas sve pregaze... ti sebični, oholi,

velikosrpski, protuhrvatski zlobniče, prvo idi

na koљenima do Vukovara i zamoli za oprost

hrvatski narod!! General Sačić o jugosu Štuliću.

 

Ranih devedesetih (i pre toga) svi moje pesme

slušahu, pa čak i čobani po vrhovima planina,

ako im već ovce uz Breginu glazbu boљe travu

pasahu. Nisam Srbin pa da bi ustašama jebao

majku (nema mržњe do bratske mržњe, što ne znači da je

svaka mržњa bratska, bar ne u mom slučaju), fašizmom se

ne razbacujem, a Hrvata odavno nema. Pred živim

љudima (Pađenom, iako mu je životnost upitna)

jebah majku tima koji šaљu tenkove u napad

bez pešadije. Treba znati znaњe. No u toj Jugi

bude lažњaka, kao pokretačke snage, na sve strane.

 

Šerbeџija je baba–devojka iz tridesetih, a

Štulić iz daљine deli packe...veli samozvano

piskaralo i rock hroničar (kako sebi laska) iz

potpuno iste daљine (jer desetleće i po posle

mene u nizozemske prostore dođe), prenebregnuvši

da ja delim packe o svojem i na svoj račun, dok on

o tuđem i za tuđi račun (a u svoju korist). Sad,

razlika malena, ali zimzelena. Nesumњivo

već očekuje 'Pulicera', no vidi se ko su mu

gazde. I ne samo њemu, nego i Nedeљniku, ča

odmah za Večerњim krene spasavati kazanџiju,

zatraživši mišљeњe od dotičnog kadra, koji pre

toga objavi neke svoje umotvorine, gde se

maltene pohvali da je sa mnom jahao (Johan i ja)

uz sve to što imadoh semitske oči i što me dvaput

u Zagrebu viđe na ulici. Stoga i natuknica

da se već neko vreme opaža moje odstupaњe

ili odskakaњe od (њihove) partijske linije.

Fino. Lov na veštice. Tek iskoristi zgodu da me

opiše kao kombinaciju derišta i zločeste

usedelice, koji napada onoga koji se

ne može braniti. Otud su mu u pomoć jurnuli.

A Šerbeџija opet u svom odgovoru iznese

dodatne laži: da sam s њim i Rupčićem rujno vino

pio, i da sam ga na koncert u Dubrovniku pozvao,

na koji je avionom stigao (on ne bi nikom

zrno soli iz svoje kuće dao, a kamoli na

avion trošio, to podmetne zato da ispadne

kako je i pre tri desetleća isti status imao).

No moguće da tâ večerinka (kad me provoza svojim

kolima) bude prilikom rođendana њegovog sina,

pošto o tome nisam vodio računa, naime,

očito se goste na takve stvari poziva. Dakle,

kazanџija se ne uzmogne braniti, otkako bude

uhvaćen sa gaćama na kolenima. Ništa zato,

smesta mu donesu paravan i toalet papira.

 

Kako bilo, posle trinaest godina lažњak ponovo

izda nadopuњeni (za trećinu, veli) životopis

moje bezličnosti, ovog puta bez naslova Fantom

slobode, samo Štulić i biografija, uz њegovo

ime, a na vrhu izdavač, Večerњi list, premda bi

umesto izdavača, jer to nije za naslovnicu,

trebalo staviti – neautorizirano – ali

ko bi onda kupovao i u to poverovao?

Elem, na predstavљaњu kњige okupi isto takve

bezvezњakoviće: glavnog urednika Večerњaka

(za koji nikad ništa ne kazah, čak ni u ono doba),

piskaralo Borivoja Radakovića (ča me opet

zameni za Stublića), i Babogredca, koji se pre

šest–sedam godina u Jutarњem listu nabaci na me

da lažem kao pas u istom dahu sa poricaњem

da znaju moju adresu na kojoj me, uostalom,

i poseti, i koja je potpuno ista kao i

na obračunu o prodaji mojih nosača zvuka

iz devedeset osme, gde jasno piše da sam stranac,

kad taj ispis i dobih. Kako samo rđa rđu nađe,

i šta ja uopšte imam sa svima њima, pa to je

prosto vredno naricaњa i lelekaњa na sav glas.

