Kao svinjsko srce na kasapskom panju

Sunce halapljivo guta poslednje ostatke noći. Vatolj leži u krevetu i pravi se da spava. Oseća toplinu koja izbija iz gomile mesa koja se pružila pored njega. Leva strana lica je pokrivena ćebetom, desna se bezobrazno topi po jastučnici s plavim zečevima. Dok izdiše, iz grla se čuje tiho hrrr.

„Ej!“, ne može više da izdrži.

Tip se trgne i duboko udahne.

„Šta?“, pita zbunjeno.

„Moraš da ideš“, kaže Vatolj.

„Gde?“

„Kod mame, kod dečka, u pizdu lepu materinu. Ajde!“

Misli na Davora. Uvek je mirisao na med i toplu šumu. Ovi skotovi bazde na pokisla pseta.

„Idi!“, viče, „Idi, molim te!“

Onda zagnjuri glavu u jastuk. Lakše mu je kad je sam. Noću ga opet spopadne neka potreba. Stisni me jako, kaže im. I oni stiskaju. Lakše je u mraku, ništa ne pamtiš. Ako se s kojim ponovo sretne, ne prepozna ga. Ranije se vadio na pijanstvo, sad samo odmahne rukom.

Kad tip izađe, Vatolj ustane iz kreveta. Sunce liže prozore. Ranije je voleo kad sija, sad ne. Stane nasred sobe i zavuče ruku u gaće. Ništa. Svejedno mu je. Koliko god loše da počne, uvek mora da se završi. Jutro, dan, razgovor, jebanje, sve je isto. I čisto nebo.

Ode do kupatila i stane ispred lavaboa. Pusti vodu da teče, toplu. Pogleda u ogledalo tek kad se nahvata magla. Vidi guste, crne obrve. Kao da je duh. Uzme četkicu i nacedi nešto paste. Trlja gornje zube, pa donje, sa strane, unutrašnjost obraza, potom jezik. Vrh, pa sredinu, četkica ide sve dublje, čini mu se da će da je proguta. Zaustavi se kad dođe do korena jezika. Ispljune belu penu i gleda kako nestaje u vodi.

Kad je Davor poginuo, činilo mu se da su mu sva rebra napukla. Kao svinjsko srce na kasapskom panju, mislio je.

Posle je počeo da puši, lice mu se krivilo dok je pokušavao da izbacuje dimove tako da mu ne ulaze u oči, i da pije. Svaku noć je provodio s nepoznatim tipovima, ponekad i s trojicom, četvoricom odjednom. Naučio je da sa usana čita šta ga čeka u gaćama: Boško je imao tanke i alatku koja je ličila na malo deblje šilo za led; Milovan gornju usnu koja se trzala kad izgovara slovo „s“, miško mu se cimao na istu stranu kad se uzbudi; Od Tadijinih mesnatih usana je u početku zazirao. Posle je sanjao kako ga kao iz topa ispaljuje kroz prozor, dok komšiluk  oduševljeno aplaudira toj veštini. I to mu je dosadilo.

Više ništa ne oseća. Zamršena posteljina mu se useca u butine. Nameštaju ga kao lutku. Leži pored njih, poput prekuvane supe. Mačka se gura između, kao uzvičnik. Onda se umori i sklupča u udaljenom delu kreveta. Tamo je uvek mirno.

Sad uznemireno šeta po sobi, kao navijena. Naduvenim repom maše levo-desno i mauče. Tiho, tako je naučila. Vrzma mu se oko nogu. Blago je odgurne stopalom, ali se vrati. Uzme je u naručje, ode do vrata, otvori i pusti je napolje. Iznese posude s hranom i vodom i zatvori.

Stoji nasred predsoblja, u gaćama. Otvori usta i gurne jedan prst, duboko. Ništa. Izvuče ga i gleda kako kaplje providna sluz. Onda mu pripoji još jedan i sve ponovi. Opet ništa. Pokuša da gurne celu šaku, ali ne može toliko da zine. Još nekoliko puta proba s prstima, grlo miruje.

Ode do radnog stola i iz gornje fioke uzme plastičnu bočicu. Zvecka dok se vraća ka krevetu. Odvrne poklopac i sadržaj prespe u šaku. Potom je stisne u pesnicu. Mačka mauče ispred vrata. Od toga mu se steže u stomaku. Zine, a po jeziku mu se prolije gorčina.

Vrati se u krevet i navuče pokrivač preko lica. Seti se da nikad nije leteo avionom i zbog toga mu bude žao, ali ne previše. Učini mu se da se krevet više ne završava tamo gde je malo pre počinjala soba. Mekana tišina mu se uvlači u uši, kao čep. Oseti nešto na licu, poput šake. Čaršafi opet mirišu na med.