Karantinski dnevnici: Ne brinite za južno voće

2. mart

Negde oko šest sati ujutru pijem kafu sa mamom i Andrejem, u dnevnoj sobi, u stanu svojih roditelja.Dete je u našem stanu, čuvaju ga drugi baba i deda. Šetam i dišem, uzmem poneki gutljaj kafe i čekamposlednji trenutak da odem u porodilište. Nemamneke naročite bolove. U nekom momentu i moj tatapije kafu sa nama. Andrej uopšte ne veruje da mi jeporođaj počeo. Dolazimo u bolnicu, u osam ujutrustiže Vera Andrejevna uz Bajagu na radiju. Prolećni dan napolju.

4. mart

Izlazimo iz bolnice. Strašno mi nedostaje sin koji mise u hodniku bolnice zaleće u zagrljaj. Beba jede i spavai ima neku neverovatnu energiju. Naša devojčica. Andrej i ja pravimo plan kako ćemo da se organizujemo u narednim danima.Radujemo se što smo svizajedno. Dolazi nam patronažna sestra i govori da slobodno možemo da idemo napolje. Mama mi javlja da je dobila prvu penziju. Mislim kako je sve ovo novi početak i kako je Vera donela sunce.

5. mart

Sve vreme sam na vezi sa Tamarom. U Beogradu 6. i 7. marta gostuje predstava „Sjećaš li se Doli Bel”, i to u našem pozorištu, Madlenijanum. Pravim sa Andrejem plan da odem na predstavu ako sve bude u redu sa bebom.

7. mart

Dojim Veru obučena, do sedam uveče. Predstava je u pola osam, idem kolima, grlimo se ispred pozorišta. Svi se raduju dolasku bebe i tome što smo se tako brzo sreli. Predstava traje oko dva sata i ja, čim je gotov aplauz, izlećem i trčim kući. Beba spava, dobro je, uspeli smo. Male pobede su sve što je potrebno jednoj mami u prvim danima.

8. mart

Dan za cveće. Mislim kako mi je i svaki drugi dan, dan za cveće. Nema mnogo stvari koje me toliko raduju kao cveće. Čak nemam ni neko naročito omiljeno, više ta ideja o mirisima i ulepšanom prostoru. Andrej ponekad upali televizor, gledamo vesti, a to nismo radili jako dugo. Ne znam šta da mislim. Trudim se da se ne brinem i za sad mi dobro ide.

15. mart

Andrej se ne vraća na posao. Počinje da radi od kuće. Uvodi se vanredno stanje. Još uvek ne znam šta da mislim. Još uvek gledamo vesti. Deca su mnogo dobra. Vrlo često stanem i samo ih posmatram. Nas dvoje smo postali četverac za ravno četiri godine. Ponekad mislim kako ne možemo da utičemo na brzinu razvoja događaja.

27. mart

Javljaju mi da je moja drama u prozi „Dečaci nećenositi oružje” pobedila na konkursu Eurodram. Sedim sa decom i Andrejem u dnevnoj sobi i poprilično mi nije jasno kako se to desilo. Zove me mama i plače preko telefona. Moja mama jako često plače od sreće. Nedostaje mi. Roditelje viđamo samo da im odnesemo klopu i da proverimo kako su. Često mi nedostaje mama i pričam sa njom u glavi.

30. mart

Trebalo bi da živimo u kući.

6. april

Mislim na to kako ovo liči na ratno stanje po svemu samo što ne padaju bombe. Ljudi umiru. Nedužni umiru. Agresija je svuda. Zatvorili smo se u kapsulu našeg stana i svaki put kada izađem napolje zapljusne me talas straha i agresije. Nikad lepše nisam kuvala i nikad više nismo jeli. Mislim na Beu i Mirnu, nedostaje mi Zagreb i strašno mi je ovo što im se desilo.

8. april

Da li ćemo ikada ići na more?

14. april

Kosta dobija temperaturu. Izmereno 39.5. Sedimo u kući i razvijamo sve moguće scenarije. Zovem SOS telefon, predivni čovek na telefonu mi objašnjava dalje korake.

15. april

Naša pedijatrijska ordinacija koju pokriva privatno zdravstveno osiguranje radi. Pedijatar nas prima iako Kosta nema nijedan drugi simptom, a temperatura je još juče spuštena paracetamolom. Kaže da mirujemo, vade mu krv, može da bude svašta, a može da bude iništa. Popodne kod njega vodimo i bebu.

16. april

Mesec dana od kada Andrej radi od kuće. Već smo se navikli. Tempo je kao da se penjemo na planinu nekoliko puta dnevno, ali je na čudan način lepo. Spremiću tiramisu za Uskrs. Imam dve pesme koje stalno vrtim – Zadnji dan na obali, „Svemirka” i „Babe”, lajv nastup iz devedesetih.

Biće valjda dobro. Samo mi je u glavi, hiljadu puta dnevno, kad sve ovo prođe da se samo zagrlimo.

*Priču „Karantinski dnevnici“ prenosimo iz nedavno objavljenog zbornika „Nikog na trgovima (beleške o izostajanju)”, u izdanju ARGH, Beograd. U predgovoru ove aktuelne knjige, urednica Ana Marija Grbić kaže: „Pred vama nije zbirka poezije, zbirka priča, roman, drama ili knjiga eseja. Pred vama je literarni kuršlus nastao u vreme izolacije izazvane pandemijom virusa korona. Bez želje da impliciramo da je ovo vreme bilo posebno plodonosno, kako su to mnogi koji se pisanjem ne bave pomislili, uputili smo poziv pesnicima, proznim piscima, kritičarima i esejistima i pitali ih da li nešto pišu u svojim izolativnim danima. Oni koji su se ovom pozivu odazvali ne samo što su pisali već su pažljivo slušali muk savremenosti koja im je škripala po zatvorenim prozorima“.

Redakcija XXZ zahvaljuje izdavačkoj kući ARH na dozvoli da reprintujemo ovu i još nekoliko priča iz zbornika „Nikog na trgovima“