To se prvo izdaњe proda bar u trideset hiљada

primeraka (bilo je više naklada), tako sigurno

kao autor pokupi trideset hiљada evra;

tvorac zadњeg smeća, koje nema nikakve veze ni

sa mnom ni sa stvaraњem remek–dela, ako je remeslo,

uostalom, maџarski za zanat, pa tako vrhunsko,

prvorazredno delo. Inače, zašto bi se toliko

o meni pisalo? Zacelo odavno ne živim tamo.

Ali niko jošte strvinare ne odagna, dok neki

lav na put ne bane, a čagљevi se i lešinari

tad raspu kud koji, glavom bez obzira, na sve strane.

Jasno, Babojedac je isturen da skrije Škaricu,

a Škarica gazde. Kapoi u konc–logoru, brale.

 

Međutim, Horvat kaže da smo nekoliko popodneva

razgovarali po četiri–pet sati, a nazvao me

samo jednom, dve hiљade treće, ili godinu pre

toga, krajem maja, sat vremena, ako i toliko,

što uopšte intervju ne beše. Eto kako laže.

 

Stoga ni reči o tome kako je došlo do moga

astronomskog poreza (iako sam čitav slučaj sa

dokazima, i da se ne radi o autorskom pravu

nego vlasničkom, kao i to da sam stranac, i ceo

način pљačkaњa, javno izneo pre šest i po leta,

dok on skupљaše podatke još pet godina posle toga),

već samo olaki zakљučak da je priča o њegovoj

pokradenosti kompleksnija, i da je neki zakљučak

u tome što se ne želi prijaviti ni u jednu

agenciju za zaštitu autorskih prava (čisto

izvrtaњe, budući Jugoton nije vlasnik moga),

a i zašto bi kad sam vlasnik svega svoga i kad to

nije na prodaju, pa čak i da hoću ne mogu,

jer imam svoj kopirajt, dok agencije ne dopuštaju

da ista osoba ima autorstvo i kopirajt,

kao i da sam snimio veliki broj albuma i

prodao ih u velikim nakladama, pa su se

osamdeset i treće skupili veliki iznosi

poreza koje je trebalo platiti. Kaj god. Nije

uopšte bila stvar u tome, premda je istina da sam

prodao velike naklade (cela kњiga mu je puna

netačnosti i proizvoљnih zakљučaka, ne samo

zato što ne zna ništa o meni i o temi o kojoj

piše, nego i namerno skreće voz na slepi peron,

što spada u čisti teror), i ništa se nije skupilo,

već sam pristigle iznose digao i њima snimaњe

dve ploče u inozemstvu platio (Jugoton nije

mogao zakonski poslovati u inozemstvu, jer

beše ilegalan), i onda su mi tê utrošene

novce povratili, ali računali su mi trošak

pod zaradu, odnosno da sam dobio sto hiљada,

a ne pedeset, budući celo poslovaњe vodih

preko svog žiro računa...

 

Taj lažњak Horvat voli teatarska pomagala i zna

kako ih upotrebiti (prerušavaњe). Što se mene

tiče, počne sa CD–om Đoni budi dobar – Tribute

To Azra – kojim se diči u svojoj biografiji,

kao organizator i urednik toga nedela, 

i na kojem su dvadeset tri moje pesme uz nešto

maњe izvođača (inače potpuno neslušљivo),

u izdaњu nepostojeće zagrebačke kuće Crno

bijeli svijet (CBS), od kojeg ne videh ni centa,

to je, dakle, krivično delo, koje, naravno, њega

ne kači. Zatim izda dve moje biografije i

u њima faksimile mojih pesama za koje nije

imao odobreњe da ih tiska, to je, takođe,

nedozvoљeno. Dakle, ne samo da na meni kešira,

već gradi i svoju karijeru. Tek uznapreduje do

koscenariste Naših dana – priče o hrvatskom rocku –

uz Škaricu, te me stave unutra mada sam stranac,

što podbočih dokumentom, no toga nema u њegovoj

kњizi, ali zato mi pismo iz osamdeset druge

(iz Њujorka) podmetne u devedesetu, za što ne

krivim њega, već Banovićku i Mindoљevićku, kao

sluge neprijateљa (inače ne bi Banovićka

toliko uspela preko svojih mogućnosti, niti bi

Mindoљevići došli do stana). I premda Banovićku

mњah dvaput ženiti (kao dotur Luiđi iz Malog

mista Bepinu), nikad se za mog boravka onamo

naše familije nisu srele (čudovišno kako im

takvo što uopšte padne na pamet), kad i ja retko

doma navraćah, a posle mog odlaska nije bilo

potrebe – istina, kod њenih ponekad meњah novce.

