Rečnik zaljubljenika u rokenrol: Mark Nopfler
Mark Knopfler

Photo: http://rockandrollgarage.com

Kao mačke koje voze slalom po ivici mokrog trotoara posle oluje

Uvek su me neizmerno zabavljale pričice iz sveta rokenrola o strašnim greškama u proceni menadžera i umetničkih direktora diskografskih kuća. Naravno, i u ovom domenu kao i u mnogim drugim, sve je moguće, a rokerski teren za igru samo je jedan od mnogih. Setimo se Andrea Žida koji je odbio Prustov rukopis za Novu francusku reviju, ili slučaja „Deka rekordsa“, čiji je legendarni Dik Rouv ’62. potpisao ugovor sa Brajanom Pulom i grupom „Tremlous“ prethodno odbivši „Bitlse“.

Još se sećam „Fonogramovog“ glavnog producenta koji je odbio da štampa prvi album „Dajer strejtsa“ (da citiram: u ovoj nemaštini) s obrazloženjem da to nikoga u Francuskoj ne zanima, time primoravajući sve potencijalne ljubitelje da se daju u potragu preko grane.

Moram navesti jednu olakšavajuću okolnost za ove nesrećnike koji su sigurno posle toga smotali volan na drugu stranu (tim pre što su se u međuvremenu diskografske kuće pretvorile u multinacionalne parkinge): laidback zvuk „Dajer strejtsa“ na samom početku (koji je dosta podsećao na onaj najbolji Džej Džej Kejlov ili Kleptonov sa 461 Ocean Boulevard) pomalo je odudarao od silovite navale neopanka i novog talasa.

Uprkos tome, ne povodeći se za trendovima, čak se potajno radujući alternativnoj suprotstavljenosti tog zvuka prenaglašenom zvuku vremena, odmah sam odlepio za albumom, za opuštenim nehajnim pesmicama, mirnim i sažetim, i pre svega za suptilnim gitarskim umećem Marka Nopflera.

Da bih se sam u to uverio, otišao sam u jedan mračni londonski klub koji se zvao „Nešvil“, gde je grupa počela da nastupa samo nekoliko meseci pošto je oformljena, tek toliko da dobar zvuk potvrdim i dobrom slikom.

Ostao sam bez teksta. Pomalo široke majice bez bretela, smešne frizure, vašarska rasveta – već se mogao nazreti njihov osećaj za spektakl i vizuelna prefinjenost koji će postati zaštitni znak grupe osamdesetih godina, kada će dostići ogromnu popularnost. S muzičke strane gledano, zvučali su jednostavno savršeno. Poletno, virtuozno, vazdušasto, akrobatski – kao mačke koje voze slalom po ivici trotoara mokrog posle oluje. I, na opšte iznenađenje, sve je zvučalo nenormalno tiho i uravnoteženo, naročito u poređenju sa prosečnom bukom tog vremena.Treba napomenuti da je Nopfler – kako je ispravno napomenuo sjajni Čarli Džilet, prvi di-džej koji ih je puštao – insistirao na tome da ljudi mogu da razgovaraju dok grupa svira. Ovaj princip će, kao što naše uši dobro pamte, radikalno odbaciti nedugo potom.

Potpuno oduševljen i, srećom, urednik nedeljne emisije koja mi je omogućavala da dovodim dve grupe sedmično na scenu Carskog teatra, odmah sam odlučio da im posvetim čitavu emisiju. Nažalost, javni servis nije bio toliko velikodušan da finansira i put i boravak muzičara, smatrajući da ili svi oni treba da žive u Parizu, uključujući i Anglosaksonce, ili da muzička industrija treba da bude dovoljno sposobna da se sama pobrine za svoje pulene. Ista ona industrija koja je, uzgred budi rečeno, bez ikakve loše namere, radije punila džepove Gija Liksa, pošto je ovaj prethodno izdejstvovao visoku taksu kao glavni uslov za defilovanje mladih talenata kroz njegove ogavne emisije, a koja je kukala kako nema para čim bi trebalo dovesti muzičare koji nisu bili po standardima zahtevnih muzičkih menadžera mlađih od pedeset godina.

Istina, račun jeste bio astronomski: 8.000 franaka, ili 1.200 evra za gorivo za kamion, trajekt, putarinu i jedno noćenje u vašljivom hotelu.

