Iz Lukovićeve arhive: Knjiga „Ćorava kutija“ u nastavcima (19)
Mape

Photo: Pinterest

Karadžićeve mape: Da se prvo podelimo, a onda slatko pokoljemo

Da se podelimo i raspodelimo: Radovan Karadžić u transuSnajpersku tezu poznatog "Holiday Inn" filozofa dr Radovana Kardžića: podelimo se na molekule pre nego što se podelimo na atome, prošle su nedelje u muskulaturno-hedonističke svrhe nehotice iskoristili tzv. predstavnici onih rafiniranih političkih snaga koji s pozicija sile & proteina nalaze perverzan interes u razdvajanju bicepsa od mekog tkiva, po strogo teritorijalno-etničkom principu "meso od koske" (ponedeljak, 20. april; TV Vučelič-Bjeletič-Ignjatovič; "Dnevnik 3" 23.18). Političke & geografske pikanterije iza scene otkrio nam je, pritešnjen ulitimatumom, prvi bilder beogradske Televizije g. Milorad Komrakov, specijalni izveštač s priredbe "Pravi zemlju na mišiće/Ružičasto sve nam biće". Svoje precizno vođene beleške s tajne sednice svih jugoslovenskih pumpača, g. Komrakov je pretočio u pozorišni komad, isti ustupio "Ćoravoj kutiji", odrekao se honorara u korist nezbrinutih belančevina & obećao da će i dalje strpljivo & vredno vežbati kako bi bio lepo građen kao Simo Gajin.

SCENA: Velika gimnastička dvorana sa svim uobičajenim rekvizitima. Dvadesetak bildera fanatično vežba. Čuju se samo uzdasi svekolikog zadovoljstva: "ah", oh", "joj", "uf“. Opojni & uzbudujući miris muškog znoja. Držeći u ruci Ustav & teg od 120 kiloponda, dr Branko Kostić s lakoćom preskače preko kozlića. U minijaturnoj, provokativnoj "tangi" g-đica Biljana Plavšić vere se uz uže. Drug Slobodan Milošević na vratilu izvodi prave akrobacije: profesor Aleksa Buha posmatra ga ambivalentno, rastrgnut izmedu suprotstavljenih osjećanja ljubomore & divljenja. Oduševljen profesorovim umećem, Aleksandar Bakočević na licu mesta obara svetski rekord u bestrzajnom dizanju opozicije. Radovan Karadžić u izazovnim sportskim gaćicama - na kojima je iscrtana karta Europa s četiri ocila u obliku polumeseca - nešto meri rukama i zabrinuto računa. Dobrica Ćosić, intelektualno nasmejan, izvodi dvostruki kolut unazad. Dr Nikola Koljević glavom trlja ugrožene stomačne mišiće. U najudaljenijem ćošku, izolovani od svih, za stolom sede Franjo Tuđman (obučen samo u vrhovničku lentu), Ibrahim Rugova (odeven samo u crno-crveni šal), Kiro Gligorov (s niskom kikirikija oko pojasa) & Milan Kučan (sa alpskim šeširićem na glavi). Zvuk sirene - dva puta kratko, jednom dugo, trput najkraće, jednom dugačko, dvaput srednje kratko - najavljuje početak tajne Bilderske konferencije o podeli rekvizita na osnovne sastojke. Svi prekidaju da vežbaju, ali ostaju na svojim mestima. Kroz nebeska vrata na plafonu, u dvoranu pada Enriko Josif & ostaje ničice da leži na parketu. Nešto visi u vazduhu. Iščekivanje: ko će prvi da počne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (dubeći na vratilu): Ako treba da objavimo i povedemo neki rat danas, onda neka to bude rat protiv nerada, ravnodušnosti i nesloge zbog kojih smo na ovom niskom stupnju ekonomskog i društvenog razvoja. Sve će se lakše promeniti ako budemo bolje radili, bili složniji i držali do sebe. To je reforma koja nam je potrebna.

IBRAHIM RUGOVA (dobacuje iz ćoška): Të dua!

RADOVAN KARADŽIĆ (u jednoj ruci drži mapu Bosne & Hercegovine, u drugoj motornu testeru): Sve će se lakše promeniti ako se budemo bolje razgraničili, složno izradili mape i držali do geografije. Sve povodom Sarajeva koje je meni i Biljani potrebno.

BILJANA PLAVŠIĆ (viseći na užetu, podvriskuje): Hoću Baš-čaršiju!

NIKOLA KOLJEVIĆ (pljeska rukama, sav uzbuđen): Hoću Mostar! Hoću Mostar!

KIRO GLIGOROV (secesionistički dobacuje iz ćoška): Ljubov za ljubov, sireto za pare.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (mimo & dostojanstveno s vratila): Ugledni dugogodišnji protagonisti imaju primedbe i na narod kada se odvaži da ih kritikuje, da se sa njima ne slaže.