 

                                                ...Shodno i Horvat u

svom sočnom štivu (koje podebљa između hiљadu

i hiљadu i po puta, zavisno od toga koliko,

umesto samo jednoga, iznosi tih nekoliko

popodneva po četiri–pet časova), zapravo isto

postupi kao i zmija u rajskom vrtu kad Evu

na jabuku uputi, ča redom i Adama navede

jesti. A takvi su mu i ostali sagovornici,

sem, moguće, Juričića, koji je uglavnom korektan,

jer nikako ne stoji da je puk hrlio da me vidi

osamdeset sedme/osme zato što sam tri i po leta

izbivao sa tih prostora, to je naprosto uvreda,

budući nikakve razlike nije bilo ni pre ni

posle toga (vaљda ja znam); devedeseta bejaše

posetom delomično skromnija zato što je rat bio

pred vratima, beše to u vazduhu i za to se znalo,

ma i tako, jedini sam ja po zemљi kružio i

nastupao (po običaju bez ikakve reklame).

Takođe, Lajnerova priča nema veze sa istinom:

њega sam plaćao da bih se u formi održavao

i neodložan rad ne prekidao, budući sam na

vremenu uštedeti hteo (vreme je skupљe od novca)...

                                                            ...Posledično,

uspeh mi je trebao da bih svirao, jer živim da

radim, i radim da živim, a to što proizvedem spada

u kolateralnu štetu koja se ne može izbeći

(bile to moje pesme, soliraњe ili revaњe).

Porez plaćam. Otud je to samo moje. I kakve veze,

ko stranac, imam sa helotijom da se piše o tome?

 

I kako samo taj helot Babojedac masno laže,

pa to nije normalno. On uopšte nije postojao

u moje vreme, niti išta zna o mome snimaњu

i poslu; kaže da je diskografija dozvolila

i Johnnyju Štuliću da snima sedamsto sati u

skupom studiju u Lisinskom. To je, izjavio je,

bio luksuz o kojemu bi vani kapitalisti (oh)

donosili posebne odluke. U Lisinskom miksah

duplu ploču mesec dana (Rapsodiju), ne više od

dvesto sati, dok snimaњe na Zelengaju obavih

kod Smoleca, recimo dvesto pedeset sati, dakle

(moji novci među њima kruže, ja ni centa ne viđe),

uvrh glave četristo pedeset sati (po domaćem

cenovniku, dok se nosači zvuka prodavahu po

svetskoj ceni). A taj Lisinski studio beše kao

Rols–Rojs, međutim, bez brisača, tako da se po kiši 

i snegu (a zima je bila) nije moglo voziti 

u њemu, sve da je i bilo goriva i vozača

(što nije uvek), naime, ni jedan jedini efekt

nisu imali, sem goli pult, istina, kao spejs–šatl,

ali ja otiđoh tamo zato što je kod Smoleca

ne samo magnetofon zatezao, nego što nije

bilo nikoga ko bi snimati znao, dok je žena

vlasnika imala tikove, mimo drugih koji bi se

onde vrzmali, rečju, pušiona, tako da bejah

primoran tražiti snimateљa na ulici, svakog

prolaznika upitavši da li zna snimati. Niti

htedoh ići u Lisinski, naprosto ne beše drugog

raspoloživog studija. Zatim veli (Babojebac)

da Štulićevi albumi osamdesetih nisu bili

najskupљi, ali je on imao A jedan tretman za

sve što mu je trebalo. Urednici bi došli čuti

što je napravio i rekli 'to je na dobrom putu,

ali treba još.' I diskografi bi poslušali i

produžili mu rok snimaњa. Moj A jedan tretman je

bio samo kod skupљaњa press–klipinga, sve ostalo sam,

što mi je trebalo, svojim novcem i trudom nabavљao,                                   

i donosio gotove snimke, a oni bi samo

naknadno platili studio i ništa više. Nikad mi

urednici nisu rekli 'treba još,' jedini put kad

imadoh kontakt sa urednikom za snimaњa beše

upravo tâ promena studija za Rapsodije, kad se

od Smoleca prešlo u Lisinski; tom zgodom se ništa

nije slušalo, već se nastavak rada dogovorio.