Zabrinuto sam telefonirao menadžeru Edu Biknelu, izuzetno prijatnom liku uprkos njegovoj funkciji, koji je bio veći Englez od Kraljice majke, iskričavog pogleda i ptičjeg profila, uvek u prugastom odelu, prosede kose poput Stoun (i Šardena). Prilično iznerviran, odmah se obratio matičnoj londonskoj kući. Usledilo je trenutno čudesno oslobađanje potraživanih sredstava koje mi je omogućilo da pristupim željno iščekivanom snimanju i potom emitovanju snimljenog materijala. Emitovanju koje je imalo toliko uspeha da je izdavačka kuća bila primorana da istog trenutka štampa album, preko noći. Po dvostruko većoj ceni, dakle.

Za nedelju dana odštampali su više od sto hiljada. Ni „Dajer strejts“ odjednom više nisu bili u nemaštini pošto su albumi planuli širom Evrope kao šipražje na Korzici usred leta, uoči opštinskog glasanja o sredstvima za pošumljavanje.

Nopfler i ja smo odmah postali ortaci. Grupa u punom sastavu, uključujući i menadžment, bila je apsolutno neodoljiva. Ekipa ledsa više naviknutih na pabove i skromnije klubove nego na prave koncertne sale konstatovala je radosno i začuđeno sa kojom lakoćom njihova muzika savladava okvire vladajuće struje, kao skakutavi losos tokom svoje dijadromne migracije u potrazi za rodnim mrestilištem. I njihova oprema je bila smešna: umesto uobičajenih šlepera koji vukljaju na tone materijala, imali su običan kamionet kojim su putovali svi zajedno. Jedan bubanj, tri pojačala, četiri ili pet gitara. Osnovno. Najneophodnije. Suštinsko.

Postali smo, dakle, ortaci zahvaljujući njegovoj muzici koja me je istog trena omađijala, kao nekada davno Hamelinova frula decu i miševe, ako je verovati braći Grim. Mark, još uvek u nemaštini u to doba – prvi honorari još nisu bili legli, iako se album već prodavao kao alva u Holandiji, Nemačkoj, a šest meseci kasnije i u Americi – povremeno je rado odsedao u minijaturnom jednosobnom stanu koji smo iznajmljivali kod Bastilje. I privatno je bio isti kao i na sceni: skroman, miran, pristojan, učen, duhovit i jednostavan, ali zato harizmatičan kao hrčak. Kada bi se dokopao gitare, koja mu je uvek stajala nadohvat ruke, sa neusiljenom nehajnošću, instrument bi prirodno prianjao uz njega kao da su mu Markove ruke originalna futrola. To me je ispunjavalo najiskrenijim divljenjem, kao i uvek kad je reč o virtuozima, koji su više izgledali kao da se igraju sa instrumentom nego da ga zapravo sviraju.

Opčinjeno sam posmatrao neverovatnu lakoću, nestvarnu prirodnost sa kojima su note i akordi bukvalno žuborili, ujedno tečni i čvrsti zahvaljujući stilu koji se mogao prepoznati među hiljadu drugih. Naravno, kao i svi, i ja sam imao jednu staru drndavu džitru sa kojom sam se natezao, upinjući se kao nastradali na rehabilitaciji, ne bih li povezao mi, la i re, tri akorda na kojima je sazdano toliko karijera i reputacija, i na kojima se one i dalje grade. Mark, sa blagošću mame majmunice koja posmatra svog potomka dok po prvi put koristi prednje ekstremitete da bi sebi nabio bananu u oko, ohrabrivao me je da upamtim taj i taj glisando ili taj i taj prelaz akorda, bez „možda ipak da“, ali sam sve vreme po izostanku sjaja u njegovom pogledu video da tu nema mnogo bože pomozi. Gledao sam otvorenih usta sa nekoliko centimetara udaljenosti, kao kad posetilac kabarea gleda mađičionara izbliza, njegovu neverovatnu tehniku pikinga, njegov palac, kažiprst i domali prst kako se šetaju po žicama sa preciznošću i lakoćom pauka na halucinogenim drogama. I kako sam se samo pušio od besa kad mi je rekao da nikad u životu nije išao ni na jedan čas gitare. Naravno, nije to rekao da bi se hvalio, već da objasni, citiram po sećanju, „da je želeo da sam pojmi duh muzike, umesto da ga svede na puki akademski pristup“.