IBRAHIM RUGOVA (gleda u Miloševića): Më vjen keq!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (zatvorenih očiju): Zato mi ovu bitku, koja je, u stvari, bitka za razvijenu socijalistčku Jugoslaviju, moramo dobiti ne samo zbog nas koji u njoj sad živimo već i zbog naše dece, budućih generacija kojima smo dužni jednu lepšu i srećniju zemlju.

RADOVAN KARADŽIĆ (nestrpljivo): Tačno, šefe. Ali, prvo da uradimo mape. Slušaj 'vamo (posebice gleda u ćošak). Iskonski srpski prostor na koji polažemo međunarodno pravo počinje od Zvezdare, od Batutove broj 6, preko Gradske bolnice, Ulicom Dimitrija Tucovića preko Takovske do Narodnog fronta 45. Tu gradimo zid, stavljamo bodljikavu žicu, stražarske kućice, reflektore, besne pse & Engleze. Onda izolujemo Ulicu kneza Miloša, ogradimo kamenim blokovima Terazije, na česmu postavimo tešku odbrambenu artiljeriju...

FRANJO TUĐMAN (maše lentom iz čoška): Gospon Radovan, rekel bi da su vam simo-tamo uvalili mapu Beograda, tog srbo-četničkog gnijezda. Glede Beograda...

RADOVAN KARADŽIĆ (preteći pokazuje motornu testeru): Da ti nisam čuo taj unjkavi, bojovnički glasić! Jašta da je ovo mapa Beograda, ali ako uspemo da i njega podelimo tako da srpski narod ne bude ugrožen & terorisan, Sarajevo će samo pasti. (0kreće se Slobodanu) Zar nisam u pravu, šefe?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (recituje): Šest vekova kasnije danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ali bez obzira kakve su, bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti.

ENRIKO JOSIF (s patosa, ošamućen): Slobo je car. Srbi su svemir. Klara Mandić je Nada Perišić-Popović. Ja sam Betoven. Ultimatum je Peta simfornija.

NIKOLA KOLJEVIĆ (pljeska rukama, sav uzbuđen): Hoću Cazin, zatim Pazin.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (citira samog sebe): Naša situacija govori da je isteklo vreme za diskusije, ocene, rezolucije i zaključke. U toj produkciji smo verovatno bez konkurencije. Doneseni su svi dokumenti koje smo mogli da donesemo. Sad treba neko da ih realizuje. Neko ko to može i kome to neće biti teško. Armija mladih i obrazovanih ljudi, komunista, na primer. Ono što je šansa za njih, šansa je i za društvo. Istorija ne zna za neku uspešniju varijantu progresa.

RADOVAN KARADŽIĆ (nervozno): Šefe, ti si genije & tu se apsolutno slažem s uglednim naučnim radnikom Josifom. Direktno si bog. Ali, šefe, prvo moramo da uradimo mape. Recimo: zagradimo Slaviju, onda podignemo kineski zid do Zetre, izolujemo Izetbegovića & Hanku Paldum, podelimo Miljacku tako da Srbi dobiju obale, korito & reku, a ostalim ravnopravnim narodima ustupimo kamenčiče. Zatim, izvršimo deobni bilans na Zvezdinom stadionu, Pančevu & Najdoskom poklonimo mreže - human smo mi narod - a na sred terena postavimo državnu granicu.

BILJANA PLAVŠIĆ (viseći na užetu, podvriskuje): Hoću Baš-čaršiju! Neće mene Ferhatović da uči šta su srpski ćevapi!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (dosledno): Savremeni tehnološki, ali i politički i kulturni razvoj upućuje razne narode jedne na druge, čim ih sve više međusobno ravnopravnim. U civilizaciju ka kojoj se kreće čovečanstvo mogu zakoračiti pre svega ravnopravni i ujedinjeni ljudi. Ako ne možemo da budemo na čelu puta u takvu civilizaciju, ne treba sigurno da budemo ni na njegovom začelju.

RADOVAN KARADŽIĆ (klima glavom): Čim uradimo mape, eto nas, šefe, na čelu: Recimo: "Kod dva ribara" podelimo tako da Srbima ostanu ribari, Muslimanima pripada broj dva, a Hrvatima reč „kod“. (Gleda u Dobricu Ćosića) Je l' tako, Učitelju?

DOBRICA ĆOSIĆ (grešno diže tegove & pokajnički zatvara oči): Daleko je sunce!

IBRAHIM RUGOVA (skida šal & pleše u ćošku): Më vjen keq!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (akrobatski): Mi smo u Srbiji doneli osnove za program reforme. On je kratak i jasan. Ako se sličan donese u Jugoslavji, možemo da se nadamo prvim pozitivnim promenama već u XXVII veku. Građani naše zemlje hoće da žive u Jugoslaviji, slobodnoj i mirnoj zemlji, po mogućstvu bogatijoj nego što je sad, zemlji zakonitoj i uljudnoj, a razume se i privrednoj.