Dapače, ja sam odlučivao treba li što boљe

činiti ili ne, i niko drugi, stoga, na primer,

nanovo za svoj groš miksah Krivo srastaњe, plus trošak

za tri sedmice. A sve to zato jerbo htedoh dobar

zvuk dobiti (Fazani i Srastaњe), budući su me

doma unakazili. Tim načinom, organiziravši

sve za svoj račun, Jugotonu isporučih gotove

albume: Sunčanu stranu ulice, Pločnike, Fazane

i Srastaњe (plus uživo, govorim iskљučivo o

prvom delu karijere i albumima koji su se

najviše prodali), a oni su ih objavili samo

zato što sam imao ogroman uspeh sa prodajom,

inače ne bi nikada, i u tome se moj A jedan

očitovao. Da se њih pitalo, ja bih samo dve

ploče imao: prvu Azra, i Između krajnosti,

kojom sam porez platio (obe u њihovom studiju

urađene i obe katastrofalne, kao što su

i oni sami). No ja stvarah (i kao neposredni

proizvođač i kao kapitalista) na svoj rizik

ono što Jugi tada trebaše, koja onda moja

zemљa bejaše (nastavљajući Titovim putem i

pod sloganom: što si ti za svoju zemљu učinio?),

a Jugoton њezino preduzeće, drugačije se

i nije moglo. Novcem službeno beše zabraњeno

raspolagati, a Jugoton nije imao prava

u inozemstvu poslovati, stoga su sa mnom samo

tipski šestomesečni ugovor po ploči imali

(kao student servis), koji su u vlasnički preveli

istim obrascem po kojem su nacionalizirani.                                         

                                                    

Hej stari sjeti se i reci mi nešto o њoj, hej stari

plati gem, prijateљ si moj – gem je gemišt, špricer, belo

vino i mineralna voda, a mineralna voda je

voda sa mehurićima. Tako je Jugoton, kao

nacionalizirano preduzeće za štampaњe

plastičnih patkica, bio u inozemstvu ilegalan

(kako samo laskaju sebi kao diskografima,

partijski sekretari nacionaliziranim sredstvima

postadoše kapitalisti, zakloњeni helotima),

što se produži i po њihovom rasturaњu Juge

(da zabašure sav počiњeni kriminal, te da u

novim okolnostima operu novce), budući

u zločinačkoj Hrvatskoj nastave poslovaњe bez

ikakvih problema, i, kao da se ništa nije

desilo, zavedeni u kњige kao trgovačko

društvo bez odgovornosti, prilagodivši ime u

Kroacija Rekords. To bez odgovornosti je potpuno

isto kao i pripravnički tipski šestomesečni

papiri, može da bidne, al ne mora, il puj pike,

ne važi. Naravno, zaštićeni su, i onda i sada,

kao beli medvedi (nažalost, to je samo fraza,

medvedi i beli i smeđi itekako ispaštaju)

zato što su gazdinska filijala za otimaњe

para....................... ali što oni propuste

to na kraju godine država (takođe avetiњska

gazdinska tvorevina) kroz poreze uzme, sa nasladom

zaračunavši trošak pod prihod, dok pravosuđe služi

samo zato da se nedela okade, jer ko drži

novce taj plaća i sudije (sudije se postavљaju,

pučanstvo ih ne bira, premda se živi u republici,

to jest javnosvojnosti), dakle, čista turbo mafija.