Rečenica koju ne treba svakome dati u ruke, naravno, jer se nikad ne zna da li će je se dokopati jedan Haulin Vulf ili jedan Sid Višos.

Ali zaustavimo se ovde sa svim ovim neplodonosnim pokušajima prenošenja znanja. Iako sam verno pratio sve njegove muzičke avanture, uključujući i one najegzotičnije – kao što je Aztec Camera, između ostalih – i iako sam više nego jednom nalazio razloga da se oduševim paletom njegovih talenata – bilo da je nastupao sa Vilijem Devilom, Dilanom, Rendijem Njumanom ili Van Morisonom, bilo da se njegovo ime nalazilo na plakatu pored Emilu Haris, Četa Atkinsa ili Kleptona, bilo da je komponovao vrlo ubedljivu filmsku muziku ili uveseljavao pabove igrajući karte sa svojim „Nating hilbilis“ – moram priznati da sam ipak tek povremeno uspevao da prepoznam onu emociju sa prvog albuma od koje su me podilazili žmarci. Bez sumnje zato što su se snaga njene prividne jednostavnosti i rafiniranost produkcije (Maf Vinvud) ispoljile slučajno, i što me je empatična preproduciranost brojnih narednih albuma – koja je dostigla vrhunac sa Love over Gold – sasvim suprotno očekivanjima, ostavljala potpuno ravnodušnim, dok je njihove brojne obožavaoce oduševljavala svojim zvukom manje ili više prilagođenim FM frekvenciji. Imao sam čudan utisak da je mala grupa, koja je definitivno umela da zapali sporosagorevajući fitilj naslovima kao što su „Six Blade Knife“ ili „In the Gallery“, utonula u more ostalih i pretvorila se u luksuzni kruzer, izgubivši prvobitnu kočopernost i bezbrižnost. U roku od nekoliko meseci „Dajer strejts“ su, sasvim protivno svom imenu, postali zvezde stadiona, iako je pank gajio iluziju da će istih tih stadiona uspeti da se otarasi. I, što je najveća ironija, svirajući okrutne i sarkastične stvari, rugajući se muzičkom establišmentu i njegovom poduhvatu sveopšte kretenizacije, pesmama kao što su „Money for Nothing“, paradoksalno su postali hit na... MTV-ju.

Ali ne mari, sama činjenica da se Mark pojavljuje na nekom albumu, u kakvom god svojstvu, zaslužuje da se taj album posluša, bio on ispred ili iza miksete, ili oboje. Zato se može zamisliti sa kakvim odobravanjem sam ga pratio dok je jedno vreme svirao sa Dilanom na njegovom prvom albumu ponovo-rođenog-hrišćanina pod nazivom Slow Train Coming. Bila je to prva diskretna saradnja: zasnivajući se na soul-bluzerskoj ritmici koju je sproveo nadasve suptilni producent Džeri Veksler (što će reći, ništa lošijoj od ritmičke postavke „Masl Šoulsa“, ili jedne od najboljih koja je ikad postojala), Mark se zadovoljavao da dâ svoj doprinos u boji i u materiji. Ubrzaće se narednim albumom, Infidels, neverničkim dakle, za koji će mu Zim predložiti da bude koproducent, odlučivši da će solo gitaru svirati Mik Tejlor, a Slaj Danbar i Robi Šejkspir biti zaduženi za ritmiku. Podsetimo one koji bi se nakačili na (slow) voz u pokretu da se mladi Tejlor obogatio provevši pet godina sa „Stonsima“ i umnogome doprinevši kompozicijama paklenog tandema, sudeći po organizatorima, i ne baš toliko, sudeći po prefekturi. Razlozi iz kojih se ta plodonosna saradnja završila i danas su predmet rasprave stručnjaka i analitičara, te bih na njih i uputio radoznalog čitaoca ako želi da sazna nešto više, ali s moje tačke gledišta jedno je sigurno, a to je da je Mik Tejlor bio malo prekvalifikovan za svoje radno mesto, a njima je bila potrebna samo jedna dobra krupna raga, poslušna i bez mnogo mozga, poput Rona Vuda, da se uklopi u cirkus zvani „Stonsi“, ali da ne galami preterano. Kraj digresije.

