Kao ljubičasti oblak s rukavima

Od sunca ga je podilazila jeza. Ustajao je tek kad bi u kući zavladala potpuna tišina. Potom bi došao do vrata, polako ih otvorio i izašao u prostrano predsoblje. Prostorija je u kasnu jesen uvek mirisala na hrizanteme. Ona ih je tu krila od mraza, pa bi se glave cvetova gurale u ćošku sve do duboko u zimu.

S druge strane hodnika nalazio se crvotočni ormar. Ponekad se, kad je sasvim tiho, iz njega čulo tiho struganje. To su plave bube, govorila mu je majka, ako nisi dobar, uđu ti u stomak i cvr-cvr-cvr, pojedu ti srce. Čim je malo porastao, shvatio je da majka ne govori uvek istinu. Ipak, sačekao bi da insekti prestanu sa cvrčanjem, pre nego što bi se primakao masivnoj, drvenoj grdosiji.

I sad je stajao i slušao. Drvožderi su ujutru obično mirni. Pažnju su mu privukla odškrinuta vrata. Stopala su mu se skupljala od hladnog vazduha koji je dopirao od njih. Kroz prorez je ugledao majku. Nemarno počešljana kosa padala joj je po čelu. Grizla je nokte leve šake. U desnoj je držala već dogorelu cigaretu.

„Mama“, pozvao ju je tiho.

Udubljena u prste, nije ga primetila. Prišao je ormaru i odškrinuo vrata s ogledalom. Majčin kaput je bezbrižno visio, kao ljubičasti oblak s rukavima. Džepovi su toliko duboki da može da gurne celu ruku u njih, do ramena. Dole, u dubini, obično leže krupne, smeđe bombone. Kažu da kafa ima isti ukus. Najčešće uzme jednu, ili dve. Od njih mu bude toplo u grlu.

Zavrnuo je rukav i dlan se ubrzo izgubio u mekanoj provaliji. Napipao je nešto valjkasto, čvrsto. Obuhvatio je predmet i izvukao ga iz džepa. Izgužvana lica s novčanica bila su čvrsto uvezana crnom gumicom. Takvom vezuju tegle s ajvarom, da ne pobegnu.

Vratio se u sobu i zavukao se pod pokrivač. Nije znao koliko koštaju bombone, ali je bio siguran da za jednu novčanicu može da kupi bar tri. Umorio se od računanja, pa mu se opet spavalo. Pre nego što je sklopio oči, gurnuo je svežanj između dušeka i zida.

Probudilo ga je komešanje. Kad je promolio glavu ispod pokrivača, ugledao je majku koja njegovim čarapama hrani glomaznu, crnu torbu. I ranije je imala običaj da ga povede na put. To je iznenađenje, govorila bi mu, a potom nastavljala da cvrkuće nešto drugo. Sad je ćutala.

Kad je završila s pakovanjem, okrenula se k njemu. „Biljane, ustani i obuci se“, rekla je smireno i izašla iz sobe. Učinilo mu se da je lakša, kao ptica kad odbaci staro perje. Ustao je, navukao žutozeleni duks, pantalone od plavog somota i obuo patike koje mu je tetka poklonila za rođendan. Još uvek je bio sanjiv.

Nakon što je završio s oblačenjem, majka se vratila, ukrupnjena kaputom s velikim džepovima. Srce je počelo snažnije da mu lupa. Svojom načetom šakom uhvatila je njegov znojavi dlan, preko suprotnog ramena je prebacila kaiš torbe koja se nadimala od viška stvari.

Povukla ga je ka hodniku. Stopala su mu se na trenutak odvojila od poda, kao da se majka pretvorila u ringišpil. Potom se spustio natrag. Iz kuće su izašli u žurbi. Zaustavili su se kod kapije, majka se osvrnula levo-desno. Tek kad se uverila da u blizini nema nikoga, kročili su na ulicu.

Autobuska stanica se nalazila odmah iza krivine, ali se Biljanu činilo da ulici nema kraja. Kad god bi se odmakao, majka bi ga privlačila k sebi. Tako Cana čuva svoju decu, umela je da kaže. Cana je babina kokoška, objašnjavao bi Biljan onima koji su se zatekli u blizini. Sad nije rekla ništa.

Obrazi su mu povremeno uranjali u majčin kaput. Mirisala je na suvu travu i cigarete. Onom slobodnom rukom je ispravljala kragnu i krila se u njoj kao kornjača. Torba ju je vukla k zemlji, poput sidra.

Stajalište je brujalo od velikih autobusa i malih ljudi. Kad su došli do šaltera, majka je gurnula ruku u džep. Na trenutak je zastala, a onda je gurnula još dublje, kao da traži rupu u postavi. Potom je spustila torbu i drugom rukom pretražila desni džep, potom džepove na pantalonama i na torbi. Otišla je do klupe i po njoj poslagala stvari. Biljan je gledao u čarape koje su mlitavo visile s ivice. Kad je sve pregledala, vratila je odeću u torbu.

Pošto su stigli kući, zatvorila se u sobu. Izašla je tek uveče, u vreme kad se otac vraća s posla. Biljanu se činilo da lebdi, kao utvare s ukletih brodova. Ispržila je meso i zagrejala supu, postavila sto i sela usred pare koja se podizala iz činije. Šakama je gladila neposlušne pramenove kose i potom ih skupila u pesnice, da joj se ne vide nokti.

Kad se supa ohladila, poklopila je činiju i otišla u krevet. Biljan je neko vreme stajao ispred vrata spavaće sobe. Pošto je pomislio da je zaspala, vratio se do svog kreveta. Dohvatio je svežanj i krenuo k ormaru. Tamo je zatekao majku kako u džepove kaputa gura krupne, bele cvetove.