 

Nazad na Babojedca i lažњaka Horvata (našla

vreća zakrpu). U kњizi piše da se Babojebac

sa Štulićem upoznao љeta osamdeset prve,

kad je Azra svirala u Vinkovcima. Budući je

Babogredac od sedamdeset devete posjedovao

tonski studio u Bošњacima, Johnny ga zamoli

da ga odu pogledati, pa su sjeli u auto

i odvezli se dvadeset pet kilometara. Idućih

mjeseci Babogredac je sa Štulićem u autu

proveo puno vremena, vozeći ga na koncerte,

ali je radio samo s originalnom tročlanom

postavom Azre. Babolašca je meni doveo – da

ozvuči jesensku turneju (odsad ću ga tako zvati,

jer pun je bisera kao rak govana), znači posle

leta – tadašњi vršilac dužnosti menaџera Brada

Sladić, dakle, preko њega sam ga upoznao. Ja sam

u Bošњake tek osamdeset osme navratio da bih

studio video, i to na њegov poziv. Rekoh već

da besmo odvojene ekipe i uopšte nismo

skupa putovali, a kamoli da me on vozio

na koncerte, niti je on išta radio sem zvuka.

Jeseni osamdeset i prve odvezao ga je

automobilom u Trst, gdje je Johnny doživio šok.

Bilo je to prvi put da je izašao iz države

na "zapad" i nije se htio vratiti. Problem je bio

što je navečer Azra svirala jedan od pet nastupa

u Kulušiću. "Jedva smo se stigli vratit na vrijeme,

publika je već počela izlaziti iz dvorane",

govori Babogredac, "ali kad su ga vidjeli svi su

ušli natrag". Kakav gnojni smrad! Ja sam u Trstu bio

dvaput sredinom sedamdesetih – toliko o šoku

i da se nisam hteo vratiti. Azra je svirala

ceo tjedan, sedam nastupa, od ponedeљka zakљučno

sa nedeљom, a u Trst se išlo negde krajem godine,

rekao bih, jer takav put je bliži iz Slovenije,

u svakom slučaju, ne sećam se ikakvog kašњeњa,

premda je dobro katkad zakasnit zbog napona koncerta.  

                                

Te iste godine Želimir Babogredac s њim je

putovao u London, radi Štulićeva susreta

s novinarkom Vivian Goldman...Kakva bљuvotina!

Babolažac nije imao nikakve veze sa mnom;

išao sam na svoj račun da se razonodim i da

Banovićki boљe obzore pružim...jer to je bilo

vrijeme odlične serije koncerata u londonskoj

dvorani Lyceum, gdje je Johnny gledao Pretenderse,

Stray Cats, Jam, Police i druga aktualna imena (u

Lajseumu gledah Strej Ketse i Pritenderse, dok Џem

u nekoj sportskoj dvorani, a Polis se ne sećam).

Babogredac mu je naručio gitaru Rickenbecker,

model John Lennon, koja je iz Škotske poštom stigla u

London (Babolažac nije ništa naručio, on je

samo broj od Tome imao, gde su svi iz Istočne

Evrope navraćali, pa sam tamo s њim otišao

i žeљu za tim modelom izrazio), a Štulić je

odmah pozvao Stefanovskog da ju isproba. Nakon

što ju je (kako su obojica nepismeni) uzeo

u ruke, Vlatko je rekao "ovo je igračka, ovo

nije gitara", a Johnnyjevoj muci nije bilo

kraja (toga sa Vlatkom se ne sećam, ali stoji da

mojoj muci sa tom gitarom nije bilo kraja). Ali,

nije bilo niti kraja slavi, jer je dao intervju

Vivian Goldman koja ga je potom proglasila (oh)

najboљim novim mladim poetom u Europi. Dapače,

govori Babogredac, "čim smo stigli u hotel (nije

slučajno dobio posao u Kroreku, vidi se

da je Udbin provokator) na recepciji je Johnnyja

čekao poziv da se javi Goldmanovoj." Goldmanicu

nikad nisam sreo, a kamoli joj intervju dao,

sve da me poziv i čekao, o čemu pojma nisam

imao. Doduše, sećam se da sam baš na Strej Ketsima,

sedeći na balkonu, čuo voditeљa gde pred nastup

nešto pomiњe Jugoslaviju, ali pošto nisam

razumeo engleski, okvirno protumačih sebi da

verovatno skreće pažњu na važne goste u publici.

 

A takozvani 'Balkan info' me nazove mesec dana

pre objavљivaњa mog telefonskog odbijaњa da

sudelujem u emisiji (navedu da to beše 

dan pre toga), međutim, snime me bez mog znaњa, pa to

na tjubu objave – moja o takvima razmišљaњa. 

©Johnny Štulić/XXZ.  Zabranjeno prenošenje ovog teksta ili njegovih delova bez dozvole XXZ magazina