U životu sam zaista retko poželeo da trampim svoj status homo erektusa za kožu jednog malog miša. Mada, da budem iskren, jednom sam to uradio nabacivši glas sveže operisanog evnuha da bih ga pozajmio jednom malom mišu. Ali tu je bilo reči o sinhronizaciji američkog animiranog filma, tako da sam imao olakšavajuće okolnosti profesionalne prirode. U stvarnom životu, ne sećam se da sam ikada rekao ono čuveno „Ih, što nisam mali miš“ pa da na par trenutaka mogu neopaženo da prisustvujem nekim ključnim događajima iz istorije čovečanstva. Osim u ovom slučaju. Poslovni odnos, svakodnevni, između ova dva lakonca, učitelja i učenika, onog koji nadahnjuje i onog koji biva nadahnut, brižljivog perfekcioniste i Čarobnjaka lično – priznajem da bi me to stvarno izulo (što bi rekao Mačak u čizmama, onaj što jede miša).

Dilan je čuven po tome što je snimao albume za po dva sata, a Mark po tome što je po dve godine glancao svoje, sa izuzetkom prva dva, čiji je uspeh bio taman toliki da mu obezbedi sredstva za potrebno vreme u studiju.

Nešto kasnije će izjaviti, sa smislom za diplomatiju dostojnim ministra privrede u zvaničnoj poseti Mjanmaru: „Bob je mnogo disciplinovaniji kao autor i pesnik [nego u studiju]. On je apsolutni genije. Potpuno genijalan pevač. Ali recimo da je, što se muzike tiče, na malo bazičnijoj ravni. Muzika je samo prevozno sredstvo za njegovu poeziju.“

Naravno, uvek koristim priliku za igru reči kada mi to bukvalni prevod omogući: pošto već govorimo o prevoznom sredstvu, gorepomenuti mišić bi sanjao da vidi kako su se ova dvojica dogovarala oko držanja volana, što je, kao što svi znamo, situacija visokog rizika. Jer ne samo da posada nije sletela s puta već je i album koji je usledio zaslužio mesto u mom dilanovskom panteonu, tik uz Blonde on Blonde ili Blood on the Tracks. Dilan je retko tako dobro svirao, iako je prethodni album podigao lestvicu njegovog božanskog talenta. Dolazeći iz epohe prilično zastarele po pitanju produkcije, zvuk albuma Infidels nosi u sebi nešto graciozno bezvremeno, a zasluga za to pripada čitavoj celini koja se na njemu nalazi. Svaka pesma je još moćnija i neočekivanija od prethodne (i zadrhtite pri pomisli da je odbačen takav blistavi grumen zlata kao što je „Blind Willie McTell“, izvučen u poslednjem trenutku osam godina kasnije i uvršten u „Bootleg Series“), sveukupno izvođenje graniči se sa savršenstvom, gruva kao retko kad kod Zima, i sveukupno budi želju da se po iščezavanju poslednje note odmah sve presluša iz početka, i prvi put i dvadeset sedam godina kasnije.

Od Marka dođosmo do Dilana. Od svih asocijacija, ova mi se čini najlogičnijom, kao predodređenom. Često se govorilo, nekad i s prebacivanjem, da je prvi imitirao drugog, ali i to je svakako bolje nego da su ga predstavljali kao novog Dilana (što je i danas vrlo česta pojava, kao što je slučaj sa novim božoleom). Ali pitam ja vas, ako pripadate stadu autora s kraja prethodnog veka, kako da izbegnete da vas žigoše dilanovski genij? U najgorem slučaju, ako to loše primenite, dobićete šuplje tekstove, rasplinute i lišene smisla. U najboljem slučaju, a tu bih svrstao Marka, dobićete frazera, ritmičara, sklonog slobodnom pričanju priča. I naravno, izuzetno muzikalnog, i kad je u pratećoj postavi i kad je solista.

Jednom dečaku koji je počeo tako što je u svojoj sobi „skidao“ Henka Marvina, notu po notu, na svojoj crvenoj hofnerci V2 od pedeset funti, možemo samo da kažemo „kapa dole“ i, ako zaboravimo groznu tenisku traku za glavu ovekovečenu na turnejama „Dajer strejtsa“, svaka čast na svemu što je u karijeri postigao.

Oceni 5