ENRIKO JOSIF (s patosa, ošamućen): Slobo je astralni, bestelesni Srbin. Branko Kostić je legenda. Jović je Mojsije.

RADOVAN KARADŽIĆ (besno uključuje motornu testeru): Koliko je meni poznato, građani naše zemlje hoće da žive u slobodnoj srpskoj zemlji, koja ne mora biti ni uljudna, ni zakonita, a kamoli privredna. Da to uradimo, šefe (okreće se & gleda Slobodana kako visi na vratilu), moramo, pre svega, da napravimo mape. Mape, mape & mape! Recimo: zgradu "Beograđanke" delimo nakoso, jer imam informaciju da u njoj radi nekakav nesrpski živalj...

ĐENERAL ADŽIĆ (dobronamerno): Možda je praktičnije da bombardujemo i srušimo "Beograđanku" a onda da je podelimo...

BILJANA PLAVŠIĆ (podvriskuje s užeta): Hoću Studio B! Hoću "Ćoravu kutiju"!

MILAN KUČAN (uljudno skida alpski šeširić, ustaje & naklonivši se, obraća se Miloševiću): Kljub tomu...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (odsečno ga prekida): Kad konačno shvatite da o uređivanju Srbije ne možete da se pitate ništa više nego što se mi pitamo o uređivanju Slovenije, biće nam drago da vas pozdravimo u Beogradu da bismo razgovaralai o onome što nam je zajednički interes u Jugoslaviji, koja je naša zajednička domovina.

RADOVAN KARADŽIĆ (motornom testerom seče kozlić): Biće nam zajednička domovina kad je prethodno podelimo. A da bismo je podelili - pričam celo veče - moramo da uradimo mape. Recimo: mi uzemo Dobrinju, Dedinje, Mojmilo, Pale, Novi Beograd, Krajinu, Karlovac, Ulicu Cvijićevu sve do Jurija Gagarina & Zrmanjske, potom granicu stavimo kod Masarikove i na ruševinama "Beograđanke" podignemo spomenik...

ĐENERAL ADŽIĆ (radosno): Znači, rušimo?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (pribrano): Budućnost pripada mladoj generaciji, ali mladi ljudi moraju zato da znaju kako ta budućnost treba da izgleda i za kakvo društvo sebe pripremaju.

IBRAHIM RUGOVA (zadivljeno gleda u Vođu): Të dua!

RADOVAN KARADŽIĆ (testerom reže vratilo, užad, parket): Jašta da budućnost pripada mladoj generaciji, ali će budućnosti biti samo ako uradimo mape. Recimo: Dom pisaca zazidamo & povrh svega izgradimo srpski disco-klub. Nema "PrIjavo kazalište". Jok za "Psihomodo pop".

FRANJO TUĐMAN (u očajanju baca lentu): Da iza mene ne stoji čitav tisućuljetni hrvatski narod....

RADOVAN KARADŽIĆ (slasno testerom seče lentu u froncele): Muči, nesrećo! A istoriju ćemo lako: čim uradimo mape & podelimo se na komade. Recimo: nama Satiš, vama Nambijar. Imaš Zagreb, vrati Knin. Nama Zadar, vama kadar.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (konkretno): Treba da mobilišemo sve snage koje imamo i da postanemo materijalno i duhovno razvijeno društvo.

ENRIKO JOSIF (s patosa, onesvešćen): Sloba je Koba, Srbi su nirvana sveta. Vi ste zaštitni omotač oko Zemlje.

RADOVAN KARADŽIĆ (s motornom testerom u besu seče plafon): I zaštitni omotač ćemo da podelimo. Čim uradimo mape. Recimo: ozon ide Srbima, zraci idu Hrvatima. Pošteno?

BILJANA PLAVŠIĆ (podvriskuje): Merhaba, Radovane, Hoću Aleksu Buhu!

NIKOLA KOLJEVIĆ (pljeska rukama): Hoću Varaždin. Hoću Segedin!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (mirno & skroz dostojanstveno): Danas, kad sve nije kako bismo želeli i kad toliko želimo da život bude bolji i srećniji, potrebno je i nešto od onog optimizma koji je grejao srca naših predaka, kad im je objektivno bilo teže nego nama sada.

KIRO GLIGOROV (u sebi): Jebeš objektivno, daj subjektivno.

RADOVAN KARADŽIĆ (s motornom testerom nasred isečene & dignute u vazduh gimnastičke dvorane; svuda gomila šuta, cigli, sve uništeno i polomljeno): Evo, prijatelji, sad kad smo se podelili, preostaje nam samo da uradimo mape & da se razgraničimo. Na primer: ja sam u ovom redu, a u sledećem, na dnu

PETAR LUKOVIĆ                                                                                                                                                                                                                                                                                          

* Tekst originalno objavljen u nedeljniku „Vreme“ 27. aprila 1992.

Oceni 5